Неке ствари немају цијену: Књига о Гвозденом пуку

Када повежете неке текстове на Блицу са именом њиховог аутора, Дарка Николића, одмах ће вам бити јасно да се ради другачијем новинару.

Пише у спортској рубрици. И пише другачије. И стилом и избором тема. Не само извјештава, већ прича приче. А често вам се учини као да му је циљ за тај дан да вам га поправи и врати вјеру у добро.

Онда вас не изненади да он не сматра да се вриједност свега може исказати у материјалном. И да је спреман да за нешто тако издвоји вријеме и труд, и то поклони свима. На само клик од нас је његова књига о Гвозденом пуку, најбољој јединици српске војске.

Који су мотиви да роман поклоните бесплатно читаоцима на интернету? Да ли очекујете да ће бити издат у штампи, и да ли ће прва чињеница утицати на продају?

– Књига ће свакако бити бесплатна, и на интернету, и као штампано издање. Гледам на то као на необични, а до у детаља тачан, историјски уџбеник, који је писан читљивијим стилом него класични уџбеници. А мотив је једноставан: Човек не мора да наплати све што ради за друге. Не морате да наплатите када баку преведете преко улице, када некоме помогнете да носи нешто тешко. Не морате, јер знате да сте некоме улепшали дан, а и да би требало да се подразумева да сте вољни да припомогнете. Служити другима је заправо давно заборављена врлина. Ово је један мој корак на том путу.

Какво је искуство писати главу по главу, коју људи могу одмах читати? Да ли повратна реакција утиче на оно што сте прије замислили?

– Писци, верујем да је тако, воле да знају шта други мисле о њиховом делу. Мене су реакције занимале како бих видео да ли је такав стил приповедања историјских чињеница читљив модерној публици. Реакције сам користио да коригујем оне детаље у стилу који би допринели већем квалитету, и на томе сам бескрајно захвалан свима који су читали и јављали своје утиске, док је прва књига настајала.

Роман о Гвозденом пуку готов. Рукопис одштампан. Леп осећај..

(Књига је бесплатна онлајн: https://t.co/m7aiYEwW9k) pic.twitter.com/xuo97PYyiv

— Darko Nikolić (@HuddleBre) 06. април 2016.

Са колико наставака планирате да заокружите причу, а колико времена то може потрајати?

– Роман о Гвозденом пуку је планиран као трилогија, која би требало да буде окончана издањем трећег, последњег дана, на стогодишњицу краја Великог рата, 2018.

Шта вас је навело да пишете баш о Гвозденом пуку?

– У питању је најодликованија јединца српске војске, у најславнијем, али и најтежем тренутку у коме се Србија нашла. Моја генерација о њој ништа није учила у школи. Заправо, нисмо ни знали ни да је постојала, ни кроз шта је све остатак војске, и цео народ, пролазио, јер се учило само кроз неколико реченица о том периоду наше историје. Када сам сазнао за неке занимљиве детаље, испоставило се да су они и једино били доступни широј публици, и то тек последњих година. Помислио сам да би било лепо да се то промени. И, прионуо сам на истраживање, које се винуло у писање о томе. Тако је настао роман о Гвозденом пуку.

Шта вас је додатно одушевило, а сазнали сте у току истраживања?

– Иако сам мислио да много тога знам о том периоду, испоставило се да сам права незналица. И, како сам који детаљ откривао, тако је мотивација нарастала, али и радост дељења тога са другима, који су реаговали – идентично. Знате, многи се овде деле по разним основама, али када им споменете прадеде, онда некако настане момента свечане тишине. А та тишина уме да грми. Откривање како су они живели, колико се нису одрицали Бога, рода и светих, а светлих идеја, из дана у дан ме је надахњивало. И, нема ту једног детаља који се издваја. Сваки је толико нестваран, а истинит, јер сам користио историјска документа, да нисам ни помислио да посустанем. Делом јер сам то осећао као обавезу према њима, тадашњима, а делом јер сам имао жељу да надахнуће осете и читаоци.

Колико за писање значи чињеница да је Гвоздени пук једини сачувао читаву ратну документацију, од 1912. до краја Првог свјетског рата?

– То је, без сумње, драгоценост какве, нажалост, нема у преосталих 99% српских војних јединица које су прошле кроз Велики рат. Многе архиве су уништаване током повлачења кроз Албанију, многе су однели освајачи, што у Првом, што у Другом светском рату, и више нам нису доступни. Али, није само Операциони дневник Другог пешадијског пука "Књаз Михаило", познатијег као Гвоздени пук, оно по чему сам писао роман. Коришћени су и мемоари војника, новински чланци тадашње штампе, давно заборављене књиге штампане непосредно после ратних збивања, као и документи бројних архива и музеја, широм Србије. Све то проткало је мој роман о Гвозденом пуку, не би ли он на веродостојан начин представио живот, идеје, жртве и подвиге наших предака.

Срби се нису прославили снимањем филмова ни документараца о историјским догађајима. Због чега је то тако, и мислте ли да се може промијенити?

– Имамо ми документарних филмова, али се они више не емитују. Један леп серијал о првим деценијама 20. века РТС је снимио 90-их година прошлог века, али… било и прошло. Уследиле су потом неке године, и нека поимања, у којима прошлост као да није битна, као да у њој не може да се нађе инспирација за будућност. Не мора то да буде крваво подсећање, нити је мој роман само од страдања саткан, већ учење о томе какви смо били када смо из страшних времена излазили може да буде добар путоказ за дане у којима смо, и који су пред нама. Да, нема филмова о нашим историјским догађајима, јер смо изградили свест да то није битно, али све може да се промени. Свако повуче по мало, и настане кретање. Надам се, у бољем смеру од досадашњег.

Шта мислите о устаљеној пракси да се поменути филмови снимају ослањајући се на изговорени драмски текст, а да у филму о рату не пукне ни једна пушка нити падне кап крви?

– Има и другачијих примера, у последње време. Сјајно је одрађен играно-документарни филм "Херој 1914", који би могао савременицима аутора, али и будућим покољењима, да служи као идеја водиља за сличне подухвате. Не мора да у филму буде крви до колена да бисмо научили кроз шта смо, као народ, пролазили. Опасније би било да о својим прецима, њиховим мукама, ставовима и подвизима, ама баш ништа не знамо. А ка томе стремимо, колективно. Штета, јер од њих има много тога да се научи.