Средином ријеке пружа се невидљиви лимес

Посматрам облутак како одскаче неколико пута, као да игра школице по површини ријеке.

недеља, април 2, 2017 / 14:13

Посматрам облутак како одскаче неколико пута, као да игра школице по површини ријеке.

Концентрични кругови се шире, бјеже и сустижу, затим се преклапају, а онда коначно нестају у тромом ваљању Саве. Посљедњи круг је минијатуран, али је ипак довољно узбуркао површину воде како би (попут каквог надводног споменика кратког даха) означио мјесто потонућа камена. У каквој су вези овај кружок најужих пријатеља и најмањи круг? Да ли повратак овдје представља досезање крајњег домета, посљедњи скок прије утапања у сивкасто безобличје наше стварности? Чини ми се да овдје и сада постоји само за оне који су на њих принуђени, јер ко би био толико блесав и ко би био толики мазохиста да жели живјети овдје и сада? Доиста, ко (сем, наравно, апостола хуљавства и транзиционе пљачке), питам се, кад наше сада не припада епохи, не дијели позитивне стране напретка и духа времена с већим дијелом континента, кад наше будибокснамско сада (рекао би писац који је својевремено успио оседлати мећаву) храмље за културним и цивилизацијским временом.

Окрећем леђа ријеци и гледам у рушевну зграду Поште, у слојеве прљавштине на околним фасадама испод којих не могу да докучим бјелину неког минулог времена, премда знам да је ту. На улици нема пролазника, нема трчкарајуће дјеце која се играју, нико не сједи на клупама у парку. Помишљам да је у граду било више живости оних јулских уторака 1854. кад је, уз пратњу татарског коњаника, јутром за Сарајево полазила државна пошта. Врева трговаца, шаренило ношњи, бучна музика и плесачице у локалној крчми дочекали су у Турском Броду археолога Жоржа Пероа петнаестак година доцније.

Данас, међутим, столиче мук и непомичност. Скрећем поглед удесно и кроз гране назирем четири у мунковски крик издужене главе на споменику жртвама Другог свјетског рата. Не видим их јасно, али још од најранијег дјетињства знам како изгледају: изгладњели, кошчати, уплашени, измрцварени, у ланцима. Наликујемо им, нас четворица. И ми смо у оковима, али у неким другачијим – у веригама безнађа, банкарског ропства и домаћих робовласника. Стојимо и ћутимо и криви и дужни. Стојимо и ћутимо, баш као и они. У граду зачауреном у расцјепу између шта-би-било-кад-би-било и шта-би-било-да-је-било, у граду који не нуди ништа сем времена (и то данас „кад је лакше имати човека на савести него на ручку“, како ономад написа рођени Брођанин, потоњи лауреат НИН-ове награде и лавовски дио свачега). Има ли разлике између осуђеника и нас, тобоже слободних? Постоји ли разлика између затворске ћелије и овог града?

На путу до просторија библиотеке пролазим споредним улицама поред једва препознатљивог насеља. Јарамази. То је био назив за неколицину зграда са чијим станарима смо ми из Бијелих зграда били на ратној нози. Грудвама, дрвеним мачевима, праћкама и шлајдерима, пушкама чеповкама, дуваљкама за испаљивање недозрелих зерделија… Тукли смо се увијек, без обзира на годишње доба. И без ваљаних разлога, разумије се. С неким дјечацима из Јарамаза сам ишао у исти разред и били смо добри другари. Али, када би дошао тренутак да се бране територија и част Бијелих зграда, постајали смо најљући непријатељи. Било је усхита и аритмичног лупарања срдаца, било је трке и халабуке, било је сачекуша и тиховања, било је модрица и разјапљених аркада, али никад више од тога. Нисмо ми у име територија, части, идентитета и чојства разбуцали ове фасаде, изровали ову цесту, опустошили куће и препустили корову ове љуљашке, клацкалице и вртешке.

Наши сукоби завршавали су се оним мир, мир, мир, нико није крив. Сва ова пустош настала је кад су се одрасли заиграли рата. А можда је најгоре од свега то што ни данас разноразни духови немају мира и што се ни данас не зна ко је и за шта тачно крив. Постоје индиције, постоје медијске слике и представе, постоје лобији и интересне групе са својим верзијама, постоје разлози и узроци и (зло)памћење и одмазде, постоје закључци, резолуције, одлуке, осуде и пресуде, понегдје чак постоје и необориви докази, али не постоји ни пјесмица ни разб(р)ајалица која би залијечила ране што се код невиних и наивних изнова отварају. Кључ, кључ, кључ, нећемо се тућ’. Ко зна гдје је и када наш кључ загубљен?! Вјероватно то више није ни важно. Када би сада пао с неба право у наше руке, ми вјероватно не бисмо знали шта с њим да радимо. Или бисмо га, може бити, брже-боље поново сакрили. Јер овакво стање многима одговара. Власт управо функционише по кључу. Оном националном и оном фамозном: ти мени – ја теби. Сваки други кључ је сувишан, непожељан, опасан. И, како се чини, немогућ.

Док корачам поред очерупане зграде пријератне библиотеке, осмјехујем се на помисао да један политичар испружи мали прст и каже другоме: Купус и печење, слатко помирење! Овај други би му гарантовано одговорио нешто у стилу: Провоцираш, је ли? Које печење – свињско или јањеће? Јер све је овдје питање идентитета и виталног националног интереса. Чак и месо. Нарочито месо, могло би се рећи. Оно људско. Једино је купус анационалан. Подједнако га не воле.

***

Пошао сам кући из библиотеке, али заобилазим градске улице и поново шетам насипом. Том километрима дугом заштитнику од поплава што је опшапио град даровали су ново име – Шеталиште Душка Трифуновића. Ако-ако, знала је говорити моја бака одобравајући нешто. Било је и вријеме, додајем у себи. Помишљам на Воју Чолановића, на академика Миленка Филиповића, на бројне друге углавном скрајнуте или полузаборављене синове и кћери овога града.

Посматрам готово нечујну ријеку док ми се стопала криве у артиљеријским кратерима и још незатрпаним мини-рововима збрдаздолисаним у хитњи пред освит посљедњег рата. Да, збрдаздолисаним је права ријеч, једна од многих које је Чолановић уткао у нашу књижевност. Тихо како само он зна и може, тихо као покрет киста који платненој бјелини даје смисао. Тихо попут Саве. На граници чујности. На граници…

Средином ријеке пружа се невидљиви лимес који је, чини ми се, одувијек ту. Границу је немогуће опипати, на њу се не може ставити прст и рећи ето, то је то, али свеједно знам да је ту. Осјећам је, она је дио мене. Она је рођењем стечени меланом који споро али сигурно бургија у дубину ткива. И ако бих желио бити оперисан од нечега, онда би то био тај злоћудник. Али, граница је, како нас је историја већ информисала (јер подучила нас није, то је факат!), жилава категорија чија тајна дуговјечности почива управо у нама. И прилично је депресивна та извјесност да ће границе ишчезнути тек онда када наше врсте више не буде.

Опет ми се попут бумеранга међу уши враћа та ријеч збрдаздолисано и чини ми се да је овдје заиста све некако збрда-здола: и координатни систем вриједности и процес урбанизације и државни апарат и државна граница чији дијелови више од двије деценије чекају да буду дефинисани… Смијешно је то, зар не? Шампиони у успостављању разноразних граница нису у стању да до краја утаначе границе посједа којима столују! Чак и то је, дакле, збрдаздолисано. Киселкасто се осмјехујем и допуштам да тамоамујуће (В.Ч. дабоме! Ко зна, можда је досмислио ову кованицу док су га, као митраљесца на Иљушину, понирућим маневрима цимали тамо-амо?!) мисли крену рукавцима дигресије. Замишљам како би Тери Гилијам препознатљивом монтипајтоновском анимацијом дочарао ситуацију у којој рибе морају да показују легитимације како би допливале из једне у другу половину ријеке.


Награду Удружења књижевника Републике Српске за најбољу књигу у прошлој години добио је роман аутора Берислава Благојевића „Бумеранг.” Захваљујући љубазности господина Благојевића објавили смо овај одломак из његовог романа.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *