Нисмо против споменика него против фалсификовања историје

Нико, али баш нико са српске стране није никад негирао злочине над друга два народа у БиХ.

недеља, јун 18, 2017 / 16:33

Пише: Борис Радаковић

Исто тако, не можемо толерисати да већ више од 20 година имамо негирање, омаловажавање, исмијавање, непроцесуирање… српских жртава из протеклог рата, па чак и оних из Другог свјетског рата.

Што се тиче захтјева за изградњом споменика у Приједору за 102 дјеце („96 дјеце бошњачке, четверо хрватске и двоје српске“) нико није ни против тога. Шта више, од стране града Приједора понуђене су двије локације за споменик. Међутим, бошњачка удружења и НВО активисти то категорички одбијају инсистирајући само на локацији у центру града.

Упитајмо се, да ли је то искрена намјера или пак жеља за стигматизацијом Приједора? Да ли та намјера, можда за неки дугорочан циљ, има да потисне сјећање на жртве из Другог свјетског рата? Јер, гдје је споменик за десетине хиљада српске дјеце, у нпр. Загребу, Сарајеву, Бањој Луци, Приједору, Београду, итд.? Та дјеца су убијена у геноциду у НДХ током Другог свјетског рата! Тај геноцид спровели су припадници хрватског и бошњачког народа! Питамо и себе и све друге, јесу ли припадници хрватског и бошњачког народа прошли катарзу? Јесу ли икада њихови политички представници клекнули пред српским жртвама и замолили за опрост?

Ако желимо да БиХ буде држава свих њених грађана, Сарајево као главни град треба да буде примјер и око обиљежавања свих жртава. Зато би требали очекивати да у Сарајеву у центру града буде и споменик за српске жртве овог града. У Сарајеву су страдала и српска дјеца. Умјесто споменика често чујемо како се српске жртве називају агресорским, квислиншким, четничким, итд. Шта више, породице српских жртава не смију ни положити цвијеће и запалити свијеће на мјестима на којима су страдали Срби Сарајева…

Крст раздора

Сјетимо се само иницијативе за изградњу спомен крста на једном брду изнад Сарајева. То брдо је на територији Републике Српске. Сарајевска јавност, медији, политичари, итд., дигли су огромну медијску и политичку хајку на ту замисао српске стране. Многи су ишли чак дотле, да су се заклињали како ће такав један споменик срушити, слављени као хероји од својих суграђана.

Штавише, у очају неорганизације и неорганизованом очајању, дио организација је на Златишту поставио готово срамотан импровизовани крст од двије бетонске бандере, који је експресно оштећен, уз хваљење по медијима и друштвеним мрежама.

Дакле, Срби не смију да подигну споменик својим жртвама какав желе ни на територији Републике Српске. Са друге стране, одбијају се двије локације за споменик у Приједору, уз ултимативан захтјев за самим центром града. Тај ултиматум вјерно прати прича о човјечности, људским правима, моралу, и слично. Као одговор на ово могу да послуже ријечи њемачког филизофа Карла Шмита: „Ко каже човјештво, тај хоће да обмане“.

Све их се тиче, осим чињеница

Е сад, што се тиче директно приче коју форсирају групе, покрети и удружења, окупљени око иницијативе „Јер ме се тиче“:

1. Иако је суд у Хагу пресудио да није било геноцида у Приједору, они и даље говоре о геноциду. Експерти суда у Хагу закључују у вези оптужбе против Караџића нпр. по питању Трнопоља да „не постоје докази да је Караџић наредио стварање логора…“.

2.Поред бијелих застава које су биле предвиђене за све становнике Приједора, они спомињу и „бијеле траке“ као једно од оруђа геноцида, као маркер људи предвиђених за истребљељење. За своје тврдње немају ни један доказ. Стране новинарске екипе које су посјетиле Приједор 1992. године, снимиле ситуацију у граду и направиле извјештаје за свјетске ТВ куће и часописе, нису забиљежиле ни визуелне ни наративне доказе о „бијелим тракама“.

3. Активисти група и организација из „Јер ме се тиче“ у својим јавним наступима наводе да су 1992. године, у Приједору дошли на власт фашисти, нацисти, и слично. То знају често рећи и за данашње стање. Ово можда говори о њиховој острашћености, злонамјерности па и србофобији. Јер, људи који су били власт у Приједору 1992. године, као и у осталим мјестима у БиХ, углавном су прије увођења вишестраначког система били чланови Комунистичке партије. Зар је Комунистичка партија његовала фашизам и нацизам у својим редовима? Да ли су уопште постојали услови 1992. године у БиХ, за један систем као што је фашистички? Фашизам подразумијева сарадњу са крупним приватним капиталом. Да ли је у првој половини 1992. постоја крупни приватни капитал у БиХ? Фашизам подразумјева и једнопартијски систем. Да ли је такав систем постојао у БиХ 1992. године? Нацизам подразумијева постојање расних закона. Да ли су власти Приједора 1992. године имали расне законе?

4. Неки од чланова „Јер ме се тиче“ направили су списак са 1000 имена Срба из Приједора, који су тобоже учествовали у геноциду, и којима треба судити, што говори о њиховој намјери да цијели један народ прогласе геноцидним, јер забога толико није осуђено ни нациста за један злочин, или пак усташа.

5. „Јер ме се тиче“ тј, неки њени људи редовно праве паралеле између нациста из Другог рата, са српском војском и руководством из Одбрамбено-отаџбинског рата.

6. Поједини активисти „Јер ме се тиче“ у својим јавним наступима називају муслиманско-хрватске екстремисте, који су напали Приједор 1992, ослободиоцима и херојима, што говори да они стоје на бошњачкој националној полититци и пропаганди, што је њихово легитимно право, али је и наше право да не пристанемо на њихову пропаганду.

7. Неке организације из „Јер ме се тиче“ за себе тврде да су антифашисти и да његују тековине НОБ-а. Релативно скоро су изашли и са иницијативом о подизању споменика неким народним херојима комунистичког покрета из Другог рата. Није им на памет пало да траже и споменик за страдалу дјецу Поткозарја и остале српске жртве у НДХ из Приједора и околине. Зашто? Претпостављамо да је то због идеологије „братства и јединства“ коју вјештачким путем настоје да очувају. Неће да вријеђају нашу „браћу“ (мислим само на Хрвате и муслимане-Бошњаке у редовима војних формација НДХ, не на цијеле народе јер не постоје геноцидни народи) која потаманише Србе нпр. на Уријама (Приједор), Паланчишту (крај Приједора) и другим селима приједорске околине.

8. Активисти невладиних организација из „Јер ме се тиче“ за себе тврде да су борци за људска права, једнакост, поштовање различитости, за борбу против мржње, и слично. Када је 20. јула 2014. године у Козарцу сахрањивано 283 бошњачке и 1 хрватска жртва, Хусеин еф. Кавазовић пред окупљеним народом између осталога је рекао: „То зло зачето је у лажној светосавској духовности и узгајано на пољима мржње“. Нико од представника „Јер ме се тиче“ није се оградио од ових ријечи, нити је исказао протест на очит говор мржње. Другим ријечима, ћутање је знак одобравања. Назвавши светосавље „лажном духовношћу“, Кавазовић је увриједио читав српски народ. Овим је цијели један народ оптужен за злочин, а знамо да нема злочиначких народа.

9. На дан сахране жртава у Козарцу те 2014. године, дошло је до једног инцидента који је могао имати озбиљне посљедице. У колони аута и аутобуса којима су породице и сународници долазили на сахрану, један од полицајаца који је обезбјеђивао цијели скуп покушао је да заустави један аутомобил који је начинио саобраћајни прекршај. То је изазавало једну повећу групу људи из колоне који су изашли из аутомобила. Почели су да вријеђају полицајца на националној основи, а покушали су и физички да га нападну. Теже посљедице избјегнуте су присебношћу полицајца и неких појединаца из колоне. Као ни у случају Кавазовићевих ријечи, ни овај инцидент није осуђен од активиста „Јер ме се тиче“.

Копи-кет Пере Луковића и чиста лаж из Катара

10. Поједини активисти „Јер ме се тиче“ и то њени истакнути чланови, спремни су и да се служе непровјереним информацијама како би изазвали што већу пажњу јавности за своје активности. Тако нпр. извијесни новинар Драган Бурсаћ у свом тексту „Дјецу им приједорску не могу опростити“, који је објављен 31. маја ове године на сајту Ал Џазире Балканс доноси цитат наводне објаве прочитане на Радију Приједор 31. маја 1992. године:

„Грађани српске националности, придружите се својој војсци и полицији у потјери за овим екстремистима. Остали грађани, муслиманске и хрватске националности, морају на своје куће и станове извјесити бијеле заставе и на руке ставити бијеле траке. У противном, сносиће тешке посљедице“.

Као што не постоји доказа за бијеле траке као средство геноцида, тако не постоји ни доказ за ову објаву. На Радију Приједор заиста је пуштена објава али не оваквог садржаја. Ту објаву можете чути овдје:

На основу овог аудио записа видимо да текст објаве не одговара оном који цитира Бурсаћ. Нигдје се не спомињу бијеле траке. Такође, Бурсаћ у свом тексту не наводи извор за цитат који користи. Поставља се питање зашто?

А то су глупа питања. Сви знамо зашто.

Сматрамо да се након свега побројаног једној оваквој иницијативи не може поклонити повјерење. Њени активисти једно говоре и за једно се декларативно залажу. Кад су конкретна дјела у питању раде скроз супротно. Још више нас забрињава ћутање и нереаговање власти у Приједору и академске заједнице Републике Српске на овакве ствари. Док се пропаганда о бијелим тракама шири по цијелом свијету, наши градски оци и академци забијају главу у пијесак.

Такав однос према овом проблему могао би нас скупо коштати.



1 КОМЕНТАР

  1. Jedan od zarobljenih pripadnika „zelenih beretki“ u Prijedoru je rekao Srbima> Molite se Bogu da vi pobijedite, jer ako nasi pobijede, ni macka vam nece ziva ostati.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *