ШИШАЊЕ (ŠIŠANJE)

Редитељ и сценариста су једини тужнији од ликова представљених у овом филму. Из простог разлога што су стварни и могући. Нажалост, само у Србији.

среда, децембар 28, 2016 / 19:37

Редитељ и сценариста су једини тужнији од ликова представљених у овом филму. Из простог разлога што су стварни и могући. Нажалост, само у Србији.

Све остало је дебела фикција умова који живе таман као и руско племство у Петрограду, које се уби причајући између себе француски, док Наполеонова армија напредује и Москва гори.

Од дијела филма гдје извјесни Сварог "мозак операције" учитава клип по имену "Разбијање геј параде у Београду" и има проблем да објасни Новици (главном јунаку) да је "строј" стара српска ријеч, види се да је сценариста недорастао проблему. Ту би тај исти Сварог требао бити представљен као полуписмени затуцанко, који се пача у ствари које надилазе његову способност схватања и прихватања. Јер је, ето, ваљда, "строј" недвојбено некаква хрватска ријеч, па је он ту смијешан и прозриво глуп. Његова расна мржња се рађа из очигледних глупости. Фашизам је производ ограничених умова… бла, бла.

Стога све врло брзо почиње да полако тоне у просјечност једног клонираног америчко-западневропског уратка на тему неонацизма међу младима. Као, ту нам треба гаф. Но, то творце филма уопште неће насикирати, већ ће поносно загудити у фразу "жанровски филм". Што ваљда подразумијева и нормативну поетику као основни узор.

Недорасли овој теми су као прво зато, што Срби и даље користе строј као ријеч. У војсци, напримјер.

Као друго, зато што је тај проблем неонациста у Србији миноран. Овдје узет много више у сврху видјела-жаба-да-се-коњ-поткива-па-и-она-дигла-ногу мотива, како би се играло на тај опробани сентимент антифашизма код куће. И још више на страни.

Филмотворци су у томе, дакако, и успјели. Далеко више због јаког тржишта које све оно што баца лошу слику на српски народ, аутоматски купују, награђују и потичу за нове пројекте, него што је филм и по чему спектакуларан. Ако је Шејтанов ратник (филм истог овог редитеља) био весело запажање да и Срби имају некога коме се да, и у приличној мјери умије снимити шаблонски тинејџ-хорор са домаћим мотивима и страном машином (да не кажем стројем); овдје је политичко-идеолошки залогај био такав да су требали још пуре јести.

Шишање је заправо повод да се три пута помене Слободан Милошевић у равни са нацистима.

Једина озбиљна друштвенополитичка тема која се овдје отвара, јесте полицијска контрола и дириговање хулиганским групама навијача, фашиста, нациста, ових, оних… али је штета учињена цјелокупној српској нацији, стављајући је тако очито и системски у раван са фашизмом, није оправдала било какво улагање у овај филм. Просто је невјероватно за било коју државу која држи до себе, али Србија је дала паре и за овај филм. Истина мало, али дала је. Један метак макар, да се припуца на самог себе.

А идеолошка и политичка наклапања је баш оно што треба овом филму. Пошто није ништа посебно.

Све је ту већ виђено и по шаблону урађено. Како редитељски, тако још и више сценаристички. Од Америчке историје ИКС, преко Ромпер Стомпера, до сасвим нетипичног Вјерника. Но, то није сметало да Шишање добије запажену рефлекторску сатницу у Ефбиху и Неовисној Републици Хрватској, те и неке награде, као награду за најбољи сценарио на 35. Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи. Буде проглашен најгледанијим филмом 2010. године у Србији, што је једино ствар за поштовање. А и то само у случају да је овај филм био 100% приватно предузетништво, него је учествовала и отужна Србијица.

Срби и њихова Србија, који су једини у региону били отворено антифашистички, односно оружано опредјељени за борбу против Хитлера и Мусолинија, те због тога грдно страдали, снимају данас филм о укоријењеном фашизму код своје дјеце. Наравно, повезаним са српским национализмом (читај нацизмом).

Хрватској, која је као НДХ Анте Павелића била савезник Хитлеру и Мусолинију, такве се катастрофалне глупости из домена културне политике не омичу. Слободно погледајте Метастазе. Ни принијети им у том смислу. Док се овај хрватски филм труди да буде вјерна социјална драма, творци Шишања се поломише да напумпају фашизам на мјесто какво би одговарало фестивалима по Западу.

И наравно, кад кажете жанровски филм, сва неоргиналност и ненадахнуће вам се опрашта.

Редитељ: Стефан Филиповић
Сценарио: Димитрије Војнов  



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *