ДНК и митови: Сви смо из Црне Горе?
Све популарније истраживање поријекла које нам је по мушкој линији (Y хромозому) записано у генима, може научно потврдити или оповргнути нека предубјеђења. У другом наставку ДНК открива какве и колике су наше везе са подручјем данашње Црне Горе.
Пише Синиша Јерковић, главни уредник Српског ДНК пројекта
Простор данашње Црне Горе обухвата неколико историјских подручја веома битних за динарску групу српског народа. Та подручја су: Зета, Стара Херцеговина и Стара Рашка. Треба имати у виду, да приликом насељавања српског, а можда и неких других словенских племена на поменута подручја, историјски извори помињу и несловенско старије становништво. У близини данашње Подгорице постојао је и значајан градски римски центар – Диоклеја, у Приморју су стари романски градови: Улцињ, Будва, Котор, Рагуза, Епидаур. Још за вријеме Римског Царства, а вјероватно и раније, на поменутом подручју је била велика размјена становништва, било је досељавања и одсељавања.
Прије доласка Словена и Срба, помињу се и нека келтска и германска племена која су прошла тим простором. Само Римско царство је привлачило досељенике из источних и западних дијелова царства, неке сеобе сточара су забиљежене и у каснијим периодима, за вријеме владања Срба тим простором. Тако да генетска разноликост данашњег српског становништва на тим просторима не треба да чуди. Спомињу се стара племена на подручју Црне Горе: Кричи, Матаруге, Мацуре, Букумири, Матагужи, Јаудије, Шпањи. Неке до ових старих племена смо захваљујући генетичкој генеаологији успјели и генетски да одредимо као на примјер Криче који припадају хаплогрупи J2b-М205 или Мацуре I1-Z63.
ДНК разбија митове: Сеобе Словена је било
Сва ова разна племена су се у периоду Немањића стопила у један српски народ са јасно израженом свијешћу ослоњеном на домаћу династију и народну цркву. Непрестаним миграцијама које теку још од 15. вијека то српско становништво динарске групе се ширило највише према западу, српским Крајинама, али и према Шумадији, данашњој Војводини, а на истоку се стапало са другом значајном српском групом- косовско-моравском. Оно што покушавамо данас јесте да уз помоћ генетичких резултата дешифрујемо и испратимо те путање.
С обзиром да простор данашње Црне Горе представља полазну тачку и матицу за већину српских породица, усмјерили смо добрим дијелом наша истраживања у том правцу, тј. циљ је био профилисати већину српских родова и племена у Црној Гори. Задатак је био олакшан чињеницом да је управо у Црној Гори најјасније очувана племенска свијест, као и да су се поједине родовске линије очувале у континуитету и до 500 година уназад. Генетски резултати су могли да се упореде са предањима, историјским изворима, пописима и антропогеографском литературом, која је за подручје Црне Горе прилично богата. Постојао је свакако ризик да су се поједини велики родови прекинули по мушкој линији и да свијест о заједничком поријеклу представља само мит.
На срећу, у Црној Гори се већина предања показала тачним и тако смо били у стању да генетички профилишемо већину данашњих српских црногорских и херцеговачких племена. Данас знамо да Васојевићи, Бјелопавлићи, Кучи, Бјелице, Копривице припадају хаплогрупи E-V13, Озринићи, Никшићи, херцеговачки Малешевци хаплогрупи I2-PH908, Морачани Богићевци и Љуботињ хаплогрупи R1b-U152, херцеговачки Шаренци хаплогрупи R1a YP4278, Пјешивци и Цуце хаплогрупи Ј2а-М92, Дробњаци хаплогрупи I1-P109, Бањани и Пивљани хаплогрупи N-P189.2, Војинићи Љешњани и херцеговачки Мириловићи хаплогрупи I2-Z17855…
На први поглед дјелује разноврсно, али је та разноврсност посљедица старости и испреплитања разних слојева становништва на нашим подручјима. Племе Дробњака, на примјер, које се у историјским изворима као такво појављује још у 14. вијеку, припада хаплогрупи која је типична за скандинавско-норманске народе. С обзиром да су Нормани имали своје краљевство на југу Италије и да су имали присне политичке односе и са Војисављевићима и са Немањићима, можемо само претпостављати како је ова, за наше просторе некарактеристична хаплогрупа, завршила у Дробњаку. Такође, хаплогрупа Бањана и Пивљана N-P189.2 представља једну од најрјеђих хаплогрупа у свјетским оквирима и нема блиских популација са којима би се могла повезати, па њено поријекло остаје и даље загонетно.
Овакво генетско профилисање старих српских родова помаже нам да данас када тестирамо Србина, у Вршцу, Бањалуци или Крагујевцу, а који има само магловито предање да је поријеклом из Црне Горе или Херцеговине, са великом сигурношћу можемо повезати са племеном или родом у Црној Гори и Херцеговини коме су његови преци припадали. Неке од тих миграција су старе и 500 година, као оне према Крајини, али генетички резултат показује недвосмислен траг, па у Крајини и данас генетички препознајемо Бањане, Пивљане, Никшиће, Пјешивце, Криче или Васојевиће. Миграције према Шумадији, Западној Србији, Источној Босни, Семберији, Војводини су се одвијале прије 200-300 година, и предања о њима су скорија и поузданија. И ту налазимо на хаплогрупе и хаплотипове херцеговачко-црногорских племена.
На овај начин доказана је јасна генетичка повезаност српског народа. Уз помоћ генетике, неки давно раздвојени огранци нашег народа истог поријекла добијају прилику да се повежу, размјене податке и можда заједно реконструишу историју свога рода. До прије неколико година, овакав потпуно егзактан приступ проучавању властитог поријекла, био је незамислив.