Мехмед-бег Капетановић или како је измишљано бошњаштво

Берлински Конгрес 1878. године мјења границе на Балкану. Аустро-Угарска добија Босну и Херцеговину (БиХ). Праве се планови за стварање „босанске нације“.

петак, децембар 30, 2016 / 12:26

Берлински Конгрес 1878. године мјења границе на Балкану. Аустро-Угарска добија Босну и Херцеговину (БиХ). Праве се планови за стварање „босанске нације“.

Пише: Борис Радаковић

Настојало се да у ту нову нацију уђу народи све три вјере у БиХ. Срби у БиХ били су већ национално свјесни. Римокатолици у БиХ нису имали развијену националну свијест, па су се идентификовали по својој вјери. Бошњаштво је стога било упућено углавном на муслимане.

Ако је окупатор очекивао успјех морао се ослонити на домаће људе. Сарадник је пронађен у лику Мехмед-бега Капетановића Љубушака (1839-1902). Обострани интерес за стварање „босанске нације“ усагласио је дјеловање окупатора и Капетановића. Окупатору је био потребан лојалан домаћи фактор. Мехмед-бег Капетановић и муслиманска аристократија, настојали су очувати своје привилегије. „Босанска нација“ сматрана је идеалним оруђем за остварење њихових замисли.

Мехмед-бег Капетановић 1891. године покреће лист „Бошњак“. Ту ће он пропагирати „босанску нацију“. Њега финансира окупациона власт. „Бошњак“ ће из године у годину добијати високе субвенције. Као уредник „Бошњака“, Капетановић је мјесечно добијао 166 форинти. Године 1893. награђен је и положајем градоначелника Сарајева.

Капетановић је у „Бошњаку“ кренуо са жестоком пропагандом. Често се прелазило преко историјских чињеница. Своју агресивност Капетановић је изразио кроз стихове:“Од Требиња до бродскијех врата, Није било Срба ни Хрвата“. Његов покровитељ, Бењамин Калај, у својој „Историји Срба“ писао је да скоро у цијелој БиХ живе углавном Срби. Из овога се види сва конфузност и извјештаченост идеје о „босанској нацији“, као и чињеница да је Калај забранио сопствену књигу за употребу у БиХ.

„Веле хришћани да су Срби, а веле католици да су Хрвати; али ништа зато… то ће само вријеме избрисати“, биле су ријече Капетановића. Ипак, није се досљедно држао тога, да су сви у БиХ једнаки Бошњаци. Форсирао је узвишеност муслимана као старих босанско-херцеговачких великаша. „Бошњак“ је 1892. године писао:

“У овој земљи је од давнина био господујући елемент мухамедански, елемент с којим се мора и данас у првом реду рачунати“. У првом реду се, дакле, истичу „права“ муслиманске аристократије.

„Босанска нација“ се пропагирала да не би муслимани постали „својом немарношћу… слуге својих некадашњих слуга и кметова“. Из овога се осјети сав комплекс муслиманске господе. Капетановићева прича да су сви у БиХ и Бошњаци, пада у воду.

Нема једнакости између „господујућег елемента“ и њихових „слуга и кметова“. Ово је још 1839.-1840. запазио Матија Мажуранић, брат Ивана Мажуранића, током свог путовања по БиХ.

Он каже:“У Босни се Крстјани (православци и римокатолици – Б. Р.) несмиу звати Бошњаци; кад се рече Бошњаци; онда Мухамедовци само себе разумиу, а Крстјани су само раја Бошњачка, а другчје Власи“. Овдје видимо вјерску и сталешку подјелу. Бошњаци су муслимански господари. Крстјани или Власи су хришћанска потчињена раја.

Постанак муслимана у БиХ Капетановић веже за средњовјековне „богумиле“. Своју теорију преузео је од Аустро-Угарских режимских историчара. Овим се желио успоставити континуитет муслимана са средњовјековном босанском државом. Новој нацији били су потребни национални митови. Митски ореол ткан је и око Хусеин-капетана Градашчевића (Змај од Босне).

Сваки муслиман који се изјашњавао као Србин или Хрват, био је нападан у Капетановићевом „Бошњаку“. Вјера је истицана као граница између Бошњака (Мухамеданаца) и осталих. Тако је неки муслиман из Приједора, пошто се изјаснио као „Србин Мухамеданске вјере“, био жестоко критикован.

Окривљен је био, да је „из користољубља, из ниска лична интереса залутао у онај табор који нам је од увијек био непријатељски“. Овако је грађена „босанска нација“. Сви муслимани у БиХ, хтјели не хтјели, морали су се изјаснити као Бошњаци.

Смрт Мехмед-бега Капетановића 1902. прекинула је његов рад на стварању „босанске нације“. Рад на пропагирању „босанске нације“ је настављен, али смањеном жестином. Почетком Првог свјетског рата, почео је и крај нове нације.

Дух покретача „Бошњака“ остао је да чека неке нове вјетрове, па се тако некадашња улица Младена Стојановића у Сарајеву, данас зове управо Мехмед-бега Капетановића Љубушака.
 



0 КОМЕНТАРА

  1. USTAJTE BRAĆO!

    Ustajte, braćo, na noge lahke,
    jer ropstvu zadnji došo je čas!
    Ustajte, braćo, branite pravo,
    u ljutoj borbi SRBU je spas!

    Čujete l’ zveku handžara zlatnog,
    sa zvekom kako poziva nas.
    Ustajte, braćo, na borbu svetu,
    u borbi znajte SRBU je spas!

    Jeno nas zove jatagan ljuti,
    on nam je osto amanet svet,
    slušajmo, braćo, amanet djeda,
    jera nas može nekada klet.

    Ustajmo, braćo, branimo svoje,
    ne dajmo da nas dušmanin tre!
    Nek handžar zveči, nek puška ječi,
    neka nam dušman od straha mre!

    Teška je muka robovat, braćo,
    na licu ropski nositi sram.
    Ustajmo, braćo, na borbu svetu,
    Dušanov treba ponovit hram.

    O, SRBE, brate, pruži mi ruku,
    priznaj mi, dragi, da sam ti brat!
    Zajedno ko dva hajdemo lava
    prot’ crnog vraga voditi rat!

    Ustajmo, braćo, ne ža’lmo krvi,
    spasimo rod nam i mili dom,
    Ustajmo, braćo, prot’ crnog vraga,
    sa silom našom i snagom svom!

    Čujete l’ kako djeca nam pište,
    kako ih pati nevolja, glad?
    Vidite l’ kako narod nam plače,
    kako ga taru zulum i jad?

    Spasite djecu, spasite narod,
    daće vam pomoć i dragi Bog!
    Jer Allah dragi uvijek čuva,
    i štiti roba pravoga svog!

    Omer-beg Sulejmanpasic Skopljak

  2. SRPSKI PONOS

    Ja sam SRBIN, SRPSKO d’jete,
    SRPSKA mi je savijest čista;
    Junačkih mi djeda slava
    Ko sunašce žarko blista.

    Ja sam SRBIN – tim imenom
    Vječno ću se ponositi,
    Spas srpskoga slavna roda,
    Na srdašcu svom nositi.

    Od mog roda, sto junaka
    Pr’jetilo je groma sili,
    I SRPSKO su ime mačem
    Na kamenju bilježili.

    Pred udarcem njihovijem
    Tresle su se velje gore,
    Stupali su vazda smjelo
    Po mejdanu da se bore.

    Kamo, kamo Dušan silni?
    Kamo paša Sokolija?
    To su dični sinci SRPSTVA:
    Ko zv’jezda im slava sija!

    Ja sam SRBIN – gusle imam,
    Uz njih tio popijevam,
    I ljubavlju – prema SRPSTVU
    Svoje pjesme zagrijevam,

    Slavim Marka i Miloša;
    Slavim hrabrog Djerzeleza:
    Imam njinu uspomenu,
    Britki handžar oštra reza.

    Pa nek mi se dušman javi,
    Nek na bojno polje dodje;
    Mene hitac ne prima se,
    Ne može me rezat gvoždje,

    Markova je ovo ruka,
    Topuzinom znade biti;
    Hamajlija Alijina
    Od oštra me gvoždja štiti.

    Ja sam SRBIN – SRPSKO d’jete,
    Za SRPSTVO mi duša gori –
    Robovaću SRPSKOM rodu,
    Dok me crna smrt ne smori.

    Musa Ćazim Ćatic
    (1899)

  3. IZRODIMA

    Na svetinje svoje, na čast praotaca,
    Izlili ste otrov svoje mržnje crne.
    I paklenom svi se predali demonu,
    Da sa prave staze – na krivu vas svrne.

    Potomci ste kobni Brankovića Vuka,
    Narodna vas kletva do vječnosti prati,
    U knjigu će žizni vaše kobno ime
    Zabilježit’ crnim domovina mati.

    Rodoljublja čuvstvo zamire u vama,
    Za svoj narod dragi srca vam se mare,
    Jer s osmjehom podlim motrite, gdje dušman
    Blatnjom rukom svojom svetinje vam tare.

    Musa Ćazim Ćatić
    (1900)

  4. PJESMO MOJA

    Pjesmo moja, plovi, plovi,
    Nebom SRPSKE poezije;
    Dje no jasnih, ko zvijezda
    Tih pjesama bezbroj sije
    I ti kod njih mjesta nadji,
    Ma da n’jesi sjajna tako,
    Rodu mome mila bices
    Jer je tebi SRPSTVO slatko.
    Pjesmo moja, plovi, plovi
    Iz vatrenih mojih grudi,
    Tamo,dje no bratske sloge
    Radosnica zora rudi.
    Tu mi gukni njeznim glasom,
    Nek te svaki SRBIN cuje,
    Ti mu sapni, kolko SRPSTVO
    Moja mlada dusa stuje.
    Pjesmo moja, ne stoj vise
    Vec zaplovi iz svih sila,
    Ta dosta si u srdascu
    Mojemu se mladom krila.
    Sad je vr’jeme slobodice, –
    Da ostavis srce moje, –
    I na kril’ma lakog ljeta
    Da na javno stupis polje.

    Musa Ćazim Ćatić

  5. СРПСКИ ЈЕЗИК

    СРПСКИ језик, рајски језик, –
    Не што њиме збори раја,
    Већ за то, што у себи
    Све милине звука спаја.

    СРПСКИ језик, рајски језик, –
    Знаш како с` у души хори,
    Кад нам мајка, кад нам сестра,
    Кад нам љуба њиме збори.

    СРПСКИ језик, рајски језик, –
    Знаш како нас он потреса,
    Кад нам гуслар њиме пјева,
    те нас диже у небеса.

    СРПСКИ језик, рајски језик, –
    Ране вида, л`јечи боле,
    Знаш како нам души прија
    Кад нас старци њим соколе.

    СРПСКИ језик, рајски језик, –
    Знаш како с` у души хори,
    Кад нам мајка, кад нам сестра,
    Кад нам љуба њиме збори.

    СРПСКИ језик, рајски језик. –
    За то велим, што да кријем:
    Сваки онај Богу гр`јеши,
    Ко га зове земљскијем.

    Аливерић Тузлак
    (1898)

  6. АМАНЕТ ОД ЂЕДА

    У долафу мога ђеда
    С десне стране у претинцу,
    Кад још бијах грјешно д`јете,
    Виђех малу иконицу.

    Прикрадох се да разгледам,
    Каква ли је на њој слика,
    Бјеше сребром опточена
    Слика Ђурђа мученика.

    Ја то онда нисам знао.
    Зазир`о сам од аждаје. –
    Ал с аждајом ко се бори,
    Ојећ`о сам јунак да је.

    Зато само, само зато,
    Ја пољубих тог човјека.
    Ђед униђе – ја се збуних –
    А он рече: „Нека, нека!

    Истог Ђурђа љубили су
    Наши преци к`о свечари,
    Па зар да је ђунах љубнут`
    што љубљаху наши стари.

    Ал` ти нијеси пољубио
    Само хадер-илијаза,
    И пољупце си пољубио,
    Својих рахмет праотаца“.

    Тако ђедо, – ал он оде
    Већ одавно с овог св`јета
    А ја чувам иконицу
    Поред других аманета.

    Ал ја зато, Алаџ-икбер,
    Чврсто с` држим свог мезхеба,
    А мезхеб ми ништ` не смета,
    Да СРБИЈЕМ како треба.

    (1898)

  7. vlastela je uvijek vlastela.. inace, preporucujem zanimljivu knjiziciu, u stvari to je vise dnevnik: memoari jednog janjicara, napisao Konstanih Mihailovic negdje pocetkom 16. vijeka. veli da je ucestvovao u osvajanju Greben grada…

  8. Осман Ђикић (7. јануар 1879, Мостар — 30. март 1912, Мостар), босанско-херцеговачки и српски пјесник, аутор драма, публициста и политичар. Осман Ђикић и Авдо Карабеговић били су међу носиоцима српске приче у Босни међу Србима-мухамеданцима.
    Ох не плачи вило, утри горке сузе!
    Јер већ сунце мило и нама се рађа,
    Брат се с братом мири, престануће свађа!
    И Србин ће стрести опет тешке узе !!!

  9. Ех Петроније, побогу си брате, сад ће и банкнота од 50 КМ доживјети судбину оне папирне од 5КМ. Прогласиће је „застарјелом“!
    Како мало Срби мухамеданци познају своју националну поезију. Нит је уче нити је цитирају…

  10. Осман Ђикић (7. јануар 1879, Мостар — 30. март 1912, Мостар)

    Када се на Фронталу појавила она вијест да се снима филм о Гаврилу Принципу, нагласио сам да су Срби и муслимани били за то да БиХ остане дио Турске, апротив да БиХ уђе у састав АУ. Због тога су муслимани кроз пјесме одавали захвалност својој православној браћи.

    Ови попут Петронија користе ове пјесме за нешто што је потпуно супротно од стања и односа у времену када су ове пјесме настале.То је обични идиотлук полуписмених будала, а ти су најгори.

  11. Има оваквих пјесама, али не само пјесама, много више него што би многи помислили. Већина је објављена у „Босанској вили“ па их треба прекуцавати. Иако су прожети искреним тоновима у њима се често примјећује „жал за неузвраћену љубав“. Ове пјесме су управо дјело „отргнутих а неприхваћених“ људи које је тако добро описивао Меша Селимовић.
    Не бој се неписменог, већ човјека који је прочитао само једну књигу (Судија ил` Нош, изабери)!

  12. Петроније, једном је Вук рекао да су најопасније паметне будале. Ти си безопасан. Погоди зашто!

  13. Koga boli K…C ko je bosnjak,ko je srbin?
    Da vam odgovorim;
    ja ne znam ko me vi dokazujete ko je ko,samo neko ko ima neki kompleks ima potrebu za nekim dokazivanjem.
    Odnosno,vi koji negirate sve osim srpstva,vasa istorija je upitna.
    Ne vidim u cemu je problem.
    Jesu li srbi nastali sa radjanjem planete?
    NISU.
    Nego nekad u nekom trenutku istorije su nastali od nekog naroda.(neka neko ispravi ako nije tako)
    E pa tako dragi moji i ti BOSNJACI su nekad,u nekom trenutku istorije nastali.
    A to sto ste vi postali srbi i odrekli se BOSNJASTVA,to je prica za sebe.
    U Palestini,na Kosovu itd.,ima i katolika,pravoslavaca i muslimana,ali su svi oni palestinci odnosno kosovari.

    Pametnjakovici,e sad navalite da ja ne znam sta je nacionalnost,a sta drzavljanstvo.

    Igdje je problem.
    Problem je sto mislite da ste pametni,da je smo vasa istorija validna(ha,ha),da samo vasi istoricari vladaju cinjenicama.

  14. Ово задње мудровање из федерације треба цитирати на Медицинском факултету, одсјек – психијатрија.

  15. Уствари, предлажем брату Петронију да у прилог нашег чемерног пост-косовског циклуса напише самостално једну епску народну и пошаље је брат Вукоти да је „углазби“ (може и угусли) у паузама исцрпљујућих скупштинских расправа.
    Могла би да почне нешто као:

    “ Тамбурало туре баке у ту ситну жицу
    док му мећем „бошњачке“ поезије
    жеравицу под гузицу…“

    или:
    “ ‘ватило се туре паркопана
    читајући поезију србскијех муслимана,
    све гледајућ’ доље низ друмове
    у Симића и његове кумове…“
    Тако некако.:D

  16. Najvažniji dokument od našef Ilije Garašanina srpskog sina.
    Obavezno pročitati dokument na linku:
    http://www.institut-genocid.unsa.ba/pdf/NACERTANIJE.pdf
    Najinteresantniji dijelovi dokumenta:
    2.Ko god dakle ovom narodu dobra želi on ne sme Bošnjacima nasledstveno knjaževsko
    dostojinstvo preporučivati. U takom slučaju neka bi se medu tim izbirali najvažniji ljudi
    iz celog naroda i to ne za celi život, no na izvjestno vreme, koji bi kao neki sovjet
    obrazovali. Sa ovakvom makar provincijalnom i odeljenom vlastju, ostao bi otvoren put
    za napredak; lako bi se onda Srbija u svoje vreme sa Bosnom tješnje sojuziti i skopčati
    mogla, jer onda ostaće ovaj sojuz mogućan i vjerojatan.
    6.Na istočnog veroispovedanija Bošnjake veći upliv imati neće biti za Srbiju težak zadatak
    Više predostrožnosti i vnimanija na protiv toga iziskuje to, da se katolički Bošnjaci
    zadobijedu. Na čelu ovih stoje franjevački fratri.

  17. Najvažniji dokument od našef Ilije Garašanina srpskog sina.
    Obavezno pročitati dokument na linku:
    http://www.institut-genocid.unsa.ba/pdf/NACERTANIJE.pdf
    Najinteresantniji dijelovi dokumenta:
    2.Ko god dakle ovom narodu dobra želi on ne sme Bošnjacima nasledstveno knjaževsko
    dostojinstvo preporučivati. U takom slučaju neka bi se medu tim izbirali najvažniji ljudi
    iz celog naroda i to ne za celi život, no na izvjestno vreme, koji bi kao neki sovjet
    obrazovali. Sa ovakvom makar provincijalnom i odeljenom vlastju, ostao bi otvoren put
    za napredak; lako bi se onda Srbija u svoje vreme sa Bosnom tješnje sojuziti i skopčati
    mogla, jer onda ostaće ovaj sojuz mogućan i vjerojatan.
    6.Na istočnog veroispovedanija Bošnjake veći upliv imati neće biti za Srbiju težak zadatak
    Više predostrožnosti i vnimanija na protiv toga iziskuje to, da se katolički Bošnjaci
    zadobijedu. Na čelu ovih stoje franjevački fratri.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *