Шта да славе Сарајевски Срби?

Ако неко може истовремено да се позива на 25. новембар и на 1. март, онда не видим разлог зашто у том серијалу датума који поништавају сами себе не додају и 9. јануар и тиме ставе тачку на сав овај циркус око празника који то одавно нису.

Пише: Александар Костовић

Новембар је мјесец за који су на овим просторима традиционално везани празници без обзира на државно уређење. У бившој држави су слављени 25. и 29. новембар, а у садашњој државној заједници славе се 21. и 25. новембар.

Истина, не на цијелој територији већ по принципу Република Српска један датум, а већи дио компликованијег ентитета други датум. Плус, православни домаћини у овом мјесецу славе Митровдан, Ђурђиц, Аранђеловдан и Матијевдан који је био једна од омиљенијих слава и у оном систему јер се славље увијек могло правдати Даном Републике.

Дан Републике сада пада за Светог Стефана и како се ситуација одвија могли би доћи у ситуацију да се слављење Дана Републике Српске оправдава прославом вјерског празника.

–Добро вече, овдје шесточлана Комисија за контролу слављења неуставних празника у БиХ и не, нико од нас није са овог континента јер се тиме омогућује независност овог тијела основаног демократским (на)метањем. Да ли ви ово славите неуставни дан Републике Српске?

–Ми? Нееее, наша породица већ 1000 година слави Светог Стефана као заштитника овог дома….а то што је Свети Никола на зиду…знате ми смо у Црној Гори славили Стјепандан, али је онда наш славни предак убио двојицу ага и једног бега (није дао на бабу) и пребјегао овамо и промијенио славу да заметне траг…

–Пиши, лажна узбуна, славље оправдано. Поднијети пријаву за злочин над турским дипломатама јер по новој одлуци Уставног суда српски злочини не застаријевају до деветог кољена….

Сарказам, али тако близак реалности у којој живимо. У једном дијелу БиХ слави се дан кад је стао рат, а у другом дијелу се слави датум кад је почео.

Да већи дио бошњачког националног корпуса има жесток проблем са кризом идентитета показује одабир два датума који прослављају. Слави се 25. новембар, дан када су се представници три народа у БиХ (тачније речено делегати КП из БиХ) договорили да ће заједнички одлучивати о будућности и слави се 1. март, дан када је то све поништено и од тог датума важи правило прегласавања. Није битно ко, кад, кога, на којој територији. Ако неко може истовремено да се позива на 25. новембар и на 1. март, онда не видим разлог зашто у том серијалу датума који поништавају сами себе не додају и 9. јануар и тиме ставе тачку на сав овај циркус око празника који то одавно нису

Са друге стране имамо 0901 (не би био лош позивни број за Републику Српску) и имамо Аранђеловдан или по новом календару Свети Дејтон. Дан када је одлучено да народ који је у једном граду прогласио своју државну заједницу, и који је крваво платио цијену одбране дијелова тог града и те заједнице, више нема право на живот у том граду.

Нису нама проблем “они што сутра неће радити”. Проблем смо ми, становници изданог града, јер смо одавно изгубили оно по чему смо били познати кад је најтеже. И нико нема ону ствар да сваког 21. новембра изађе пред камере да каже “Овај град неће славити овај датум. Овај град ће на данашњи дан да тугује”.

Све док наш град буде славио 21. новембар као остатак Српске, немамо се ми чему надати. То је дан кад комплетно руководство Српске треба да буде овдје и на тај начин ода признање сарајевским Србима. Јер се 9. јануар десио у Сарајеву. И без тог деветог јануара не би било ни 21. новембра. Бар би требало да је тако. А до тада, ни 21. ни 25. већ само 6. новембар-дан кад је српска војска 1918. године ослободила Сарајево.