Вучићева побједа, консолидација евроманијака, пораз српских кандидата

Александар Вучић је убједљиви побједник избора за предсјендика Србије. У првом кругу остварио је више него сви противкандидати заједно, негдје око 55 одсто гласова, не рачунајући гласове са Космета, гдје се и онако очекује убједљивија побједа него што је у остатку Србије.

понедељак, април 3, 2017 / 01:24

Александар Вучић је убједљиви побједник избора за предсјендика Србије. У првом кругу остварио је више него сви противкандидати заједно, негдје око 55 одсто гласова, не рачунајући гласове са Космета, гдје се и онако очекује убједљивија побједа него што је у остатку Србије.

Пише Марко Шикуљак

У овом тренутку, Србија није могла очекивати више од тога да се не деси ситуација са прошлих избора. Врло лако се могло десити да се подину нездраве тензије, само због тога што Вучић на примјер тврди да је побиједио са 50,02 одсто, а опозција тврди да је резултат ипак 49,83. Вучићева побједа, након првог или другог круга, никада није ни долазила у питање, тако да је миран одлазак на спавање највећи добитак за Србију.

Сам резултат је потпуно очекиван, и наговјештавала су га сва истраживања, која су Вучићу давала више од 50 одсто подршке. То је била једина константа, будући да су се у зависности од времена и аутора истраживања, мијењале позиције и проценти осталих кандидата. Када истраживање јавног мнијења погријеше, то сви примјете, док нико не констатује када су била прецизна. Стога вриједи истаћи ову чињеницу.

Вучић је овај резултат "имао у рукама" гледано резултат странака које су га подржале са парламентарних избора. СНС, СПС и остали имали су и више од 60 одсто, али предсједнички избори су нека друга прича, те након побједе није претјерано битно ко је ту подбацио за који проценат.

Што се тиче Србије и њеног гласања, очигледно је да је политика тихог признавања Косова, гласне набавке руских авиона и довођење њемачких инвеститора, уз максималну контролу медија, те непризнавања грешке ни када је то очигледно, оно што потпуно осваја српско гласачко тијело.

Вучић је у кампањи потегао и Путина, и Меркелову, и Шредера на годишњицу бомбардовања, отишао у Сарајево и довео Додика у студио, у коме је био са родитељима, те пружао прву помоћ занемоћалом активисти СНС… Напросто био све и свја, при очигледним поразима понашао се као да је побиједио ( не дају ми на Косово, али ја упркос њима нећу ни ићи тамо) и то је дало резултат.

Политичари који су заступали јасну и недвосмислену српску позицију, остварили су изузетно лоше резултате. Бошко Обрадовић је имао и мање од три одсто, колико су му давала истраживања у најпесимистичкијим варијантама. Покушај позиционирања младог лидера нове политичке снаге, уз одређена пеглања наступа и политике, нису ни изблиза донијели онолико гласова да би се могло рећи да је остварио циљ. Током кампање је у медијима ушао у круг оних чије се име обавезно помиње, равноправно са досадашњим политичким константама, али је резултат од 2,2 одсто далеко од тога.

Александар Поповић, једини универзитетски професор на овим изборима, кандидат ДСС, остварио је нешто више од 1 одсто. То је очекиван резултат за странку која је доживјела "мали милион" турбуленција, те одстранила са чела Санду Рашковић Ивић, која их је предовдила током повратка у парламент. Потом је ново руководство одлучило да има кандидата на предсједничким изборима, а то није био предсједник Милош Јовановић, већ је као ватрогасац истурен Поповић, фин и пристојан човјек, али ништа више од тога. Лош резултат пада на терет Јовановићу и врху странке, који није имао храбрости да се кандидује, нити да се приклони неком другом кандидату.

Милан Стаматовић, предсједник општине Чајетина, по први пут се са позиције "доброг домаћина" своје локалне заједнице упустио у трку на државном нивоу, и успио тек да потврди да је на Златибору оно што је Вучић у Србији, али и нешто више од тога.

У корпус српских кандидата могли би уврстити Вука Јеремића, који јесте темељио кампању на питањимаа попут Косова и непродавања земље странцима, подсјећао је на "Машр на Дрину" у Скупштини УН, али… немогуће га је потпуно доживјети искрено, што као бившег члана Демократске странке из њених најцрњих дана, а притом му је подршка била сачињена од опиљака тог жутог монструма (Петровић, Ничић, Стевановић, Тадић, те Веља Илић). Наравно, не треба ићи далеко па насједати на кампању коју су проводили Вучићеве медијске силеџије, који су га звали НАТО кандидатом кога финасирају Арапи. Са истом количином маште исто би могли приписати и Вучићу.

Како било, Јеремић је највећи губитник избора, подбацио је резултатски, иако је једини опозиционар који је колико толико водио кампању и у њу уложио новац, а нема ни изгледну варијанту да од нечега споји политичку странку након овога. Мноштво локалних хазјаина који притом нису на власти, а освједочено траже само лични интерес, нису материјал ни за шта опипљиво.

Иако Јеремић са онима који су га подржавали није компатибилан Дверима, ДСС и Стаматовићу, трагично је да сви у збиру имају око 10 одсто гласова на овим изборима, те без удруживања имају изгледне шансе за нестанак са политичке сцене. Тиме би СНС остао "најсрпскија" опција у политичкој понуди, што је више него трагично, јер ова странка није показала претјерану разлику од некадашњих жутих, чак напротив, усисала је у себе већину оних који са позиције "дубоке државе" (Универзитети, медији, култура…) воде политику која је комбинација југокомунистичког и евроглобалистичког затирања српских становишта у најширем смислу.

Војислава Шешеља, као прећутног савезника Александра Вучића, не вриједи рачунати у нашу замишљену групу "српских политичара". Чињеница да су радикали имали велику странку и масовно чланство, које се тако лако претврило у напредњаке, који се куну у ЕУ и организују геј параду, довољно говори да је у питању социјално, а не национална радикализовани дио српског друштва. Док су били масовна странка, радикалима није било претјерано стало да преузму републичку власт, али су били задовољни ситним шићарима на локалном нивоу, гдје су често узимали власт, и тако подмиривали чланство. Будући да то више не могу, гласачки потенцијал је смањен на ниже од онога што су имали прије него су Николић и Вучић направили масовну странку. И сам Шешељ је у потпуности подбацио, и није личио на некадашњег политичара који од свега прави циркус. 

Чанка не вриједи помињати, јер он је такође био Вучићев кандидат, који је вјероватно требао да умањи Јанковићев резултат. Колико је Чанак бескорисан, видјело се када готово нико није реаговао на његово привлачење пажње ставовима да треба признати Косово, раскинути са Русијом, легализовати марихуану… Чанак је постао кловн који је незанимљив, а то је једино што кловн не смије бити.

Други највећи губитник је Саша Радуловић. Није препознао пулс својих гласача, који су се прелили Јанковићу, нико није разумио његову логику "ако немамо заједничког кандидата, боље је да имамо три него два" и све је резултирало трагично малим бројем гласова. Годину дана након што смо га прогласили будућом окосницом "грађаниста" након што ЛДП и ДС увену, Радуловићев покрет се расуо, и будућност му је неизвјесна.

Резултат Саше Јанковића је фасцинантан. Готово без икакве медијске кампање, око њега се удружио корпус гласача ДС, која га је подржала, али и многобројни њени деривати, гласачи ЛДП, ЛСВ, ДЈБ који га званично нису подржали. Ту су очигледно и успавани шетачи из сезоне 96/97 и сви они који су слаби на сентимент лажног елитизма и борбе против увијек неке неодређене мрачне Србије која им не да да живе онако како они у својим европским сновима замишљају.

Његов резултат је потврда да је каква таква страначка инфраструктура потребна за успјех, за разлику од јеремића који то није имао. Такође је потврда да „кампања“ у медијском смислу није пресудна, јер ју је Јеремић имао, док је Јанковић само био неко око кога је маса која у њему види оно што жели да види, направила тензију која је мобилизовала успаване истомишљенике, и преварила нешто оних који у њему виде „пристојног и нормалног човјека“.

Међутим питање је колико се тај резултат може материјализовати, и колико је то плус за Јанковића, а колико за ДС,која је била носилац његове подршке. Јанковић са овим резултатом мора наставити са политичким дјеловањем. Између опције да Шутановац устане из фотеље предсједника ДС и препусти вођство човјеку без дана страначког стажа, и тога да Јанковић почне правити нову странку, друга опција је извјеснија. Али много је лакше мотивисати људе у краткотрајну акцију као што је предсједничка кампања, него их водити кроз страначки живот, гдје се сваки дан морају доносити одлуке. А политичке одлуке су за оне који су гласали за Јанковића (а они поприлично показују особине „протестних гласача“) само прилика за фракцијашење. Има ли бољег примјера од Радуловићевог Дојеба.

Прелазна варијанта би могао бити примјер из Црне Горе, када је добар дио опозиције својевремено стао иза Миодрага Лекића на предсједничким изборима, па му је дато да буде на челу ДФ, нечега што је личило на платформу више странака. Десило се ипак да је ДФ окоштао као странка, док се Лекић као октроисани лидер посвађао са стварним вођама странака, те основао своју.

Могуће је да се странке које су настале осипањем ДС, сада у разним видовима, па можда и уз Радуловића и Јеремића, окупе у неку лабаву коалицију, која би на почано мјесто истакла Јанковића. Но поучени Лекићевим примјером, на крају се све сведе на исто.

На крају, резултат Белог Прелетачевића, који је занимљив само онима који су још неозбиљнији од Белог. Број гласача који су га заокружили на изборима, па и читав перформанс који је направио бели, јесте вриједан снимања филма, те представљања Србије у свијету као једне земље својеврсних чуда, коју вриједи посјетити. И ништа више од тога.

Свака помисао да Максимовић може бити српски Бепе Грило, бесмислица је у рангу схватања за озбиљно неког од његових пародичних предизборних обећања. Пред Максимовићем/Прелетачевићем је избор, да ли ће бити концептуални умјетник међународног формата, или ће му политика узети разум, и навести га да помисли да је Богом дан да „нешто промијени“. Изјава његовог „портпарола“ наводи на воденицу друге опције, што ће се свакако завршити неславно, као и код сваког политичара који је помислио да може градити нове изборне резултате на основу почетног оствареног уз ћудљиве протестне гласове.



0 КОМЕНТАРА

  1. Србија раздрагано објеручке пригрлила деспотизам. Шта ћеш, воле људи да их ко овце води чврста рука па то ти је.
    Овог ће се ријешити кад му падне на памет да му је досадило.
    Ови што су сад опозиција само се са сјетом могу присјећати Слобиних времена и како су ономад….

  2. Честитам побједу Вучићу, мада ја ни у сну не бих гласао за људе који мијењају идеологију као чарапе.

    Присталица сам еволуције, о томе сам писао више пута.
    Али, једно је прилагођавати се времену, мијењати дио програма због времена у коме живимо и кад се питаш због државних интереса, друго мијењати 100% идеологију.

    То би било исто кад би ја као човјек који воли ПАРТИЗАН, почео да навијам за ЗВЕЗДУ.
    Поштујем ја способност, али не може еволутивно црна, постати жута боја, зар не?

    Добра посљедица ових избора је да ће се морати удружити прави патриотски блокДСС-ДВЕРИ-Стаматовић, вјероватно Веља Илић.

    Феноменално је какав је квалитет показао бивши атлетски репрезентативац проф.др. Александар Поповић, просто сам био фасциниран његовим господским понашањем приликом обраћања на РТС, његовим познавањем свих тема, његовим непомињањем никога у негативном контексту.
    Оно је господски, свака част.

    Добро је за Србију да је Шељељ показао какав је човјек.

    Добро је да је једна културна прича коју је предводио Јанковић добила одличну подршку.

    Добро је да се доказало Лазаревићево тврђење како млади спрдањем са популистичким властима могу утицати на јавно мнење, као Прелетачевић.

    Добро је да ће због ових избора сваки дан влада бити на одстрелу, да ће је јавност хватати у свакој лажи и појести за годину дана.

    Све кад сабереш добро је, неће дуго требати до нових парламентарних избора, таман толико колико ће требати да се учврсти нови геополитички систем свијета.

  3. ЕВО ЈОШ НЕКИХ ЗАНИМЉИВИХ СТАВОВА, ЧИНИ МИ СЕ ПРЕЦИЗНИЈИХ

    „САША ЈАНКОВИЋ – не може шесторазредни чиновник без знања и искуства, метиљав и успаван, без харизме, без енергије, без програма и без идеје, кандидат Круга Двојке, да победи медијског Демагога и Узурпатора празним извештајем Заштитника грађана да је кршен и Закон и Устав. Када иза овог кандидата стану још такве политичке протуве као што су Драган Шутановац и Зоран Живковић, онда је то сигуран пут у пораз на изборима.

    ВУК ЈЕРЕМИЋ – потпуни пораз америчке политичке школе, која се заснива на испразним, УН манирима светских лидера, CNN кежењу, погрешном акцентирању, глупи слогани, лоша кампања, досадне флоскуле, извештачени наступ, неуспели покушај да се приближи обичном, народном човеку, несналажење у простору и времену, јер , ипак, ово је Србија није апартман у Њујорку, где је преноћиште 5.000 долара, ово је Коцељево, Жагубица и Дољевац , непримерено укључивање жене у кампању, држању за руке, плач, бебе, амерички председнички билборд, све то је, на сву срећу, страно српском бирачу и зато је овај неталентовани и надобудни политички јуноша доживео нокаут… и показао да он није зрео да се бави политиком у Србији,већ је његов максимум да буде неки ћата у министраству спољних послова и да извршава налоге које буде добио од оних који знају да управљају државом.

    БЕЛИ – упркос свим мојим симпатијама, али такву кампању могао бих да подржим само у условима општег благостања друштва.Када смехом можемо да понизимо бирократизовани режим, који нам загорчава удобан грађански живот. У условима када имамо криминални режим издајника и конвертита, који су спремни на све, који програмски и наменски, према налогу својих опасних газда, плански уништавају државу и поробљавају народ, када је настала општа трагедија државе и народа, комедије нису препоручљиве. Не сме се мешати жанр. Политика је много озбиљан посао да би се могло зајебавањем решавати судбина милиона поробљених људи.Велики број добијених гласова је само протест против тираније режима, док је колективно спрдање одговор на нашу велику немоћ….,

    ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЉ – његови следбеници су казнили курвање и продају за новац, јер Срби не воле политичке полтроне и јајаре.

    НЕНАД ЧАНАК – када неко не зна да се повуче на време, онда испадне БАШ будала.

    БОШКО ОБРАДОВИЋ – мењање изгледа и паланачка жеља за доказивањем грађанерима нема великих присталица ни код грађанера нити код естрадних националиста.

    САША РАДУЛОВИЋ – политички дилетант који је упао у стечај, очекује га банкрот.

    АЛЕКСАНДАР ПОПОВИЋ – улудо трошење енергије, човека који не може да буде лидер, али може да буде одличан играч у тиму великих стручњака, где се зна ко је капитен и која тактика је за победу у утакмици.

    МИЛАН СТАМАТОВИЋ – боље бити први у свом крају и бити признат, него претпоследњи у трци где ти није место.

    МИРОСЛАВ ПАРОВИЋ – класичан пример политичког идиота.“

  4. Док се ми зајебавамо око Лзаревићевих зуба Мирко Шаровић покушава да енергетску надлежност РС пребаци на БХ ниво, иако је предсједник енергетске заједнице јасно рекао да је РС испунила све што треба.

    “Sankcije se u suštini nastavljaju, a ne ponovo uvode, ukoliko strane u BiH ne donesu zakon o prijenosu, tržištu i transportu električne energije i gasa na državnom nivou…“

    http://www.klix.ba/biznis/privreda/sarovic-neozbiljno-je-reci-da-su-energetske-sankcije-nevazne-saljem-drzavni-zakon-na-usvajanje/170403053

    Ако и на ово не буде реакције било кога из СДС-а, онда им ја свима јебем матер!

  5. За радикале: “… говори да је у питању социјално, а не национално радикализовани дио српског друштва.“

    Глухо било да су и национално.

    Има ли некоме да је жао што није тако?

  6. Симо П. Ороз,03.04.2017. 15:06:28[169520]
    Док се ми зајебавамо око Лзаревићевих зуба Мирко Шаровић покушава да енергетску надлежност РС пребаци на БХ ниво, иако је предсједник енергетске заједнице јасно рекао да је РС испунила све што треба.

    Dok se Vi zajebavate i uspijevate Ivanica vratiti pod Dodikove skute,ote se Sarovic.

    Mirka Sarovica za predsjednika

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *