Последњи српски цар Јован Ненад

Тешка, хаотична и метежна времена у српском народу увек изнедре људе који су некаквим провиђењем позвани да у одређеним приликама и догађајима, одиграју своју историјску мисију.

четвртак, октобар 20, 2016 / 06:18

Тешка, хаотична и метежна времена у српском народу увек изнедре људе који су некаквим провиђењем позвани да у одређеним приликама и догађајима, одиграју своју историјску мисију.

Пише: Војислав Ананић

Тако је као сновиђење из очаја у којем се нашао српски народ, искрсао и Црни Човек, Хомо Нигер илити Јован Ненад. Био је то заиста невероватан човек који се појавио с јесени 1526. године, када су Турци, опустошивши Бачку, натерали силан народ да се склања на сигурније место. Након Мохачке битке и турског пустошења, српски живаљ се насељавао све више и гушће.

Цар Јован Ненад се појавио у једном од најтежих периода у историји српског народа, када, од некада прве балканске средњовековне државе, није остало ни стопе слободне земље. Многи Срби иселише у Угарску чему нису били противни ни угарски краљеви и великаши, јер су Срби важили за војнички првокласан народ, који ће очувати јужне границе и одбити Турке од продирања у Угарску. Јужна Угарска у границама Бачке, Баната и Срема, била је тада већ насељена аутохтоним словенским живљем, праоцима данашњих Срба који се ту нађоше још од доласка Словена из старе постојбине. По турским тефтерима и другим историјским подацима из тога доба, две трећине житеља Бачке и Баната је било српског порекла.

Елем, у нас се појавио занесењак, сањар и визионар, и себе прогласио за цара којег је послао Бог да ослободи хришћане и протера Турке. Нико није знао одакле је тај човек дошао, али су се ширили гласови да је од српских деспота, као и да су му преци били цареви из династије Палеолога. У то су време наши деспоти сличили нанекаквим пограничним капетанима који су требали да чувају границе Јужне Угарске. Ради тога су им уступана на уживање огромна имања.

Но, цару Јовану су у поређењу са осталим српским деспотима у Угарској, на првом месту били циљеви да уз помоћ Угарске ослободи своје земље од Турака, што је много већа ствар. Цар Јован је једини искористио повољне политичке, државне и етнографске прилике у којима су се тада налазили и Угарска и српски народ и покушао је да оснује једну самосталну српску државу. Он први проглашава да овдашњи Срби на југу Угарске не мисле да напуштају настањено земљиште. Уместо назива деспот, себе титулише као цара. Његово царство обухватало је, отприлике, територију данашње Војводине.

„Народ је веровао Јовану Ненаду као новом свецу и Пророку“. И, ускоро је тај нови цар, Јован Ненад, Црни Човек, своју власт успоставио у Банату, у Бачкој а и у великом делу Срема. „Средње висине, витког стаса, орловског носа, Јован Ненад био је толико тамнопут да је добио надимак Црни Човек, али је изузетност његове појаве, којом је био обележен као изабраник провиђења, била означена и изражена црном пругом у ширини прста која се протезала од десне слепоочнице и право се спуштала до стопала десне ноге“ (Милан Туторов: Банатска рапсодија, стр. 73).

Својом речитошћу, харизмом и изузетним способностима, тај Црни Човек, убрзо је окупио 30.000 бораца, што тада нису могли ни Запоља ни Фердинанд, те су се они обојица надметали да га привуку на своју страну. Цар Јован је колико се тада могло, организовао своју државу. За свог палатина (што би данас рекли извршног председника владе и финансија) поставио је Суботу Врлића, дипломатију су му водили Јован Долић из Ирига и Фабијан Литерат, фрањевац из Илока, а за главног капетана својих чета је именовао Челника Радослава. Имао је и своју личну гарду од шест стотина момака једнако одевених и једнако наоружаних.

У сукобу Фердинанда и Запоље око угарског престола Црни Човек није могао да остане по страни. Испрва је Јован Ненад пристао уз ердељског војводу, али, с друге стране, Фердинанд је Јовану Ненаду нудио много више и признавао му сва имања која је некад поседовао Стефан Лазаревић, ословљавао га са „иллустрис“, титулом која је у то време следовала само принчевима из царске куће и династима. Кажу да је Запоља заплакао кад је чуо да је Јован Ненад пришао Фердинанду. Запоља није одустајао од напора да га на било који начин што пре уништи, што ће му и поћи за руком. Фердинанд је Јовану Ненаду предложио да се сретну у Будиму и да утаначе своја дејства и према Запољи, а и према Турцима. Преко Угарске, коју је држао Запоља, са одредом од 1.500 врсних коњаника, Црни Човек је кренуо. Док је пролазио кроз Сегедин, који је био замро и опустео, пред кућом Ласла Силађија, погођен је Јован Ненад пушчаним метком од атентатора, у само срце. Његов убица, унајмљени сељак, звао се по једнима Урбан, а по другима Себастијан Вид.

Војници су свог полумртвог цара однели у село Торњош близу Суботице. Док је Јован Ненад умирао, домаћин куће се истргао. Исте ноћи је стигао Валентин Терек, најљући непријатељ Црног Човека. Када је покушао да поврати Суботицу, после пораза, зарекао се да ће својом руком убити Јована Ненада. На превару и уз обећање да му неће ништа, ушао је у кућу и, док је још лежао у постељи, ни жив ни мртав, одсекао главу Јовану Ненаду. Одсечену главу је послао Запољи и од њега добио 1.000 дуката. Било је то 26. јула 1527. године. Глава Црног Човека је натакнута на копље и изложена више од недељу дана на бедем Будимске тврђаве. После је бачена у Дунав.

Цар Јован је мудро изабрао Фердинанда, који је био мање опасан, и који је пружао више услова и давао више јемства за опстанак и развитак његове новостворене државе. Фердинандовом помоћи биће признат за господара области које је држао у својој власти и моћи ће очувати своју државу и према Угарској и према Турској. Држава Јована Ненада, тежила је да образује једно засебно државно тело, самосталну државу. Цар Јован Ненад није имао наклоности према племству, па је хтео да потпуно укине тадашњи феудални друштвени поредак. Сва спахијска велика имања са територије његове државе, разделио је народу и својим људима.

Од доба цара Јована Ненада, Војводина српска је увек по својој државотворности улазила у састав српске Државе. То своје државотворство она је јасно испољавала, кад год и где год је могла, кроз читав 17, 18, 19. и 20. век, и под грофом и деспотом Ђорђем Бранковићем, патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, у свим Народним Саборима. Захваљујући томе, Војводина је будно чувала српску државну идеју. У томе је значај цара Јована Ненада и његова бесмртност. За град Суботицу (по имену Ненадовог војводе Суботе Врлића), разлог више да се сећа цара Јована, који ју је узео за свој престони град.



0 КОМЕНТАРА

  1. А деспоти Стеван и Иваниш Бериславић?Није задњи?Задњи је био Павле Бакић?Српска деспотовина престаје с постанком 1536.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *