Српски запад и амерички југ – пет лекција са другог краја свијета

Амерички Југ је до грађанског рата (1861-1865) био „посљедња нематеријалистичка цивилизација Запада“. Након што су своје маршеве завршили генерали Шерман и Грант, од америчке Конфедерације остала је хрпа смећа величине три Француске и више жртава него у свим америчким ратовима заједно.

понедељак, новембар 28, 2016 / 07:07

Амерички Југ је до грађанског рата (1861-1865) био „посљедња нематеријалистичка цивилизација Запада“. Након што су своје маршеве завршили генерали Шерман и Грант, од америчке Конфедерације остала је хрпа смећа величине три Француске и више жртава него у свим америчким ратовима заједно.

 Пише Олег Солдат

На физици величине и жртве почива хоризонтала тог, вјероватно, најмоћнијег америчког мита. Сваке године се појави по неколико књига на тему: "Зашто је Југ изгубио?" или "Због чега је Сјевер побиједио"? Каже се да историографија на тему Америчког грађанског рата броји преко 200.000 књига, а одговори се траже и данас.

С друге стране, Срби, који веома личе на америчке Јужњаке по типологији националне мистике, али и стила живота, у једном тренутку током деведесетих година скренули су са путање судбинског пораза ка којем их је тобож водила њихова антрополошка карактеристика – могло би се рећи, и направили оно што Јужњаци нису успјели, нову државу. Ако постоје, дакле, сличности међу нама, постоје, ево, и врло јасне разлике.

Чему можемо атрибуирати једне и друге? Прво што треба испитати јесте ова склоност и нас и Јужњака томе да понављамо грешке. Ово потиче од чињенице да волимо да се држимо једног аутокомуникативног модела функционисања, који почива, на примјер, на претпоставци да ће непријатељ да дигне руке од тебе, само ако му за то пружимо прилику. Тај тип грешке није стран српском човјеку, а мало касније ћемо да видимо због чега је то тако.

Игре са иницијативом

Прво што треба рећи у анатомији неуспјеха јесте то да је Југ био приморан, специфичном интелектуалном иницијативом Сјевера, да од почетка одговара на импулсе који му се шаљу од сјеверног непријатеља.

Парадоксално је, при томе, да је чисто ратна, физичка иницијатива – присуство на ратишту, војни морал, офанзивна стратегија, стање готовости и слично, Југу била препуштена, мање или више свјесно, до самог краја, када је већ развој догађаја довео сасвим нови ред ствари на терен. Препуштена је зато што се подразумијевало да је јужњак далеко бољи војник од Јенкија. Подразумијевање у таквим случајевима најчешће води у тријумфализам, а тријумфализам, како је добро познато – у немар или нереалност.

У рату се свеједно испоставило да јунаштво више ништа не значи и да су хладна планирања и предвиђања, као и суздржаност и одгађање реакције, у којима је Југ иначе био слаб – постала можда суштинска ствар.

Натјеран од почетка да игра игру коју не познаје до краја, у театру догађаја чији центар нико не види, Југ је, према мишљењу историчара, консекутивно направио неколико најкрупнијих стратешких грешака, које су га коштале рата. Поред чињенице што је Југ приморан на дуг рат, у којем ваља ратовати без обзира на што имаш све мање одушевљења, без којег Јужњак, као ни Србин, ништа ваљано не може да уради, сам почетак рата и његова стратегија насађени су на катастрофално погрешан теоријски темељ. Била је грешка то што се допустило непријатељу да дефинише ствар због које се води сукоб.

Сјевер, наравно, није могао да пропусти прилику коју је створио свјесно или несвјесно, те је свој спор са Југом дефинисао на такав начин да свакако испадне либералан и прогресиван, а Југ – назадан и заостао. Управо тада је, са Америчким грађанским ратом, отпочео тренинг перцепције или пропаганда, по чему ће Американци с разлогом да се прославе. Требало је и тада натјерати публику међународне заједнице да ствари посматра на начин како то желе они, Американци, а да се друге ствари, које нису потребне – уопште ни не примјећују.

Али, прво је требало приморати Југ да дигне руке од тога да уопште проба да дефинише природу надолазећег сукоба, како би то урадио Сјевер. То се суштински постигло једном методом која је иначе типична за философију, а нарочито за философију трансцендентализма, која ће на сјеверу Америке од средине 19. вијека па до почетка 20. вијека полако да прерасте у фамозни прагматизам, а то је – редуковање чињеница на оне најбитније, игнорисање осталих и јасно сужавање стварности. Овај метод значи робовање стварности једној унитарној истини, те тако ни не чуди фасцинираност Сјевера унијом.

Идеја аболиционизма

Стварност мора да се жртвује једној унитарној методи и истини, јер истина не трпи плурализам облика и вриједности – то је порука из већ цитиране реченице из филма Анга Лија. Због тога се толико бавимо туђим школама и памећу. Сјевер је нетом прије рата затекао Југ у инфериорном интелектуалном стању, па је тако он на пољу философије, онако како је Југ на пољу чојства и јунаштва, однио превагу својим ауторитетом.

На сваки интелектуални миг са Сјевера, Југ се упињао да пошто пото одговори неком својом теоријом, не водећи рачуна о том какве социјалне посљедице оставља ова или она теорија. А Сјевер је ријешио: "Сав сукоб међу нама никада не се би догодио да није ваше жеље да економију, нарочито памука, заснујете на робовласничкој снази. И ви јужњаци сада желите да извезете робовласништво у преостале државе".

Сјеверњаци су танано осјетили да ће Југ постепено да се поистовјети са овом анализом, само због тога што је она изречена. Напослијетку, чојство и витештво, којег на Југу не мањка, подразумијева бдијење над својом чашћу. Југ је свјесно или несвјесно прихватио овакву дијагнозу и у свој патриотски поклич на оружје учитао је једно глупаво настојање да сада, кад је прокажен од Сјевера, одбрани робовласнички систем у његовој цијелости. При том је јужњачки ум жртвовао и властиту прошлост и поимање стварности, као и чињеницу да је идеја аболиционизма потекла од јужњачких отаца – оснивача републике. Јужњак полако постаје оно што би Сјеверњак хтио да овај буде…

Можемо да видимо, дакле, да пораст ратничког етоса може да буде пропраћен тешким искривљавањем стварности, у којем почињеш да личиш на етикете које ти се довољно дуго пришивају. Проблем са Југом, дакле – и ту смо слични – јесте претјерана комуникативност духа: оно што се види, може лако и да се замрзи, оно што се замрзи, стално је пред очима, а оно у шта стално гледаш – постепено постајеш. Некако се чини да је било довољно узвикнути жустрим јужњацима како ствари не стоје, па да их они узму за своје мјерило, само због тог из чијих уста је то дошло.

То, такође, мора да нас подсјети на трагикомичне опомене које је српском народу упутио Арчибалд Рајс, у мало другачијем контексту од америчких зараћених страна, дакако. Те опомене су из Рајсових уста звучале бенигно, али не толико да их Срби не би преточили у врло озбиљну стварност 100 година касније. Арчибалд нас, ипак, није познавао толико колико је мислио да познаје.
 

 

Аутор је професор филозофије на Филизофском факултету Универзитета у Бањој Луци

 

 



0 КОМЕНТАРА

  1. skooro 40 miliona evropljana je uselilo u Ameriku od kraja 18. do kraja 19.og vijeka…bježeći od nakaradnih uređenja u svojim zemljama zar je neko očekivao da će braniti Konfederaciju……čojstvo, junaštvo i robovlasništvo…

  2. “Историју пишу победници. Предања испреда пук.
    Књижњвници фантазирају. Извесна је само смрт.”
    (Данило Киш)

    https://www.youtube.com/watch?v=omqqGViq3Ng

    „I’m A Good Ol’ Rebel“
    (2nd South Carolina String Band)

    Oh, I’m a good ol’ Rebel
    Now that’s just what I am.
    For this Yankee nation
    I do not give a damn.
    I’m glad I fought agin her,
    I only wish we’d won.
    I ain’t asked any pardon
    For anything I’ve done.

    I hates the yankee nation
    And everything they do,
    I hates the declaration
    Of independence, too;
    I hates the glorious union-
    ’tis dripping with our blood-
    And I hates their striped banner,
    I fought it all I could.

    I rode with Robert E. Lee,
    For three years, thereabouts.
    Got wounded in four places
    And starved at Point Lookout.
    I caughts the rheumatism
    A-camping in the snow.
    But I killed a chance of Yankees
    And I’d like to kill some mo’.

    Three hundred thousand Yankees
    Lie stiff in Southern dust
    We got three hundred thousand
    Before they conquered us.
    They died of Southern fever
    And Southern steel and shot.
    I wish they were three millions
    Instead of what we got.

    I can’t take up my musket
    And fight ’em now no more,
    But I ain’t going to love ’em,
    Now that is certain sure;
    I don’t want no pardon
    For what I was and am,
    I won’t be reconstructed
    And I do not give a damn.

    https://www.youtube.com/watch?v=jREUrbGGrgM

    „The Night They Drove Old Dixie Down“

    Virgil Caine is the name and I served on the Danville train
    ‘Til Stoneman’s cavalry came and tore up the tracks again
    In the winter of ’65, we were hungry, just barely alive
    By May the tenth, Richmond had fell
    It’s a time I remember, oh so well

    The night they drove old Dixie down
    And the bells were ringing
    The night they drove old Dixie down
    And the people were singing
    They went, „La, la, la“

    Back with my wife in Tennessee, when one day she called to me
    „Virgil, quick, come see, there go the Robert E.Lee“
    Now I don’t mind choppin’ wood, and I don’t care if the money’s no good
    Ya take what ya need and ya leave the rest
    But they should never have taken the very best

    The night they drove old Dixie down
    And the bells were ringing
    The night they drove old Dixie down
    And all the people were singing
    They went, „La, la, la“

    Like my father before me, I will work the land
    And like my brother above me, who took a rebel stand
    He was just eighteen, proud and brave, but a Yankee laid him in his grave
    I swear by the mud below my feet
    You can’t raise a Caine back up when he’s in defeat

    The night they drove old Dixie down
    And the bells were ringing
    The night they drove old Dixie down
    And all the people were singing
    They went, „Na, na, na“

    The night they drove old Dixie down
    And all the bells were ringing
    The night they drove old Dixie down
    And the people were singing
    They went, „Na, na, na“

    https://www.youtube.com/watch?v=NnyeqyCiLdo

  3. Наљутио се Осман Ђикић што му је обрисан претходни коментар. 🙂

    Османе, у реду је да критикујеш аутора, али овај текст нема везе са ауторовим предавањем о значају иконе у руској култури, на које си се ти реферисао са „Машом и Медвједом“. Могао си то нагласити, па онда означити на основу тога неку карактеристичну црту, па на основу те црте неку критичку везу, ауторов духовни background или томе слично.

    Ја мислим да аутор прави често врло чудне и нимало методичне аналогије, уз то ни право интуитивне. Асоцијације му чудно скачу да то изгледа као кад би се она асоцијативност поетског надреализма прелила у философско, теолошко или научно мишљење. Исто, предмет се удешава да би постао аналогон другом, и та теоријска ревност некад залута у фалсификат.

    Ако аутор има ту склоност да мијења доминантне наративе дубљим, „суштинскијим“ културним силама и кретањима, то је у реду. Али онда би се могло, мислим, то чинити убједљивије, и тако промишљати сударање култура, материјалне и нематеријалне, итд. које идеје већ постоје најмање од Достојевског и његових пратилаца у Русији у односу према Европи и Риму, и месијанској улози Русије, у том цивилизацијском смислу. А и код српских теолога нпр. код Јустина Поповића, Николаја Велимировића, Атанасија Јевтића, или код Жарка Видовића итд.

    Исто тако, овдје, рекло би се да аутор и сувише романтизује Јужњака да би га ставио таквог наспрам неугледног индустријалца Јенкија. (Ако је и Јужњак убио више Јенкија у рату, што је опет често, да бројнија војска има веће губитке.) Требало би предузети озбиљно истраживање да се утврди је ли Јужњак био баш такав плахи витез, као неки аристократ са плантажа Мисисипија, Тексаса или Јужне Каролине, кога би узео да описује Марко Миљанов. Иако је свакако био као „феудални господар“ галантнији од индустријалца.

    Да бисмо бар ми који о томе знамо само из литературе европске, и одмах из 19. вијека, се увјерили у ову тезу, из које се извлачи врло важан практични закључак о српској стратегији уопште – било би добро да је аутор навео изворе посебно америчке историографије, из које се ми можемо увјерити у овe тезe, консултујући ту литературу.

    Јер ја знам неке ауторове идеје иначе, које ми се чине наопако постављене, а које би од њега ако с њима продужи, жао ми је ово казати, могле начинити само „православног Жижека“ у најбољем случају.

    Па ипак, кад аутора поводом предавања о икони у руској кулутри нападоше некакви као тај Бурсаћ, Дежуловић, и млађа њихова братија коју нећу ни да именујем, онда свако ко има зрнце памети, морао би се сјетити тога што је Гете казао за Шлегела кад је овај нападао Еурипида, а то је да би га „морао критиковати на кољенима“. Јер су ти критичари, чим престану да критикују дневну политику, у правилу пет пута глупљи од предмета своје критике. А некад су глупљи и од дневне политике.

    Није аутор ни толико добар ни толико лош, као што стране у спору мисле. То је зато што он често намјерно бира „контроверзне теме“.

    А о тој његовој склоности, опет, свако има право на мишљење.

    Осим Дежуловића, Бурсаћа, и мале њихове братије.

  4. „Крин,29.11.2016. 12:29:36[167301]
    Наљутио се Осман Ђикић што му је обрисан претходни коментар. 🙂

    Османе, у реду је да критикујеш аутора, али овај текст нема везе са ауторовим предавањем о значају иконе у руској култури, на које си се ти реферисао са „Машом и Медвједом“. Могао си то нагласити, па онда означити на основу тога неку карактеристичну црту, па на основу те црте неку критичку везу, ауторов духовни background или томе слично. (…)“

    Признајем, могао сам то учинити и можда бити јаснији, али, ето, ти си и сам препознао оно на шта сам алудирао или због чега сам реаговао с тих пар реченица…И сам препознајеш „проблем“: онај романтичарски утемељен духовни хабитус аутора који је изњедрио и једно такво промишљање о будућој просвјетитељској улози Маше у обарању духовно запуштеног Запада на кољена пред премоћном, богоносном, истиносном и сладоносном духовношћу који кипи из руско-славенско-православног духовног генија. Хоћу рећи: не само да ћу увијек прије изабрати честитог архимандрита Илариона Руварца с обје ноге на земљи испред Пантелије Срећковића на облацима, него ћу се Пантелији грохотом насмијати, ако то затреба тако.

    А прихватам, дабоме, да свако „сапет и заробљен међу своје бокове, своје властито месо и кости“ може мислити и тумачити свијет и хисторију на неки свој начин, романтичарски или како год. Па тако и Олег Солдат. Али често то заведе и друге па направе белај, није једном било.

    Теби, Крине, хвала и на лијепом критичком посту, и духовитости.

  5. Осман Ђ.,

    Молим, и други пут!

    Али, да се разумијемо, ја тврдим да, поред свега реченог, аутор има занимљивих идеја. Често подстицајних. Али да је, по мом суду, неправедно прецијењен са једне, једнако као што је и неправедно потцијењен са супротне стране (нпр. од глупандера које сам већ именовао, поводом његовог реченог предавања). Али у томе и његова кривица није најмања, јер воли ту „контроверзност“. То је честа постмодернистичка црта.

    Идеја је само у томе да када се искаже презир за аутора, као што је било у обрисаним коментарима, онда би поштено било да се аргументује тај презир.

    Лако се тући презирањем, а мало теже мишљењем. Презир је у полемици дозвољен, али само ако се привеже уз аргумент. Иначе је охолост и блаћење.

  6. Krin, samo da razjasnimo tvoj stav da je u mom obrisasnom komentaru postojao iskazan prezir. Ne bih se složio jer smatram da je prvenstveno u pitanju bila žalost.

    Kada neko završi studij filozofije, on nije postao filozof nego je diplomom od strane neke institucije zaključeno da je usvojio alate i posjeduje aparaturu za analizu filozofskih pravaca i metoda za ovu vrstu razumske gimnastike,
    kao što ni onaj ko završi umjetničku akademiju nema potvrdu da je postao umjetnik nego samo da je savladao zanatske vještine da nastavi razvijati sposobnost materijalizacije svoje duhovne djelatnosti.

    Filozofija, umjetnost, matematika, pa i sport su po meni fine čipkaste strukture koje zahtijevaju visok stepen posvećenosti i koncentracije. Ubacujem i sport jer osim tjelesne vještine on zahtijeva i značajnu samokontrolu i čast jer bez toga nema ni sportiste. Uglavnom, kao što je nečasno da vrhunski karatista svoja duhovno-tjelesna umijeća koristi u kafanskim tučama, po meni, je isto tako besmisleno kada neko ko želi da ga se smatra književnikom bavi pisanjem reklamnih slogana ili umjetnik oslikava konzerve. Naravno, reći ćeš – postmodernizam je to, i neosporno je da jest, ali ne moram i ja pristati na to da se takvim rabotama obraćam kao književnim, umjetničkim ili filozofskim radovima sa kojima moram ukrštavati argumente.

    Zato i rekoh, ovdje objavljeni tekst mi i jest simpatičan, koliko su i pankeri bili simpatični sa svojim luzerskim konfederacionalizmom. Pa i poručnik Bluberi, ili sada popularni stripovi u kojima se Pecau i Kordej poigravaju sa alternativnim istorijama – ma sve je to meni OK.

    Pa i ovo, niki problem, nedaj mi bože da ja to prezirem, samo kažem da onaj ko pretenduje da bude filozof, da djecu uči toj disciplini razuma, ne smije izabrati kaleidoskom sadašnjosti kao mikroskop kojim će posmatrati prošlost i pincetom birati segmente koji se uklapaju u njegovu zacrtanu sliku.
    Pikaso je bio komunjara u vrijeme španskog rata, ali je slikajući Gerniku (koja daleko od toga da je najbolja njegova slika) uspio da nadraste trenutak i svoje lične ideje i zablude stvori nešto što vrijedi svima i svugdje jer iznad svega stavlja onu čast o kojoj sam govorio.

    To nije čast o kojoj ovdje autor teksta govori, čast bijelih rukavica, hinjenog viteštva i robovlasništva.
    Postmodernističko , sve je dozvoljeno i povezivo, lako navuče slast medijske kako kažeš, kontraverznosti, i u redu je ako neko izabere taj put, ali, tek da se zna, filozofski skalper nije za klanje i guljenje krmače, mislim, može i to,
    meni je samo žao ako neko ima tu alatku, a tupi je na gluposti.

  7. „Подразумијевање у таквим случајевима најчешће води у тријумфализам, а тријумфализам, како је добро познато – у немар или нереалност.“

    И сам аутор овог текста воли „подразумијевање“, па он започинје своју причу о судбини америчког Југа и српског народа подразумијевањем сличности америчког народа с Југа и срспког народа, овлаш помињући некакве заједничке карактеристике (на основу којих и гради цијелу причу) за које он не нуди никакав доказ, без јасних примјера, не нуди аргумент за то што прича, он то тек констатује као нешто саморазумљиво и нешто што се подразумијева и нешто што је сасвим очито, и одатле започиње да гради своју причу о судбини једних, односно других. „Подразумијевање“ овдје води аутора у немар и нереалност једино у случају да текст читају и људи који воле да мисле својом главом а не да узимају све здраво за готово и да се, подразумијевајући, диве свему написаном и – „промишљеном“.

    „Сјевер је нетом прије рата затекао Југ у инфериорном интелектуалном стању, па је тако он на пољу философије, онако како је Југ на пољу чојства и јунаштва, однио превагу својим ауторитетом.“

    Фантастична симплификација америчког грађанског рата у једној реченици (поготово ако суштину америчког грађанског рата објашњавамо дјеци, уз логорску ватру) и, скоро, уособљавање, персонифицирање двије стране једног те истог народа у сукобу на Јуначку Добричину Југа и Лукавог Препредењака Сјевера, у којем Сјевер успјева да превесла наивни Југ….Добро га Сјевер није оптужио и за масовне горбнице, како је кренуло…

    „То се суштински постигло једном методом која је иначе типична за философију, а нарочито за философију трансцендентализма, која ће на сјеверу Америке од средине 19. вијека па до почетка 20. вијека полако да прерасте у фамозни прагматизам, а то је – редуковање чињеница на оне најбитније, игнорисање осталих и јасно сужавање стварности.“

    Аутор успјех Сјевера приписује, између осталог, и филозофском правцу прагматизма који јесте настао на америчком тлу.
    Негдје, на некој теми на овом порталу, већ сам помињао да би нама овдје, нашем народу или нашим народима, добро дошло мало више прагматизма. А прагматизам је такав да наше цјелокупно знање (теоретско) цијени , вреднује и мјери према његовом практичном учинку, резултату и користи за живот. Српском народу у РС или Бошњацима у ФБиХ, или свим народима у БиХ, или свим народима у свакој од бивших република екс-ЈУ би веома добро дошла већа доза прагматизма у процјењивању оних политика и оних политичара који их воде, који „све чине зарад добра и напретка свог народа“, те се сломише да их одбране од нечег.
    Волио бих да обични народ мало прагматички прогледа, да види колико је корисно за њега, колико има практичне вриједности у ономе што им његови званичници и заштитиници „НДД сфере“ продају, а колико је корисно и вредно само за те званичнике, вође и политичаре. Па да онда реагују, зарад себе.
    Зато ме нервирају овакве приче које тупе о „архетипима“, судбинском ходу неког народа и посебностима, ове приче засноване на неким замаскираним, својеврсним теозофским концепцијама и разлозима, некој израубанованој метафизици коју наши народи одавно дудалју као довитљиву политичку шарену лажу да не примијете веома прагматичне потезе своје „политичке елите“ која гради виле, купује некретнине и ухљебљује у јавним органима своју дјецу без конкурса…

    „Овај метод значи робовање стварности једној унитарној истини, те тако ни не чуди фасцинираност Сјевера унијом.“

    А за разлику од метода који стварност подређује једној, унитарној истини, Олег се залаже за плурност истина и истинитости. По свим питањима, што ме радује. Сваку унифицирану ставрност Олег Солдат ће одмах устати да побије као нетачну, селективну и неваљану…

    Сматрам да овај текст Олег Солдат не би ни написао да је на посљедњим изборима у САД-у, умјесто Доналда Трампа, побиједила Хилари Клинтон (а као да, уосталом, има разлике по нас?). Овакос е чини згодним да се још мало млати празна слама, сада кроз препознавање судбина стварности америчког Југа и српског народа (западноод Дрине). Уколико гријешим у процјени, онда надаље сматрам да Олег Солдат никада не би написао овакав текст или се бавио оваквом плуралном, „конфедералном“ мишљу и тематиком да је опстала нека варијанта крње Југославије, као својеврсне унија српског народа.

    Ето, то су рецимо неки разлози зашто оваква писања сматрам, у најмању руку и најблаже речено, непоштеним, да не кажем – ублехом за рају…Ово само написах да не испадне како нападам аутора ад хоминем или нешто слично…

  8. Други с лијева је Борко Стефановић, доскоро високи функционер Демократске странке. Сада је основао Левицу Србије.

    Предвиђам да ће и млађахни Олег имати такав пут. Из десна у лево.

  9. 1. Била је грешка то што се допустило непријатељу да дефинише ствар због које се води сукоб.
    2. Југ је свјесно или несвјесно прихватио овакву дијагнозу и у свој патриотски поклич на оружје учитао је једно глупаво настојање да сада, кад је прокажен од Сјевера, одбрани робовласнички систем у његовој цијелости.
    3. Јужњак полако постаје оно што би Сјеверњак хтио да овај буде…

    Dakle, najmanje tri puta variranje teze da je jug ustvari, političkom manipulacijom u vrijeme sukoba doveden u poziciju da se uzorci rata posmatraju samo kroz robovlasničku prizmu.

    Deklaracija o proglašenju secesije Južne Karoline koja je prva pokrenula proces otcjepljenja u svim, baš svim tačkama je jasno i nedvosmisleno kao osnovni uzrok nezadovoljstva isticala pitanje očuvanja robovlasničkog segregacijskog uređenja.

    For twenty-five years this agitation has been steadily increasing, until it has now secured to its aid the power of the common Government. Observing the forms of the Constitution, a sectional party has found within that Article establishing the Executive Department, the means of subverting the Constitution itself. A geographical line has been drawn across the Union, and all the States north of that line have united in the election of a man to the high office of President of the United States, whose opinions and purposes are hostile to slavery. He is to be entrusted with the administration of the common Government, because he has declared that that „Government cannot endure permanently half slave, half free,“ and that the public mind must rest in the belief that slavery is in the course of ultimate extinction.

    ——————————————

    Nadam se da profesor Oleg sa više pažnje podučava svoje učenike premisama od ovdje predstavljenog autora.

  10. Свођење узрока рата на ропство је неозбиљно. И амерички предсједник у том тренутку има робове. Важан узрок је питање царина. Сјевер је хтио да упрегне сировинску производњу југа за своју индустрију, а не да се сировине извозе, а онда од енглеске увозе готови, скупљи производи. То је био удар на Југ, коме је сужена могућност трговине.

  11. @ ШикуљакM,05.12.2016. 13:38:35

    Шикуљак, то није ништа ново. И Солдат слично каже: „Управо тада је, са Америчким грађанским ратом, отпочео тренинг перцепције или пропаганда, по чему ће Американци с разлогом да се прославе.“ То је та претјерана теоријска ревност. Разлика између повода и узрока рата је основна ствар, као што је и мноштво узрока рата, који кумулативно дјелују, опште мјесто, и може се пратити бар до „Илијаде“: ни Данајци нису навалили на Троју само због Јелене Тројанске, ма колика да је љепотица била. То са историографске тачке гледишта. Са књижевне то јесте, да је искључиво њена љепота и Парисова злоупотреба Менелајевог гостопримства била разлог, а не богатство и моћ Троје. Солдат је ово казао да би направио органску везу са савременом америчком пропагандом, која је била у једно вријеме и антисрпска, и коју нико не пориче, али која је пратилац сваког великог сукоба, и сваке империје, уколико је њој уопште потребно да се „легитимише“ пред ма ким. Ово најчешће ипак јесте случај. А већ су оснивачи (founding fathers) били људи учени којима је све то било познато, као што им је већ било познато и то, вјероватно, да је ропству одзвонило, иако су и сами имали робове. (И аболиционизам није никакво изоловано америчко питање, него је ропство најмање од просвјетитељства почело да вријеђа осјећање човјечности Европљана итд.) Кад се то, дакле, правда трансендентализмом и прагматизмом, Тороом и Емерсоном, или тако нечим, како да онда објаснимо пропаганду ратну која је то исто радила уназад хиљаду година, прије трансцендентализма, прагматизма и других изама? То јест, претварала се и прећуткивала праве узроке рата а подметала само оне који су јој ишли на руку.

    Код одређења удјела робовласништва у суми узрока рата: требало би провјерити и то, у којој мјери је јужњачка економија стварно почивала на екстензивном кориштењу робовске радне снаге, и колико је она на проблематизовање ропства морала гледати економским погледом. Тј. колико је то било и чисто економско, а не цивилизацијско питање, и ако се може рећи да је капиталистичка производња, са својом надницом, у прво вријеме развоја, и са малим правима радника, нашла начина да буде исплативија од робовласничке привреде, и са могућностима много бржег замаха и већег раста. Да ли је Сјевер могао зато пожељети да ликвидира робовласништво, поново из економског рачуна и жеље да израсте у свјетску империју, на чијем је путу ропство било препрека. Истовремено је то могло бити само додатно предност у дипломатији, као „имиџ доброг момка Сјевера“ итд. Ја нисам довољно добар познавалац ових прилика, и економске историје Америке да бих о томе „аподиктички“ судио, али, методолошки казано, да сам писао овакав текст, то бих истражио и навео нешто опипљиво у тексту. Солдат ништа о томе не каже директно, иако индиректно се може закључити да то није био случај, по њему, него је то претежно сјеверњачки пропагандни имплант са којим се Јужњак онда из ината поистовјетио.

    Аутор не мари, дакле, или није кадар, да аргументује. А зашто бисмо ми њему вјеровали на ријеч?

  12. Уопште аутор преко доста ствари прелази као преко труизама којима не треба никаквога доказа. А чак и да је то случај за струку, он је овај текст писао и читаоцима за које је оправдано претпоставити да нису детаљно изучавали америчку историју.

    Нпр. занимљиво је и ово о „сличности Срба и Јужњака по типологији националне мистике, и стила живота“. Волио бих да је аутор јасно објаснио на који начин постоји та сличност. Мени је јасно зашто би Србин, коме аутор пише, данас могао да се поистовјети са Јужњаком, али је то једна сасвим случајна околност, а по садржају није научна и разумска, него прије осјећајна. Ова аналогија онда, поново, није никакав труизам преко којег аутор може прећи без икаквога доказа и образложења, осим ако он хоће да наступа идеолошки, а не критички/научно. Ако се пореди, нпр. српски Косовски мит и амерички Manifest destiny или шта год такво, онда то треба тачно назначити, и подвући сличност. А кад касније каже да Јужњак није имао „структурни центар“ око кога би се окупила национална митологија, ако би се то пренијело и на Србина, ова теза остаје проблематична. И у чему је заправо јужњачка национална митологија, дистинктивно јужњачка?

    Овим ја не кажем да та сличност сигурно не постоји, него да ми нисмо могли да је видимо из текста, и морамо да је примимо као непознату величину x,y,z – зато што Солдат тако каже.

  13. Šta je ovo, ništa ne razumijem, mada mi je drago što nas nas poredi s Južnjacima, oni su mi oduvijek bili draži 🙂 Mislim, ovo je sprdnja, je li ovo intelektualna razina doktora filozofije? Oleg nikad neće izaći iz sjene i doseći intelektualne proplanke svog duhovnog oca, samozvanog Vojvode, vlasnika knjižare Romanov.

  14. Нормално је да неће. Власник књижаре је извјесно вријем провео у СПО, а то је ненадокнадива предност за њега у односу на Олега.

  15. Пажљиво погледајте спот и видјећете три битне ствари које повезују Србе из РС и Алабамце.

    На почетку имате јужњачку заставу. Затим таблу Добродошли у Алабаму и на крају имате чупаве и брадате Алабамце.

  16. То је мој суд, не знам за тебе.

    Сваки човјек који је провео један дан у СПО има чврст доказ да бар један дан није био будала.

  17. Мој није, ал’ нек ти буде богом просто, због овога аналошког односа РС и Алабаме из горњег коментара.

    „Пао је у блато и осјетио цијев, видио је фацу брадату и дрску, видио је смрт и чуо је ријечи
    – добродошли у Алабаму!“ 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *