Коридор 92: Очима тринаестогодишњакиње

Генерал Симић ! Има ли он своју улицу? Ја не знам. Читала сам да је било приједлога да носи назив Тузланске улице у Бањој Луци… Шта је урадио за нас генерал Симић?

среда, јун 28, 2017 / 22:20

Пише: Јелена Карановић

Знам шта је урадио за мене.

22.маја 1992 године стојим на аеродорому са покојним оцем и чекам авион. Не путнички, теретни. Шта знам ја са својих тринаест шта је Кикаш? Чекамо дуго, ушли смо у дубоку ноћ. Авион касни, људи су озбиљни, ћутљиви, пуше, не причају. Коначно стиже.  Улазим са оцем у авион. Летимо стојећи.

Није у питању екстремни спорт нити потреба за адреналином. Улази нас између 600 и 700 душа које бјеже од зла. У авиону нема ваздуха. Мом оцу нека жена стаје штиклом на ногу. Не може да је помјери, нема простора. Путовање траје 45 минута. Слијећемо у Београд. Био је то посљедњи авион који је превезао људе прије прекида веза са Бањом Луком.

Излазимо у колони, као мрави што бјеже од бахатог дјетета које их гази. Бјежимо у слободу.

Једна је жена није дочекала. Умрла је. Позлило јој је у авиону. Стигла је смрт док је бјежала од исте. Себично морам рећи да сам срећна, што нисам видјела посљедње тренутке живота непознате жене.

Тата ме одводи код стрица којег не познајем. Два брата од двије рођене сестре. Упознајем га. Упознајем његову жену и кћерку. Отац пије кафу, устаје и одлази кући. Роним сузе док се растајемо. Он не плаче, никада није ни плакао. Видим на лицу грч док ме грли при растанку. Урадио је оно што је најбоље. Склонио је млађу кћерку у мајку Србију. Старија се грчевито изборила да не иде. Млађа се није ни питала.

Остајем са родом рођеним, непознатим људима. Три мјесеца сам остала са родом рођеним, потпуним странцима. Како ми је било? Можда у некој другој причи напишем детаље. Сада ћу само натукнути да сам Београд поново завољела са 38 година, четврт вијека од мог живота у том велеграду.

Након неког времена прекидају се везе. Нема излаза према Србији. Не знам ништа о својима. Да ли су живи, умрли, здрави, болесни…. Страх ме да их нећу више видјети. И коначно у љето 1992. године наша војска, тадашња ВСР, а накнадно преименована у ВРС, ослобађа пут и настаје чувени Коридор.

Отац одмах долази по мене са још једним човјеком.  Допутовали су са великим камионом који на церади има лого фирме "Крајишник".  Грлимо се дуго, дуго, дуго…. Дијели поклоне својој блиској родбини, мени заувијек странцима. Одводи ме у хотел Палас гдје остајемо три дана. Води ме на разна мјеста. Најупечатљивија ми је Скадарлија. Увијек јој се радо враћам и увијек ми буди успомену на вољеног оца. Послије сам спознала да је осјетио како ми је било, и да ми је зато поклањао превелику пажњу та три дана.  А нисам му се пожалила, он је то једноставно знао.

Враћамо се преко коридора. Неке куће су још у пламену. Наша војска нас поздравља са три прста. Лого фимре појачава блискост међу нама. Путовање дуго траје. Патроле војске нас сваки час заустављају. Један војник пита: " Ко је мала ?". Отац одговара. Он каже: " Ако је балинкуша да јој одмах врат прережем".

Гледам у човјека, војника, дојучерашњег радника можда фабрике "Руди Чајавец", који је ишао на радне акције и јефтина љетовања. Сада је он пијани војник који изражава жељу да закоље дјевојчицу. Пуштају нас, идемо даље. Не знам како се отац осјећао у тренутку пријетње. Данас када имам дјецу, то ми је незмисливо. Ја се нисам бојала. Никада се не бојим у кризним ситуацијама. Или сам будала, или храбра, или немам уграђен тај рецептор. Одох у странпутицу приче хвалећи себе.

Коначно кућа. Мама, сестра, познати мириси, другари. Још увијек смо измијешани по националности.

И да се вратим на почетак приче.

Генерал Симић је са својим борцима омогућио да се једна дјевојчица врати својој кући и поново буде насмијана уз своје најмилије. То је виђење из њених очију. Друге перцепције је не интересују пуно, јер шта она зна са својих тада већ 14 година које је навршила у непознатој кући са непознатим стрицем, непознатом стрином и непознатом сестром.

Наравно да постоје и други команданти и војници који су учествовали у операцији Коридор, али мени је увијек прва асоцијација на ту војну операцију генерал Симић. Можда му се ја овако одужим. То је разлог спомињања само његовог имена у овој истинитој причи.



Оставите одговор