Премијеркино „селфи путовање”

Нови истраживачки текст Стефана Мачкића укратко: Загубљене позивнице, једнореченични извјештај и недоказани трошкови.

субота, јул 15, 2017 / 14:24

Пише: Стефан Мачкић

Не испуњавајући законску обавезу, Влада Републике Српске и даље не објављује кључне информације о путовању своје предсједнице у Сједињене Америчке Државе у јануару ове године.

Прошло је скоро пола године откад је предсједница Владе Републике Српске Жељка Цвијановић службено путовала у Вашингтон поводом предсједничке инаугурације Доналда Трампа. Радио-телевизија Републике Српске је тада објавила да је премијерка, како им је изјавила, у Сједињене Америчке Државе отишла по званичном позиву, те да је тамо присуствовала „[б]ројним свечаностима и баловима”. Показали су и фотографију позивнице, али су поједини медији уочили како се на њој не види име предсједнице Владе и закључили да је преузета са Интернета.

Упоређујући фотографију премијерке Цвијановић и Сњежане Додик, супруге предсједника Српске Милорада Додика, са инаугурације коју је објавио РТРС и фотографију цијелог скупа коју је објавила америчка телевизијска мрежа Си-Ен-Ен, новинари сарајевског портала Кликс октрили су да су њих двије церемонију посматрале из дјела предвиђеног за обичне посјетиоце.

Највиши орган извршне власти у нашој земљи, унаточ обавезама које му прописује Закон о слободи приступа информацијама, и даље крије кључне детаље о том путовању, најскупљем у овом мандату премијерке Цвијановић. Избјегавају да објаве било какве доказе о 9592 КМ трошкова путовања, које се, како октривамо, грађанима правда изузетно штурим извјештајем. Јавности и даље нису познати циљеви одласка у САД, баш као ни мјера у којој су они остварени, поготово ако се има на уму да је Додику та држава недавно продужила санкције, које су наши функционери претходно приписивали „одлазећој администрацији” америчког предсједника Барака Обаме.

Управо без обзнањивања циљева, доказивања трошкова и њиховог правдања извјештајем не смије да прође ниједно буџетски финансирано службено путовање у нашој земљи. Та је обавеза прописана Уредбом о накнадама за службена путовања у земљи и иностранству за запослене у јавном сектору.

Према Уредби, запослени у јавном сектору се на службено путовање упућује на основу путног налога у којем треба да се наведе и циљ одласка. Међутим, у налогу за службено путовање премијерке Цвијановић, у рубрици „опис задатака”, уписана је само једна ријеч – „службено”.

Ништа детаљнији није ни извјештај којим је, према Уредби, предсједница Владе морала да оправда све трошкове службеног путовања. Тај се реферат састоји од једне једине реченице: „У времену наведеном у налогу била на службеном путу у Вашингтону.”

Занимљиво је такође и да су налог и рјешење о службеном путовању донесени истог дана када је почело службено путовање – 19. јануара. То може да значи двије ствари: или је авионска карта за Вашингтон, плаћена 7733 КМ, набављена прије него што је путовање одобрено, или је то учињено у немогуће кратком року – до краја дана у којем је Влада на сједници одобрила пут.

Приложене документе је Влада доставила потписнику ових редова рјешавајући о његовом захтјеву за приступ информацијама. Иако је поднесен у јануару ове године, о њему је одлучено тек крајем јуна, након што је то Влади пресудом наложио Окружни суд у Бањој Луци.

Влада је захтјев одобрила, али кључне информације ипак није доставила. Није објавила ниједан од доказ о путним трошковима, попут рачуна за превоз и хотелски смјештај, које је премијерка Цвијановић према Уредби морала да поднесе Влади по повратку у Бању Луку.

Захтјевом су потраживане и копије позивница и улазница на предсједничку инаугурацију, као и коверти у којима су оне Влади достављене, те копије оних дијелова Владиних књига и база података у којима је заведен њихов пријем. Генерални секретаријат Владе те материјале није доставио, правдајући се да се „не архивирају пошиљке као што су позивнице и улазнице”. Ипак, према Закону о архивској дјелатности, те позивнице и улазнице представљају документарну грађу, тј. архивску грађу у настајању. Оне су се стога морале чувати минимално пет година. Након истека тог периода оне би, по истом закону, требало да буду одабране у архивску грађу на дугорочно чување због њиховог дипломатског и историјског значаја за Републику.

До објављивања овог текста нисмо добили одговоре на питања која смо у понедјељак, 10. јула, упутили Владином Бироу за односе са јавношћу и на електронску пошту премијерке Цвијановић. Из Бироа су електронско писмо прослиједили Кабинету предсједника Владе, а њихова нам је службеница у телефонском разговору у сриједу, наизглед затечена, рекла да ће „провјерити шта је с тим” и да ће „у што скоријем периоду” да нам се јаве.

Још увијек нису објаснили зашто се у путном налогу не наводе циљ и разлози службеног путовања, зашто је састављен тако кратак извјештај и зашто у њему није образложено да ли је путовање испунило своју сврху. Јавности су ускратили одговор и на питања зашто нису сачували позивнице и улазнице на догађај од глобалног значаја, те гдје се оне сада налазе.

Премијерка Цвијановић није одговорила да ли, и зашто, сматра да је једнореченичним извјештајем оправдала потрошњу скоро 9600 КМ буџетских средстава.

Нису се очитовали ни да ли ће Влада измијенити Уредбу како би прописала строже обавезе запосленима у јавном сектору, чиме би се, између осталог, предуприједило састављање недопустиво кратких извјештаја и тиме допринијело транспарентности рада власти и трошења новца грађана Српске.



3 КОМЕНТАРА

  1. Занимљиво би било и сазнати са којим документима је путовала у САД? Да ли је и када добила визу и ако је шта је , у захтјеву за исту , навела као сврху путовања?
    Или им је обема Драган Човић издао документе за које немају потребе вадити визе?

  2. Late is better than never.

    Ништа ме не иритира као ова мајмунска „институционална дрскост“.

    Честитке Мачкићу.

    1. Хвала!

      Нисам се у тексту ни дотакао тих правних марифетлука.

      Стигне ми пресуда којом им је суд наложио да одлуче о захтјеву. Мјесец дана касније ми стигне „одговор” Владиног Бироа за односе с јавношћу. Закон о слободи приступа информацијама није најпрезницји, па јавни органи достављају такве дописе умјесто формално исправних рјешења, али они представљају управне акте којима се одлучивало о праву, што су судови у пракси потврдили.

      Добро, значи „одговором” су одлучивали о захтјеву. Пошто ми нису доставили све информације које сам потраживао, а неке и не спомињу, изјавим жалбу на „одговор”. Касније видим да су суду доставили рјешење којим је Владин генсек заправо одлучио о захтјеву, одобривши га у цијелости, али ми исто нису доставили, већ су наложили Бироу за односе са јавношћу да ми прослиједи те информације. Ови рјешење нису ни споменули у одговору. Значи, довели су ме у заблуду, па сам изјавио жалбу на допис којим се није одлучивало о захтјеву.

      Поред тога, пошто је захтјев рјешењем одобрен, то значи да није у њему проблем, већ је проблем што ми оно као странци није достављено и што га Биро није извршио (барем не правилно, у потпуности). Али, не лез’ враже, како ми рјешење није достављено, правно није постало извршно, што значи да не могу поднијети приједлог за извршење.

      Обратим се управној инспекцији и ургирам код Владе да ми доставе оригинал или овјерен препис рјешења. Они ме данас обавијесте да су прослиједили моју жалбу (на „одговор”) и ургенцију Омбудсмену, који је савјетодавни, а не другостепени орган. Наравно, рјешење још нису доставили… 😀

      Углавном, ту схватим да је требало да студирам право.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *