Вуковар

Капошвар, Домбовар, Бјеловар, Вараждин, Сигетвар, Темишвар, Секешфехервар, Петроварадин, Капувар, Сарвар.

петак, новембар 18, 2016 / 15:27

Капошвар, Домбовар, Бјеловар, Вараждин, Сигетвар, Темишвар, Секешфехервар, Петроварадин, Капувар, Сарвар.

Све су то мјеста која у имену садржавају мађарску ријеч за град. Неки су и данас у посједу Хуна, а неки су, као Котор Варош, у другим државама. Један град, на ушћу Вуке у Дунав, некад се звао Вуково, а послије се помађарио у Вуковар.

Први пут сам га посјетио 1996. године. У њему још увијек није било војске и полиције са командом из Загреба. Некакви плави шљемови су детаљно претресали тристаћ мог годишта, на граничном прелазу са Србијом. Тражећи оружје. Имали смо ћириличне таблице са БЛ и 4С. Посјета је била трка са временом, да га обиђемо као остатак остатка Републике Српске Крајине. Прије него "мирна реинтеграција" подивља у еуропејски просвећену мржњу, којој сметају двописмене табле, каква је и тада стајала на улазу у град. Док су у њему још увијек власт имали србо-четнички великосрпски агресори…

Српски град

Сјећам се живо, како сам се изненадио да сам у току рата сазнао како је Вуковар прије смака свијета био тијесно већински насељен Србима. Толико је надмоћнија и од земаља НАТО финансијско-медијски ктиторисана новоендехаовска пропаганда, да је та изјава једном тинејџеру изгледала као невјешта лаж смотаног и незаинтересованог Београда. Без обзира што ми је саопштио рођени ћаћа.

У попису из 1991. године се српска већина не види, јер је најмање изједначеност истопљена кроз категорију Југословена. Те нације састављене већином од Срба и(ли) мјешаних бракова, која је нестала са постотног радара већ на сљедећим пописима.

Упознао сам у току рата неке Србе из Вуковара и изненадио се што причају екавски, нагласком као Војвођани. То ми је исто било невјероватно у једном толико вољеном и повијесном хрватском граду. Упознао сам неке Вуковарце и ове године. Причају и даље исто. Што ме далеко више изненадило, обзиром на третман који имају од повратка у границе Јосипа Броза.

Данас је Вуковар поприште изградње националне митоманије. И то на инстант-принципу, жаром некога ко је независну државу добио тек у периоду 1991.-1995.

Копи-пејст Косовског мита

Већ одавно је јасно да су ратови по распаду Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, заправо били ратови НАТО против Срба у цјелини. Вуковар је примјер шта се могло десити на читавој територији онога што се звало Социјалистичка Република Хрватска, након појаве Фрање Туђмана. Почетка оружаних напада на Југословенску Народну Армију и блокаде њених касарни. Само да је за то било интереса из Београда.

ЈНА, а посебно српски елемент у њој, био је толико јак да се до Загреба могло доћи за три дана. Из било којег правца. Данас се то треба сакрити. Осим умоболне чињенице да је врховни командант те силе био Стипе Месић, Срби готово нигдје у бившој СФРЈ нијесу имали амбиције ка територијама на којима их није било. Ником није падало на памет да заузме Загреб или Сплит или Ријеку. Границе РСК су формиране углавном по боји која је означавала српску већину.

Данас се онима који корачају Крижним путем и у Колони сјећања, продаје сасвим друга прича. Она по којој је ту заустављена некаква тобожња офанзива. Чији је циљ био одлазак до граничног прелаза са Словенијом, ваљда. Ето, као, Вуковар су Срби заузели, "али су својом жртвом бранитељи зауставили пад остатка слободне хрватске државе".

То, свакако, није било тако. Тачан одговор на питање шта се десило, требају да дају историчари. Умјесто тога, у Неовисној Републици Хрватској данас је на снази озбиљан државно-национални пројекат, који од извјесног ратног пораза од самог почетка, покушава направити симбол херојства и мучеништва. Патње која је била сасвим непотребна и изазвана прије свега од тадашњег хрватског руководства.

Хрватски Стаљинград

Перверзија превођења једног озбиљног пораза у пропагандну побједу, почела је још док су паравојне формације под заповједништвом Загреба још пружале отпор из града. Ишло је то до те мјере, да је забиљежено како су станицу подземне жељезнице у Паризу, по имену Стаљинград, хрватски лобисти прелијепили натписом Вуковар. То није била само лаж у војном смислу, јер су на Стаљинграду Руси сломили кичму нацистичкој Њемачкој, већ су и они који пуцају из Вуковара, идеолошки и биолошки потомци оних који су послани из НДХ да се боре против полуљуди комунистичко-православне провенијенције под данашњи Волгоград.

Одговор на убиства и протјеривања Срба, са друге стране Дунава је био масиван. То је вјероватно посљедњи пут у постјугословенским ратовима, да је српска страна рјешавању проблема приступила на начин на који то раде Америка или Русија. Велике војне силе уопштено. Артиљерија и авијација су град претворили у крњатке зграда богињавих од метака, онда су се пјешадија и тенкови прошетали. Ни Сарајево није тако прошло у вишегодишњој успјешном задржавању вишеструко многобројнијих снага Алије Изетбеговића, заробљених у котлини која је била нека врста српског Термопилског кланца.

Данас, гледајући опсежну и мјесецима припреману комеморацију у Вуковару, човјек се пита зашто? Зашто су толики људи морали изгинути? Је ли толико битан био тисућљетни сан о хрватској држави, да је врло брзо послије тога исти тај хрватски народ тако радосно предао свој суверенитет у оквир једне веће СФРЈ, односно ЕУ и НАТО?

Ко ти брани?

Хрватска напросто дрогира своје млађе нараштаје мржњом према Србима у цјелини. Исто то се ради и у Ефбиху. Срби то не раде, и без обзира колико мени било драго што смо још увијек далеко (истина не превише) од православне џамахирије на начин како је Хрватска клерофашистичка држава, питање је да ли је то паметно?

Требају ли и Срби да раде то исто?

Када Андрија Пленковић јуче славодобитно објављује да је именовао Анту Готовину за свог савјетника, можда и ми требамо величати типове као што су Легија? Умјесто тога, високи војни званичници српске се тек од прије пар година естрадно позивају на неке прославе, а многе и забораве. О борцима и њиховом додатку ме срамота и писати.

Са супротне стране у рату, данас се упорно оштри медијски за реваншизам, рат и сасвим мирно на државној телевизији као ХРТ провлачи сваких мало тезу о "укидању" или "нестанку" Српске након некаквих пресуда или промјена на свјетској сцени. Треба ли то гледати мирно из Бање Луке, града са све двописменим таблама улица и институција, или је неопходна идентификација са агресором? У овом случају, то не би био Штокхолмски, већ Вуковарско-Сребренички синдром.

Мислим да је довољно у разумној и потребној мјери, српској дјеци објаснити страну приче њихових родитеља. Уколико то не урадимо, образоваће се из извора Сарајева или Загреба. Крајње је вријеме да се направи нека државна фондација која ће то чинити. Не требамо бити као они против којих смо се борили, јер ћемо заборавити зашто смо се уопште борили. А борили смо се с њима, јер су били такви.

Искључиви и непомирљиви, против заједничког живота у Југославији. Вјероватно таквима Европска унија има смисла само толико док и Срби не буду ушли у њу. Ако се неким будалама улази у кућу која гори.

За мене ће, као српског лингвисту, Вуковар остати мјесто гдје је Вук Стефановић Караџић први пут у свом Рјечнику регистровао појаву социолекта који данас зовемо шатровачки, а он га је звао гегавачки. Мјесто сјећања на момаштво и једина путовања која је младић мојих година могао остварити у земљи која тада није издавала пасоше.

Вуковар је велика мука и инсталација у простору, која је неумитно означила крај братства и јединства.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *