Жарко Марковић: Лажни лорд Огњен Тадић

Фудбал је игра у којој увијек побиједе Нијемци, а избори политичко надметање у којем увијек изгуби Огњен Тадић.

уторак, јул 4, 2017 / 11:19

Дом народа Парламентарне скупштине, осим што је важна институција у процесу одлучивања у том парламенту преко које се штите национални интереси конститутивних народа у БиХ одавно је препознат као мјесто гдје партије могу да ухљебе све своје изборне губитнике који сваке четири године не успију да побједе у тркама за Предсједништво БиХ или позицију предсједника Републике Српске.

Ево само неколико примјера. Покојни Сулејман Тихић изабран је за делегата у Дому народа након што га је 2006. године на изборима за бошњачког члана Предсједништва одувао Харис „сто одсто БиХ“ Силајџић. За лидера СДА лако се тада нашла позиција међу пет делегата који јуначки и сложно бране бошњачке интересе у Дому народа и то све за накнаду између пет и седам хиљада марака мјесечно. У истој ситуацији након избора 2014. године нашао се лидер СББ-а Фахрудин Радончић који је након пораза на изборима за члана Предсједништва БиХ од Бакира Изетбеговића, погађате, завршио као делегат у Дому народа са чијих сједница, додуше, почесто одсуствује због неодложних обавеза у правосудним институцијама. Даље, Младен Иванић је 2010. године изгубио изборе за српског члана Предсједништва БиХ од Небојше Радмановића и наравно већ почетком сљедеће године Народна скупштина Републике Српске именовала га је у – Дом народа.

Дом народа је такозвани горњи дом заједничког нам парламента. У Великој Британији, рецимо, тај дом називају домом лордова и кроз историју су га углавном чинили разни надбискупи, племићи, властела и други мрсомуди који су због свог богаташког статуса хтјели да их се нешто пита и да о нечему одлучују. У Дом народа Парламентарне скупштине БиХ не бирају се ни племићи ни надбискупи, али имајући у виду висину плате коју примају за свој рад, мирне душе их се може прогласити апсолутним лордовима овдашње политичке сцене јер је баш лордовски четири године примати плату жестоко се борити за националне интересе, а у суштини имати улогу проточног бојлера.

Гери Линекер рекао је прије тридесетак година да је фудбал игра у којој 22 фудбалера трче за лоптом и на крају увијек побиједе Нијемци. Ето, синоћ у Санкт Петерсбургу та изјава добила је још једну практичну потврду. У Босни и Херцеговини фудбал је на ниским гранама, али политички лордови су изузетно битни ликови па су избори наша најважнија ствар на свијету.

А избори у БиХ су надметање у којем на хиљаде политичара покушава да побиједи, а на крају увијек изгуби – Огњен Тадић.

Зато је Дом народа институција као створена за њега, већ седам година. Тамо је именован након што га је Милорад Додик побиједио на предсједничким изборима 2010. године када је Републици Српској пожелио лаку ноћ, а фотељи добро јутро, а затим и четири године касније у репризи те трке, након што се испромашивао у дуелу на АТВ-у и на крају изгубио аутоголом у посљедњим секундама утакмице. Међутим, Дом народа за Тадића практично је био зицер па је у трке са Додиком могао да улази наизглед амбициозно, а у суштини опуштено, јер је имао резервну варијанту, обезбијеђену секретарицу и возача, плату већу од пет хиљада, а када се на то додају и одвојен живот, паушал и накнаде за чланство у ад хоц комисијама, могао је да добаци и преко 7.000 чиме је са вјечне листе најплаћенијих парламентараца скинуо дугогодишњег рекордера Душанку Мајкић, коначно побиједивши неког из СНСД-а, па је чудно што тај факт не наводи у биографији као један од својих најзначајнијих политичких успјеха након преласка из радикала у СДС.

Штета за биографију, јер лорд Тадић био је својевремено виђен као Александар Вучић са лијеве обале Дрине, а на крају није добацио ни до статуса Томислава Николића иако се и овај већину свог мандата понашао као лорд. Николић је бар једне изборе добио.

Лорд Тадић посљедњих неколико мјесеци има великих проблема са властитим партијским колегама у СДС-у па им повремено пише писма која волшебно заврше на порталима те онда сви које занима могу да их прочитају и прокоментаришу. У просјеку, дужина тих писама је око 13.232 карактера и у њима Тадић прозива, објашњава, критикује и предлаже, сецира стање у СДС-у и у доброј мјери ту има доста тачног мада данас и није нека нарочита мудрост извући закључак да је та партија прилично растурена и да све слути на даље распарчавање.
За овај текст, међутим, прилике у СДС-у су мање битне јер Тадић, осим што анализира ситуацију у странци чији је још члан, у посљедњем свом писанију дотиче се и појединих новинара, кукавички не помињући њихова имена, те једног дневног листа који је угашен прије више од годину дана и чије су се, каже Огњен, малигне ћелије расуле широм новинарског организма Републике Српске.

Веома креативно, виспрено и надахнуто. Браво, Огњене! Ако ништа друго, у квалификацијама на рачун медија и новинара бар донекле подсјећаш на Вучића.

Дневни лист Пресс чије су се „малигне ћелије“ расуле по новинарском организму Републике Српске угашен је у априлу прошле године послије девет година постојања и након двије-три године агоније у којој се нашао захваљујући лошем управљању, трулим компромисима и другим будалаштинама које је повлачио менаџмент.

Сам Пресс, није то проблем признати, имао је у својој историји неколико жестоких промашаја који су се тицали уређивања и уређивачке политике, али новинари тог листа, већином млади и неоптерећени квазиподјелама у нашем учмалом и малограђанском друштву, никада нису били „архинепријатељ“ никоме, па ни СДС-у.

У Прессу је пред гашење радило педесетак људи, новинара, уредника, лектора, техничких уредника, возача, секретара, колпортера, дистрибутера, који су од свог рада колико-толико прехрањивали своје породице и преживљавали да би се на крају нашли на улици, а послодавац им је остао дужан по три-четири плате, у износима који ни близу нису једној мјесечној апанажи лорда Огњена Тадића.

Новинари Пресса, међутим, нису имали Дом народа нити било коју другу резервну варијанту па су већина мјесецима тражили какав-такав посао, неки и отишли из струке само да би преживјели, док је лорд Тадић за то вријеме примао своје накнаде за чланство у ад хоц комисијама уз припадајућу плату и паушал. Са портала који уређује једна од тих „малигних ћелија“, гле случајности, баш прије неколико дана питали су Тадића да ли мисли да заслужује толику плату на шта им је лорд одговорио да не жели да даје изјаве за тај портал. Друга „малигна ћелија“, играјући се ријечима и стиховима, на другом порталу објавила је текст поводом другог Тадићевог писма, зајебавајући се кроз форму која није уобичајена, али није ни забрањена. Трећа „малигна ћелија“ објавила је тај спорни текст у „Блицу“ који је лорду очигледно баш засметао, четврта је аутор овог текста, пета пише у „Новостима“, шеста на „Фронталу“, а ни седма, осма, девета ни свака друга нема никакву шансу да се ухљеби у Дому народа јер нити је члан странке који може да добије ту привилегију нити је изгубила изборе. Дакле, мора да ради и по два-три посла, без шофера и секретарице.

По мртвом Прессу и новинарима лорд је храбро оплео кривећи све друге за ситуацију у којој се налази, у преводу за извјесну могућност да 2018. неће прићи ни предсједничкој фотељи, нити Дому народа, нити било којој другој кандидатској позицији.

А новинари му нису криви од јуче. Негдје пред изборе 2010. исти тај Пресс објавио је текст у којем је наведено да ће, у случају да изгуби предсједничке изборе, Тадић сигурно бити именован у Дом народа. Истог дана звао је редакцију, тражио демантиј, галамио, рекао новинару да је објавио измишљотину. Класика. Након што је на крају ипак завршио у Дому народа, никада није назвао да се извини.

Извињење му тада нико није ни тражио. „Малигне ћелије“ ни данас то не траже. Сам се сасвим довољно оголио.

 

(Мондо)

(Фото: Фронтал.СРБ/ДХС)



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *