Марко Шикуљак: Марш бесмртне глупости

Нада умире задња, а моја је да ваљда нисам ја дао ту идеју некоме ко ју је на погрешан начин спровео у дјело.

уторак, мај 9, 2017 / 22:57

Нада умире задња, а моја је да ваљда нисам ја дао ту идеју некоме ко ју је на погрешан начин спровео у дјело.

Наиме, у коментару у емисији коју радим на Ин телевизији, поводом дана Српске и припадајуће параде, оцијенио сам да је бесмислено да правимо било какве параде војне, полицијске и поштарске моћи. Испадамо смијешни. Предложио сам да се направи парада која ће слати јаку симболичку поруку, парада духовне снаге и историјске вертикале, а као добар формат истакао сам управо руски Бесмртни пук.

Дакле, тог 9. јануара сви у руку слику бораца из Отаџбинског рата и слике свих оних од памтивјека који су се борили за српски опстанак на овом парчету земље. Широко, да, али показује да нисмо од јуче, и да је борба за слободу, била мање више свакодневна.

Но неко је био много паметан, па је процијенио да би требало опонашати руски Бесмртни пук и одржати то 9. не јануара, него маја. Вјештачки јадно и тужно.

Срби имају озбиљан проблем, како са Русима, тако и са собом, што све раде и доживљавају стихијски, без суштинског разумијевања. Ако би поредили Србе и Русе, они су најчешће на различитим странама клацкалице. Док код Руса траје монголско ропство, Србија је никад јача, кад Русија крене у јачање, Срби падају под турско ропство.

Тако је и са ратовима у 20. вијеку. 1918. Срби славе велику побједу и дуго сањано ослобађање српских земаља. У Русији бјесни грађански рат. Кад након грађанског рата за Русе почиње отаџбински рат, Срби се убијају међусобно зарад идеологије која их је на Дрезденском конгресу 1928. прогласила за главне непријатеље на Балкану.

Намјерно сам рекао да је 1941. за Русе почео Отаџбински рат, а не за Совјете, иако Русија тада не постоји. Осим као федерална република унутар СССР. Али тада, суочен са пакленим непријатељем, Стаљин први пут ословљава своје поданике са “браћо и сестре”, умјесто “грађани и грађанке”. Први пут се у страну ставља борба за пролетаријат, а громко одзвања: За Родину!

Иконе Богородице ношене су авионима који су облијетали кризне линије фронта, како би Божија заштита била уз војску. Ваде се иконе и праве литије, из музеја се износе царске заставе из битака код Смоленска, Бородина… Снова с запада к нам пришли бесы, и са њим треба као што су наши преци са Наполеоном.

Док Русија има право и обавезу да слави велики догађај који је, силом прилика ујединио земљу, за Србе је период од 1941. до 1945. најтрагичнији историјски период. Улазак у рат, испровоциран роварењем британске тајне службе, донио је незапамћено страдање управо народа западно од Дрине, крвав братоубилачки рат, потом долазак антисрпског режима који је донио одмазде над “класним непријатељем”, уништио институције, економски систем, отворено слабио Србију науштрб осталих република

Никакво учешће једног од мог дједа у партизанима не може промијенити ни ублажити те чињенице. Нити би било који потомак партизанских бораца требао да то схвати лично. Они су сами највише оштећени. Срби су носили устанак на подручју данашње Хрватске, а награђени су тако што нису добили ни републику, ни аутономију. Па њихових потомака тамо данас практично и нема.

Наш отаџбински рат, у коме је ратни вихор ујединио потомке војника ЈВУО и партизане почео је 1992. Све темељне варке титоизма пале су саме од себе, и сви су логично кренули српском браздом. Нема стога потребе сеирити над онима који су нехатом били са погрешне стране српских интереса. Али нема смисла рехабилитовати петокраку, симбол српске најстрашније подјеле и страдања у миру.

Умјесто тога, Бесмртни пук у Бањој Луци јуче је пронио југословенске заставе са петокраком, са именима бригада на латиници и ћирилици. Умјесто личних, породичних фотографија предака, ношене су фотографије комунизмом исфорсираних народних хероја, са све латиничним именима. Било је ту и цариста, и ројалиста, и комуниста. Највише комуниста, чија удружења и сиједе главе су били најбројнији посјетиоци, изузев културноумјетничког друштва, које је бројношћу извукло прославу.

Премда наглашено критикујем српско одсуство сценског наступа приликом обиљежавања било чега, и свођење сваке годишњице било чега на парастосе, 9. мај је дан кад нам је потребна једна велика молитва.

Да кажемо прошло је, и никад више.

 



0 КОМЕНТАРА

  1. Браво Марко!

    Ја сам русофил, ту нема никакве дилеме, али када видим ове изанђале протуве на слици горе који тобоже они нешто парадирају, предводе…,фалио им је још Аријел Ливне..па да слика буђења нације и „искреног“ русофилства буде потпуна.
    Да се човјек исповраћа!

    Кажу,
    постоје генерали због коијих човјеку омрзне војска,
    политичари због којих омрзне држава,
    попови вјера…,

    додао бих и
    „русофили“ русија…,
    🙁

  2. Logično, doktor Stevandić na čelu parade crvenih štakora. Da je živio za vrijeme 2. rata, doktor Stevandić bi dogurao do istaknute pozicije u partizanima, bio bi vjećnik AVNOJa, ZAVNOBIHa, a nakon rata bi do penzije bio u vrhu vlasti SFRJ, naravno, zakitio bi se i ordenom Narodnog heroja. Takvi Srbi kao Stevandić nanijeli su nam neizmjernu nesreću u 2. ratu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *