Откривени записи старији од Мирослављевог јеванђеља

Уко­ли­ко се по­твр­ди ис­тра­жи­ва­ње на­шег фи­ло­ло­га из Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ и до­цен­та на Ка­те­дри за срп­ски је­зик Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду др Вик­то­ра Са­ви­ћа, Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље ви­ше не­ће би­ти нај­ста­ри­ји спо­ме­ник срп­ске пи­сме­но­сти.

Он твр­ди, на осно­ву свог ви­ше­го­ди­шњег ис­тра­жи­ва­ња, да је наш нај­ста­ри­ји књи­жев­ник Ди­ми­три­је Си­на­ит – ко­ји је жи­вео и ства­рао го­то­во чи­тав вијек прије Све­то­га Са­ве и 80–90 го­ди­на прије не­го што су на­пи­са­ни Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље и По­ве­ља Ку­ли­на ба­на.

Ис­тра­жи­ва­ње Вик­то­ра Са­ви­ћа се у из­вје­сној мје­ри осла­ња на ре­зул­та­те ра­ни­јих ис­тра­жи­ва­ња спро­ве­де­них у ино­стран­ству и на­ста­ло је у ди­ја­ло­гу с њи­ма. Он се ба­ви из­у­ча­ва­њем на­ше пи­сме­но­сти нај­ра­ни­јег пе­ри­о­да, ра­ног сред­њег вије­ка – а то је X–XI вијек. Њего­во са­зна­ње је од пр­во­ра­зред­ног зна­ча­ја за срп­ску кул­ту­ру и пи­сме­ност. Ријеч је о ње­го­вом ви­ше­го­ди­шњем му­ко­трп­ном иш­чи­та­ва­њу и фи­ло­ло­шком про­у­ча­ва­њу не­ких од нај­ста­ри­јих сло­вен­ских ру­ко­пи­са ко­ји су нео­прав­да­но из­ван ин­те­ре­со­ва­ња на­ше на­у­ке. Прије све­га се ра­ди о древ­ним ру­ко­пи­си­ма из ма­на­сти­ра Све­те Ка­та­ри­не на Си­на­ју, ме­ђу ко­ји­ма до­ми­ни­ра­ју срп­ски ћи­ри­лич­ки ру­ко­пи­си. И у ста­рој збир­ци срп­ски ру­ко­пи­си су имали ис­так­ну­то мје­сто, а го­ди­не 1975. про­на­ђен је још 41 ру­ко­пис, ме­ђу ко­ји­ма је пет писа­но гла­го­љи­цом, а 36 ћи­ри­ли­цом, од ко­јих су 24 срп­ски. Од­не­дав­но, у жи­жи интересова­ња Вик­то­ра Са­ви­ћа на­шли су се, с раз­ло­гом, и гла­гољ­ски ру­ко­пи­си.

О њи­хо­вој ста­ро­сти и по­ре­клу пр­ви је 1988. свет­ску јав­ност оба­вије­стио грч­ки про­фе­сор Јо­а­нис Тар­на­ни­дис. За Ди­ми­три­ја Си­на­и­та се зна од та­да, али на­ша на­уч­на јав­ност на то ни­је обра­ћа­ла па­жњу све док Вик­тор Са­вић прије го­ди­ну и по ни­је до­ка­зао да је он пи­сао срп­ском ре­дак­ци­јом – ди­рект­но ана­ли­зи­ра­ју­ћи пр­ву стра­ни­цу Ки­јев­ских ли­сти­ћа, ко­ји су одав­но до­ступ­ни на­у­ци, и Ди­ми­три­је­ве за­пи­се из не­дав­но об­ја­вље­ног фо­то­тип­ског издања Ди­ми­три­је­вог псал­ти­ра, при­ре­ђе­ног тру­дом аустриј­ског про­фе­со­ра Хајн­ца Ми­кла­са ко­ји се „на­шим“ Ди­ми­три­јем нај­ви­ше ба­вио до са­да. Чи­та­о­ци­ма скре­ће­мо па­жњу да ни­је исто да ли не­ко до­ла­зи с од­ре­ђе­ног те­ре­на, на при­мјер срп­ског, или пи­ше не­ким, одређеним књи­жев­ним је­зи­ком, на при­мјер срп­ско­сло­вен­ским. Та­ко­ђе ни­је све­јед­но ко­јој од словен­ских кул­ту­ра при­па­да не­ки, обич­но са­свим слу­чај­но иден­ти­фи­ко­ван, обра­зо­ва­ни човјек у сред­њем вије­ку.

Шта то за нас и на­шу исто­ри­ју је­зи­ка зна­чи? И до са­да су лин­гви­сти, ка­ко на­ши та­ко и стра­ни, прет­по­ста­вља­ли да су Ср­би има­ли и је­зик и пи­смо ко­ји­ма су се слу­жи­ли и прије Све­то­га Са­ве. Али за то ни­је би­ло ма­те­ри­јал­них до­ка­за, осим Ми­ро­сла­вље­вог је­ван­ђе­ља из око 1185. го­ди­не и По­ве­ље ку­ли­на ба­на из 1189. го­ди­не. Из­гра­ђе­на пи­сме­ност та два спо­ме­ни­ка са­мо је упу­ћи­ва­ла на то да су Ср­би мо­ра­ли и мно­го прије њих има­ти раз­ви­јен је­зик и пи­смо.

Са­да пред нас ис­кр­са­ва­ју ру­ко­пи­си за ко­је је утвр­ђе­но да су на­ста­ли кра­јем XI и по­чет­ком XII вије­ка. Пи­сао их је Ди­ми­три­је Си­на­ит, књи­жев­но фор­ми­ран на до­ди­ру Ду­кље и Травуни­је, срп­ском ре­дак­ци­јом ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка.

Ра­де­ћи на сним­ци­ма тих ру­ко­пи­са Вик­тор Са­вић је до­шао до са­зна­ња да су пи­са­ни српским књи­жев­ним је­зи­ком и пи­смом то­га до­ба, што се по­твр­ђу­је нео­по­зи­вом бли­ско­шћу с је­зи­ком са­чу­ва­них спо­ме­ни­ка на­ста­лих ка­сни­је, у XII, XI­II и XIV вије­ку. Кључ­ни спо­ме­ник пре­ко ког је аутор вр­шио ана­ли­зу тек­сто­ва је­сте пр­ви лист Ки­јев­ског ми­са­ла.

По­сле ово­га мо­ра­ће мно­го то­га да се мије­ња. Ди­ми­три­ју Си­на­и­ту се мо­ра да­ти мје­сто које му при­па­да у на­шој кул­ту­ри. Мо­ра­ће да се пи­шу но­ва по­гла­вља у уџ­бе­ни­ци­ма из исто­ри­је срп­ско­га је­зи­ка и кул­ту­ре. Од са­да ће наш нај­ста­ри­ји пи­сац би­ти Ди­ми­три­је Сина­ит, бу­ду­ћи да је жи­вио и ства­рао го­то­во чи­тав вијек прије Све­то­га Са­ве. Ко­ли­ко је то ва­жно за на­шу кул­ту­ру, за на­шу пи­сме­ност, тек ће би­ти пред­мет ис­тра­жи­ва­ња по­што тек пред­сто­је све­ко­ли­ка ис­пи­ти­ва­ња и иш­чи­та­ва­ња Ди­ми­три­је­вих тек­сто­ва, не са­мо лин­гвистич­ка.

Зна­чај Ди­ми­три­ја Си­на­и­та је то­ли­ки за срп­ску кул­ту­ру да он на­ди­ла­зи узак круг палеослави­ста ко­ји се о ње­му мо­гу оба­ве­сти­ти из на­уч­них пу­бли­ка­ци­ја.