Борис Радаковић: Добри Бошњани против Светог Стефана

Поносити Бошњаци, дигоше се на ноге лагане године Господње 2016. од рођења Владике нашег Исуса Христа, и сви у један глас повикаше „доле Дан Републике Српске, доле Свети Стефан који вређа наше националне и вјерске осјећаје, хоћемо да будемо равноправни у том мањем беха ентитету, доле референдум, доле ….“.

понедељак, септембар 19, 2016 / 19:20

Поносити Бошњаци, дигоше се на ноге лагане године Господње 2016. од рођења Владике нашег Исуса Христа, и сви у један глас повикаше „доле Дан Републике Српске, доле Свети Стефан који вређа наше националне и вјерске осјећаје, хоћемо да будемо равноправни у том мањем беха ентитету, доле референдум, доле ….“.

И тако потомци, како воле за себе рећи, бана Кулина и краља Твртка, и баштиници Цркве босанске, насљедници племенитих људи који су на својој племенитој баштини клесали стећке, траже да буду равноправни и у исто вријеме себе сматрају јединим правим Бошњанима данас Бошњацима.

Политичке странке и некакви интелектуални кругови из већег беха ентитета, зазивају Међународну заједницу да казни те безобразне Србе, који су, како кажу најбистрији умови савремених Бошњана, до пред крај XIX вијека били Власи, посрбљени агитацијом из империјалистичке Србије, јер се та четничко-влашка маса осилила у земљи славних Котроманића и почела да остатак државе терорише својим православним екстремизмом. 

Данас сви ти декларативни Бошњани (Бошњаци), који почетком песледње деценије прошлога вијека убише старога свата на Башчаршији, и за свој Дан изабраше тај крвави 1. март 1992. године, увријеђени од стране светога Стефана, позивају на поштовање људских права ( о како огавно данас звуче те двије ријечи „људска права“) из градова своје Федерације са чијих су улица скора па истребили Србе, или како воле да спомену медији који баштине познати „сарајевски дух или дух Сарајева“ четнике и агресоре, „оне с брада“.

У свој тој запјенушалој галами савремени добри Бошњани немају времена да завире у књиге историје или још боље у документа старих Бошњана. Тамо би нашли и прочитали да је светога Стефана поштовао „највећи“ син Босне, краљ Твртко, који је у његову част дао саградити читав један град назвавши га по овом великом светитељу. Прочитали би у тим документима и пуно име свога краља које је гласило Стефан Твртко Котроманић.

Прочитали би и похвално слово краља Твртка упућено светом Стефану: „Благочастиво је и веома пријатно и достојно похвалити ово достојном вјером, и жељену ријеч упутити теби, првомучениче Христов Стефане, јер ти си се молио за оне који су те ударали, говорећи: ‘Господе, не узми им за гријех ово, јер не знају шта чине.’ И зато, многострадални, који си се молио за оне који су те ударали, још више се моли Владици моме Христу Богу…“.

Сазнали би, да су и херцези од светога Саве из породице Косача, такође носили име Стефан. Један од главних аргумената који користе савремени Бошњани против Дана Републике Српске, јесте његов вјерски карактер и крсна слава Републике Свети Стефан.

Али, ако се они сматрају насљедницима средњовјековних Бошњана и краљева из обитељи Котроманић, онда треба да знају да су и Котроманићи имали славу, а славили су светога Григорија Низијанског, док је, како смо видјели Твртко много поштовао и светога Стефана. Косаче су се назвали херцезима од светога Саве, што значи да су се позивали на световни и духовни ауторитет Растка Немањића. Први херцег из обитељи Косача, Стефан Вукчић Косача, поштовао је светог Георгија, што можемо да видимо из натписа на цркви коју је херцег подигао у Сопотници код Горажда: “У љето 6954 (1454) ја раб Христу Богу господин Херцег Стефан подигох храм Светога Великомученика Христова Георгија, молите се њему да се помоли за мене грешног Владици мојему Христу”

Једна од значајнијих средњовјековних великашких породица из босанске државе, Санковићи, имали су своју славу. Браћа Бељак и Радич Санковић славили су Ђурђевдан и арханђела Михаила. Гост Радин, један од високих достојанственика цркве босанске, у свом тестаменту молитве приноси светом Георгију, светом Стефану, арханђелу Михаилу, итд.
Када све ово знамо, поставља се питање, како то да савремени добри Бошњани, којима су пуна уста Босне и њене историје, олако прелазе преко ових чињеница. Ако им сметају Свети Стефан и крсне славе код Срба, како то да им не смета да се позивају на краља Твртка, цркву босанску, добре Бошњане, итд. Како то, да тамо неки „посрбљени Власи“ више поштују традиције средњовјековне босанске државе, него савремени Бошњаци.
Још више чуди, због чега шуте колеге историчари из већег беха ентитета, зашто не прозборе коју о традицијама и насљеђу средњовјековне босанске државе? Можда би право разумјевање и интерпретација насљеђа средњовјековне босанске државе више доприњело суживоту од Бакирових жалби Уставном суду БиХ. Зашто мнгобројне интернет странице које се баве историјом средњовјековне босанске државе, а чији су администратори у Федерацији, не поведу причу о овим питањима? Нека се већ једном одлуче јесу ли насљедници Твртка или Мурата, војводе Влатка Вуковића или Лала Шахина!

Референдумом о Дану Републике Српске, не брани се само право једног народа да има свој дан, него се устаје и против фалсификовања и својатања историје на овим просторима. Зато не треба да нас плаше разно разне претње, јер ако наставимо да се устручавамо да кажемо шта мислимо и ако допустимо да нас ућуткују они којима је ближа Анкара од Бања Луке, значи да смо се добровољно исписали из људи и да ропски повијамо главу пред конвертитима.

Сто пута је људскије и достојанственије настрадати ради правде и слободе, него довјека живјети као роб! Нека нам 25. септембра, док будемо одговарали на референдумско питање, у грудим куцају стихови великог пјесника Османа Ђикића:

Не, никад неће, ко се Србом зове,
Пред вама стрепит’, нит се молит вама,
Нећете препаст’ очи соколове
Овога св’јета најжешћим мукама!



0 КОМЕНТАРА

  1. Да је Уставни суд приликом доношења одлуке користио горње образложење и на основу њега донио одлуке, не би погријешили.
    Напротив.

  2. Sveti Stefan je državni praznik u Italiji, Njemačkoj, Norveškoj, Danskoj, Australiji, Poljskoj, Kanadi, Velikoj Britaniji, Švedskoj, Novom Zelandu…

    Više od pola muških glava Kotromanića nosi ime svetog Stefana.

  3. Један одличан текст, који ипак говори о матрици понашања и поимања потомака преобраћеника из рода сроског који су пригрлили веру и поимање живота азијатских освајача. А и иначе је код потомака конвертита селективан поглед и манипулација историјом уобичајена, готово обавезна.

    Тако и они гледају на време Котроманића, један сужен погкед на тај период и историја која би се могла свести отприлике на ову мантру;
    Простор Босне насељавали су добри Бошњани, богумили које су зликовци Немањићи прогонили, таманили, починивши неколико геноцида, једно 20, 30 минимум. Но овим злотворима Немањићима дохакали су племенити Османлије који су ослободили ове просторе, а према богумилима добро се понели, те су ови добри Бошњани пригрлили ове Османлије и нову веру, ислам као једину исправну.

    И тачка, нема даље, тако му на то време гледају данас „потомци добрих Бошњана“, сад што је то прилично изопачен и инфантилан поглед на историју, добра мантра на коју се могу ложити ипак само индоктринисани и задојени малоумници, кога брига. А и те преобраћенике су сами Османлије потурицама („potur“) звали, што такође није лоше знати.

    Но добро, историја овог простора је ипак знана, написано је подоста књига, зна се ко су били Котроманићи, ко је настањивао овај простор рецимо у IX.веку и касније, зна се и какав су однос имали ти владари према светом Стефану, о чему и аутор пише.

    Данас имамо стање какво имамо. Референдум ће бити. Можда и није био потребан, но развој догађаја је тако одредио.
    Остаје нејасно и шта данас конкретно смета потомцима ових преобраћеника?
    Ако погледамо одлуку Уставног суда ; http://www.ustavnisud.ba/dokumenti/_bs/U-3-13-1017392.pdf , то није лако закључити. Једино ако погледамо ову одлуку, приметни су политички мотиви, и политичка позадина овакве одлуке.
    И да ли потомцима ових конвертита смета што Српска уопште има Дан Републике, или што је то 9.јануар, и што пада на светог Стефана?
    Додуше, и сам председник Уставног суда, овај Ћеман, и ова судиница Маргарита, су рекли да Српска има право на свој Дан Републике. Али, зашто то није написано, ако се Уставни суд бавио Даном Републике у Српској.
    Додуше у делу Јавна расправа у тачки 42. стоји;

    Podnosilac zahtjeva je na javnoj raspravi povukao zahtjev za ocjenu ustavnosti u dijelu koji
    se odnosio na član 2.b) Zakona o praznicima, uz obrazloženje da se tim zahtjevom, u suštini, ne osporava pravo entiteta ili bilo koje druge administrativne jedinice da ima svoj dan.

    То би могло бити то, но и овај део указује на политичку позадину код саме одлуке.
    А ако Српска има право на свој Дан Републике, и грађани Српске могу на референдуму дати своје мишљење који је датум најприкладнији. Има ли шта поштеније.
    Да ли онај (9.јануар) којег је већ историја одредила. Јер, историју не можете мењати, можете чланове закона, па и устава, не и историју.
    Много тога је код ове политички мотивисане одлуке Уставног суда БиХ неодрживо, посебно тврдње у тачки 71. јер 9.јануар Законом о празницима Српске није крсна слава Српске. Можда то неки тако доживљавају, но словом закона није, а Уставни суд се не може бавити начином и протиоколом обележавања празника, него словом закона.

    Но добро, угодити потомцима ових конвертита је често немогуће, понекад је сумануто и имати добру вољу, ту постоји прејак анимозитет према онима који су остали верни вери и поимању заједнилких предака, прејак је отпор према ономе што их подсећа шта беше пре.
    И са таквима градити добре односе није лако, уопште није лако.

  4. Ćiro Truhelka, prvi ideolog bošnjaštva, pisao je o slavi:

    http://documents.tips/documents/testament-gosta-radina-ciro-truhelka-clanak.html

    Interesantno je to što je Ćiro dokazivao da je slava više bosanski nego srpski običaj. Dokazivao je da je više raširena među pripadnicima crkve bosanske a manje među vjernicima SPC.

    Pronađoh interesantnu stvar – Raguži iz stolačkog kraja su slavili baš svetog Stefana. Raguži su i danas uticajna familija.

  5. Nije zabranjen sveti Stefan, niti se može zabraniti Krsna slava niti ikome pada napamet da gusla protiv gusli,

    Osporen je Zakon o Danu Republike i zabranjen referendum o izjašnjavanu o tom danu.

    Sam, Dodik, Cvijanovićka i Čubrilović su u proteklih mjesec dana izjavili da će se ići na izmjene Zakona i diskriminatorne odredbe iz tog zakona.
    Dakle, i oni su priznali da u tom zakonu postoje obavezujuće odredbe koje imaju diskriminirajuću prirodu.
    To je osporeno.

    Sjetite se da sam predložio da 9. januar bude DAN DRŽAVLJANA REPUBLIKE SRPSKE.

    Takav dan i praznik ne može niko osporiti, a još je i drčan. Referendum sa takvim pitanjem o kojem bi se izjašnjavali svi koji imaju navedeno državljanstvo RS-a ne bi niko mogao osporiti niti u Brčkom.

    Razmislite o ovoj opciji i shvatićete kakvu glupost su uradili predstavnici vlasti u RS .
    Ovako je referendum zabranjen, novac je bačen, a izmjene zakona će i dalje biti neminovne.
    ————————————————————————-ž

    U kontekstu zakonitosti i praznika raspravljati o Stefanu je besmisleno kao i raspravljati o Djeda mrazu. Njih niti ko može zabraniti niti su zabranjeni

  6. Цинизам, када га се дода врло мало, колико и соли у јело, поготово ако се њиме служи неко интелигентан и виспрен, зна бити веома ефектан, доприноси квалитету текста писца или говору говрника, уноси моменат освјежења. Међутим, у случајевима када се нема мјере онда он постане замарајућа и одбојна патетика која урушава квалитет остатка (текста или говора), ако тог квалитета уопће и има, јел. А томе, да неко претјера с цинизмом и тиме све ухелаћи, доприноси тај емотивни приступ стварима, емоција често затамни разумно па…Дјеца реагују тако, зато наступају бунтовни и свађалачки, често изругујући се без мјере….А Бориса Радаковића, хаман, емоције у задње вријеме баш испуњавају (досад сам га читао, ово к’о да је други човјек)…Знамо: „Стефан“ је скоро па уобичајени никнејм за владаре, назив титуле владара, и то не само Немањића, и то везе нема са хришћанским свецем, светим првомучеником и архиђаконом Стефаном, и самом религијом (на онај чисти, вјерски начин, али може имати с круњењем од стране Цркве, рецимо када је римски папа окрунио Стефана Првовјенчаног). А Борису пође за руком да некако у ту малу хисторијску ћасу, да у тај хисторијско-политичко-социолошко-теолошки ћушпајз од ријечи и реченица, у ту мјешавину чињеница и властитих, емоцијама „остефањених“, окруњених претпоставки, свега тога потрпа, измјеша и – звиз! – славодобитно извуче доста закључака који, очито, имјау неку вриједност и мјесто у Борисовом поретку ствари…

  7. Проблем са слагањем око стварног стања ствари илити нечијом исправном истином и настаје из потребе се не утврди како јесте, или је било, већ кад аргументе, чак дијелиће аргумената и самог текста користимо да би одбранили властити интерес, схватање, став, или мишљење. Мржња мржњу лако (лахко и лагано) стиже, а ми се између себе баш одлично разумијемо, наравно, ако хоћемо, ако допустимо себи бити толерантни.

    Управо ради тога сваки текст, поготово као цитирани (младог аутора који засигурно има материјала да отвара видике и руши табуе) мора бити ослобођен најмање мрве цинизма, изругивања, оптужби, било чега што може да послужи као оправдање другој страни и материјал за пролонгирање схватања и давање одступнице. Нисмо имали шансу да живимо у доба наших предака да би сами бирали желимо ли или не преобратити се или промијенити вјеру, тако да је сувишно осуђивати потомке што су наслиједили неко име, вјеру, и с њима суштинске дилеме.

    Претходна два коментатора (чешњак и Осман Ђ.) су искористили те мале кварне тачкице у тексту да нагласе властито виђење, намјесто да суштински аргументују зашто политичари бирани у ФБиХ двојне аршине користе за остваривање личних и породичних циљева, који су временом некако постали неупитна официјелна и национална политика једног конститутивног народа, тренутно најбројнијег у БиХ. Подсјетићу да се Одлуком Уставног суда БиХ, тачком III, став 12., 13. и 14. наводи да је захтјевом подносиоца „Скупштина српског народа, 1992. год, без учешћа Бошњака и Хрвата у свом саставу успоставила Дан Републике… а свако одређивање празника ентитета који симболизира само један или само два од три конститутивна народа…“ је недопустиво једном рјечју. Јер, ако се око лошине Дана Републике Српске можемо сложити, зашто се не можемо сложити да је Дан независности БиХ ништа мање дискриминаторски од Дана Републике Српске, те да га треба под хитно укинути, мијењати, договарати да не вријеђа осјећања једног од три конститутивна народа?! У томе је усуд времена, земље и области у којој живимо а и само помињање великомученика и архиђакона Стефана којег су суштински поштовали и страхом га помињали многи наведени и ненаведени Босански владари, исти они владаоци које са наглашеним правом првенства, насљедства и власништва баштине појединци којима данас смета Дан Републике Српске, сама Република Српска, у коначници, за рад властитог ћеифа & ћара, цијели конститутивни народ.

    Толеранција, изједначавање права (укључујући право једнаке својине над прошлошћу) те прихватање разлика биће кључ опстанка на овом кијаметном бурурету што се Босна а и Херцеговина зову, чега ли не буде, храбриће нас и даље да ратујемо све док се не затремо или не смањимо толико да белосвјетски хохштаплери остваре свој први циљ и без проблема наставе искориштавање природних богатстава земље што бјеше Адамов први рај.

    Наведена антитеза да је „Стефан“ (гр. Στεφανοσ, овјенчани) обични и скоро уобичајени nickname за владаре (btw. и успут буди речено и Немањиће) те да нема везе са нареченим свецем, управо потврђује колико је аутор текста у праву. Ништа мање ни као бјежање од чињенице ко је, како, и зашто основао град на обали мора и зашто му је дао назив: Свети Стефан.

    Закључак који могу извући је да аутор текста управо брани Босну и Херцеговину, њену историју, прошлост и будућност, и то ону једину која је могућа, не ону коју нас уче са стране.

  8. „зашто се не можемо сложити да је Дан независности БиХ ништа мање дискриминаторски од Дана Републике Српске“

    Jednostavo,
    zato što niko iz RS niti sa bilo koje strane nije pokušao osporiti 1. mart niti ukazao na njegovu eventualnu diskriminatornu odredbu.

    Strukture vlasti koje su osnovale RS su u svojim programskim i taktičkim dokumentima koristile terminologiju „razdvajanje od nesrba“, „otpuštanje sa posla i progon nesrba i onih Srba koji ne podržavaju politiku“ ljudi koji su organizovali i prvu skupštinu RS.

    U ovom trenutku postoji odluka vrhovne sudske instance osnovane prema Dejtonskom mirovnom sporazumu o meritumu samog predmeta, ali i o zabrani daljeg postupanja.

  9. Једно од начела, принципа који ме воде у расуђивању о нашој друштвеној збиљи (када озбиљно причам и не шалим се, а волим се и шалити) која сам – на ружан начин, додуше, али отрежњујући – дедуковао, извукао, апстраховао из посљедњег рата у БиХ је и: „Не наметати!“ Наравно, не може се људима ама баш све не наметнути, али када су бар ове кључне националне/етничке/вјерске/свјетоназорске/културолошке/итд. ствари у питању, када је ријеч, дакле, о идентитарним стварима, противник сам наметења јер оно отвара више неких врата зла него што би их било да се не намеће. А све због тога што смо имали прилике, и дан-данас имамо прилике слушати, поготово од вјерских заједница али и многих других, како се „није тада смјело ово или оно“, „нису комунисти дали…“, „није овај дао…“, итд.
    Мисли да би се, о чему год да је ријеч (прошлости, садашњости, будућности, било када и било чему), требало увијек некако полазити од те ствари (у Босни и Херцеговини), од ненаметања.
    Исто сам у животу научио да људи не воле и не прихватају ни најсушаственију истину ако им се она изнесе, представи и изложи на груб, увредљив и понижавајући начин којим се удара (не истином него начином) на оно што сваки инсан има или заслужује да има – достојанство (по било ком питању). То би могла бити друга степеница, након што се одустане од наметања (ма чијег): уважавање. Па онда трећа…Па све тако док се не стигне до неке цивилизацијске пунине…Мислим то би било нешто што бих ја искрено волио, ал’то сам само ја и моје бесловесне жеље…

  10. Бићу мало директан, не замјерите.

    @чешњак, што тражиш за себе, понудиш и другима а не ‘ладно констатовати: нико није тражио. Па зар то не потврђује исконску одлику Србља да не намеће и да му не смета, што рече онај у „Ја, Данило“. И не само то, па зар требамо једни другима оспоравати, или, напротив, к’о што рекох, допустити и толерисати да славимо барем оно што нас не вријеђа. Вјерски празници су примјер толеранције коју можемо да имамо. Наравно, кад хоћемо.

    Свима би овдје помогло што рече Војвода Миљанов: „Дај, Боже, поштенима такве пријатеље као што си Алију дао Осману!“. Чојства и јунаштва. Бранити друге, понекад од нас самих. Све за народ (ако хоћете: за народе) бијели’ зуба и чиста образа, што недавно, у интервју поводом одласка у Црну Гору тачно описујући рече хафиз Сулејман Бугари.

    @Осман Ђ. Ништа не рече у задњем коменту брате, а фокус је чудо.
     Зашто Дан Републике или зашто не,
     зашто не Св. Стефан или зашто да,
     је ли Стефан повезница смисла живота и рада наших прошлих владара или тек њихов надимак владара користи свако у региону, па ето, и Срби, … итд.

    Понавићу, нема мјеста иронији, али морам рећи да аутор текста није, као што велите, набацао тек тако неповезане ствари у једну ћасу, већ је ставио превише јасних ствари у само један малени текстић, па се лако (лахко, илити лагано) између њих може тражити излаз и бјежати од јасних закључака.

  11. Бићу мало директан, не замјерите.

    @чешњак, што тражиш за себе, понудиш и другима а не ‘ладно констатовати: нико није тражио. Па зар то не потврђује исконску одлику Србља да не намеће и да му не смета, што рече онај у „Ја, Данило“. И не само то, па зар требамо једни другима оспоравати, или, напротив, к’о што рекох, допустити и толерисати да славимо барем оно што нас не вријеђа. Вјерски празници су примјер толеранције коју можемо да имамо. Наравно, кад хоћемо.

    Свима би овдје помогло што рече Војвода Миљанов: „Дај, Боже, поштенима такве пријатеље као што си Алију дао Осману!“. Чојства и јунаштва. Бранити друге, понекад од нас самих. Све за народ (ако хоћете: за народе) бијели’ зуба и чиста образа, што недавно, у интервју поводом одласка у Црну Гору тачно описујући рече хафиз Сулејман Бугари.

    @Осман Ђ. Ништа не рече у задњем коменту брате, а фокус је чудо.
     Зашто Дан Републике или зашто не,
     зашто не Св. Стефан или зашто да,
     је ли Стефан повезница смисла живота и рада наших прошлих владара или тек њихов надимак владара користи свако у региону, па ето, и Срби, … итд.

    Понавићу, нема мјеста иронији, али морам рећи да аутор текста није, као што велите, набацао тек тако неповезане ствари у једну ћасу, већ је ставио превише јасних ствари у само један малени текстић, па се лако (лахко, илити лагано) између њих може тражити излаз и бјежати од јасних закључака.

  12. @Осоје

    Што се мене лично тиче а поводом Дана РС немам ништа против њега (као празника) уз један од два услова: или да то буде датум (сад говорим о секуларној страни празника) у којем су и Бошњаци равноправно учествовали у томе да би Република Српска била и постојала, односно да би добила међународно признање као један од два бх. ентитета, а то је, рецимо, 21. новембар, јер су у Дејтону учествовали представници три анрода, не као 9. јануара само један. Тај датум, као Дан Републике Српске не би могао спорити ниједан грађанин РС-а, однсоно нико не би могао рећи да га не може осјећати као свој.
    Или други услов (у своје име говорим): да се у измјенама Закона о празницима јасно, изричито и недвосмислено наведе, у неком члану Закона, да је (9. јануар) то Дан Републике Српске „којег Бошњаци и сви грађани Републике који га не осјећају својим и не могу се идентификовати с њим неће славити и обиљежавати, моћи ће радити за тај дан, неће бити кажњени ако не извјесе заставу (…)“ и слично. Небитно што не славе и не обиљежавају, нити се морају одазвати на прославе ни сад, него само да се то тако у Закон уведе, црно на бијело.

    Што се тиче Светог Стефана, односно крсне славе, не знам јел ме тачно то питаш, немам ништа против саме крсне славе нити иједног вјерског благдана било кога у БиХ и свијету. Такођер, тај благдан нема ни неке везе са мном а, онако генерално, ни са муслимнима у БиХ и било гдје у свијету. Имам поштовање спрам тога, али то није моје. Па, стринуму, још се Ћоровић бремедети како је ислам вјера која највише измијени обичаје неког народа, па вели како је култ славенског паганства изразит код Срба православаца у БиХ којег ни хришћанство није омело од поштовања духовног свијета биља, познавању љековитог биља и култу светог дрвећа (бадњак и сл), док се код муслимана Срба то у великој мјери изгубило.
    Дакле, Свети Стефан, с вјерске стране, није ни као хришћански светац нити као крсна слава (за које Петар Кочић каже, отприлике, како је „концесија Светог Саве“ дата Србима како би своје породичне богове-заштитинике из живописног славенског паганског пантеона замијенили пригодним хришћанским свецима и богоугодницима) није нешто у чему се ја препознајем, нешто што видим као интимно моје и исто са припадницима хришћанства (посебно православцисма) и слично.
    Ако бих, рецимо, тражио нешто у том смјеру, онда бих могао да предложим, ово сад напрву говорим, рецимо, сви у Републици Српској обиљежавају 8. април, дан светог Архангела Гаврила: у православним храмовима би се говорило о арханђелу Гаврилу, а у џамијама о мелеку Џибрилу или Џебраилу, док би се у католичким причало о Габријелу. Икона Бијелог анђела из манастира Милешеве је ремек-дјело.

    Што се тиче „Стефана“ (Стјепан, хрв.), он јест свакако наша хисторијска повезница, на разне начине. Рецимо мултиконфесионална бановина/краљевина Босна, с династијом у којој су владари који су били и припадници херетичке Цркве босанске, и католичке цркве, и православне, а доласком ислама стигло се и да нам задњи принц и принцеза буду и – муслимани. Генерално, у нашој хисторији имамо прегршт повезница, ако се памети само има…

  13. „Па зар то не потврђује исконску одлику Србља да не намеће и да му не смета, „

    Izvinjavam se što pomislih da razgovaram sa normalnim čeljadetom.
    „Iskonska odlika Srbalja“
    Ko da mi neko tvrdi da dijete doktora nauka neće biti kriminalac – jerbo su mu geni samo taki.

    Ne postoje više i manje moralne nacije, ne postoje iskonske odlike grupacija.

    Srbalji su imali i heroje i gnjide kao i svi ostali.
    Da su i bili najčestitiji na svijetu imali su pored ostalih, i onog Brđanina, što je sjedio u toj skupštini što se osnova 9. januara, što je učestvovao u najvećoj sramoti srbaljskog roda.

    —————————————————-

    Ponavljam, evo opet Čubrilović govori o usklađivanju Zakona o praznicima, znači jasno priznaje da postoje diskriminatorne odredbe – da ih nema – valjda bi branio zakon takav kakav je.
    Ovako, zove na nepostojeći referendum jer zbog izbora ne smije drugačije, a istovremeno poručuje da će bez obzira na „anketu“ donositi odluku o izmjeni zakona.

    Dakle, niko ne ukida ni Stefana i Slavu – riječ je o Zakonu koji ima diskriminatorne odredbe i mora se promijeniti i u nazivu i u obligatornosti obilježavanja.

    Mora.

  14. Добро, мајка му стара, јел’ толики проблем убацити који линк и навести који извор у тексту који се објављује на интернету? Ваљда је циљ оваквих текстова оборити аргументе неистомишљеника, ојачати и обогатити аргументе истомишљеника и упознати ширу, лаичку јавност са тематиком. Дакле, допринијети јавној расправи. То се не може постићи текстовима који, чак и зачињени понеким цитатом, једва превазилазе ниво народног предања, већ су потребни извори и линкови.

    Која слика овдје, који линк ондје, понеки извор са све линком ка Кобису НУБ РС-а, доступном на интернету, и од тога већ има неке вајде. Кратак текст, богат чињеницама, поткријепљен лако доступним доказима. Овако се све своди на „причинг ту д квајр”, што б’ Амери.

  15. Мачак,

    Ти се, мислим, досљедно бориш за цитирање извора. Још сам негдје, ономад, прочитао такав твој коментар. Тако би стварно било озбиљније. Начелно, текстови публицистички, и претежно идеолошко-полемички, немају толико интерес за тим, а ваљда зазиру и од шаренила и расипања читалачке пажње и мултитаксинга.

    За овакав текст би било стварно свима на корист да цитира изворе, јер очигледно тежи историографској утемељености свога вриједносног суда, који онда, иако није научан, него више идеолошки, ипак је заснованији.

    Проблем и са цитирањем је што и то може бити јако идеолошко оруђе, само уколико је – селективно.

    Извор цитата, уколико је цитат украс, илустрација, или неки теоријски шлагворт, нема потребе цитирати, у оваквим текстовима. Али ако је он битно емпиријски, чињенични (историјска или актуелна, политичка чињеница итд.) онда би било добро да се цитира. Или, и код теоријских ствари, ако се убједљиво разбија неки мит који је широко раширен и прихваћен као истина.

    Иначе, у одбрану овог аутора, поводом твога приговора морам казати: Радаковић пише за сајт СРБИ У БИХ, гдје често екстензивно цитира, чак има коментар администратора испод једног текста, који је ишао отрилике: „РС се брани фуснотама.“ Тако, може се рећи, стојите на истој позицији, а и ја сам отприлике близу.

    Сајт, ако ниси посјећивао, ти је овдје: http://srbiubih.com/

  16. @ češnjak,21.09.2016. 07:53:09

    Bezobrazluk. U mom selu se za ovakve kaže – ajd što jebe, al što uši zavrće. Neće ti to proći.

    Pokušaj Bakira Izetbegovića vezan za 09.01. pokušaj je izopštavanja slave iz javnih institucija. To jeste borba protiv slave bez obzira što češnjak krajnje licemjerno tvrdi suprotno. On će čak sebi uzeti za pravo i tvrditi da je to što planiraju istjerati slavu iz javnih institucija Srpske – Bogougodno djelo i djelo koje će Srbe istjerati sa stranputice na pravi put. To je već pravi bezobrazluk.

    Ako Srpskoj zabrane Stjepanjdan zabraniće i svetog Savu školsku slavu jer prosto Bošnjaci se u svetom Savi ne mogu pronaći i ne mogu taj praznik prihvatiti kao svoj. To će nas nadalje dovesti do zabrane svega onoga što se Bošnjacima u Srpskoj ne sviđa i sa čim se ne mogu poistovjetiti. Ime Srpske spada u istu kategoriju, imena ulica, škola, javnih preduzeća.

  17. „Neće ti to proći. – Pokušaj Bakira Izetbegovića vezan za 09.01. pokušaj je izopštavanja slave iz javnih institucija.“

    Ne znam što se na mene istresaš.
    Predsjednik Republike Srpske, Predsjednica vlade Republike Srpske, Predsjednik Narodne skupštine Republike Srpske i Kolegijum Narodne skupštine su jasno rekli da će implementirati odluku Ustavnog suda BiH na način da će iz Zakona o praznicima izbaciti diskriminatorne i obligatorne elemente vezane za 9. januar.

    Dakle, oni su priznali da te odredbe postoje i da će ih mijenjati u skladu sa presudom Ustavnog suda.

    Nema šta meni prolaziti, niti bilo ko može zabraniti bilo koju slavu ili vjersku manifestaciju, ali obaveznost tog praznika po odluci Ustavnog suda će, prema riječima predstavnika vlasti RS, biti svedena na mjeru koja nije diskriminatorna. To nema veze ni sa Stjepandanom ni sa bilo kojim Stefanom.

  18. Крин,22.09.2016. 00:46:36[166303]

    Познат ми је сајт и одлична је идеја. Ипак, Фронтал је намијењен доста широј публици, па стога постоји доста већа потреба да наводи поткријепе изворима. На примјер, мени су прилично занимљиви, и досад непознати, дијелови о слави Котроманића и Твртковом мишљењу о св. Стефану, али ме текст не упућује нити ка изворима на којима се темеље те тврдње нити на литературу у којој могу више о томе прочитати. Требало је да се, у најмању руку, убаци понеки линк ка сајту „Срби у БиХ” уколико је тамо било више ријечи о тој теми.

    Углавном, да у тексту нису изнесене занимљиве тврдње, не бих се ни изнервирао што нису наведени извори. 😀

  19. Mozda je autor mogao spomenuti i Muhamedagu Hadziefendica iz Tuzle i poimanje „dobrih Bosnjanja“ od strane ministra Hasanbegovica.
    Mada je jedan drugi knjizevni velikan govorio o „dobrim Bosnjanima“:

    To su najzamršeniji ljudi na svetu, ni sa kim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom.

  20. Чешњак,Османе,ево предлажем да Дан државности БиХ буде Митровдан 26.10.
    На тај дан се Твртко крунисао за краља 1377.у манастиру Милешева.Али да то не буде везано за Митровдан,већ да буде секуларни празникB-)B-)B-)B-)

  21. @ Serbinum

    Да, заисто је то изузетно значајан датум јер је тог 26.10.1377. Стефан Твртко I Котроманић крунисан за краља Србљем, Босне, Приморја и Хумске земље.

    Иако се слажем да овај датум треба бити обележаван, на неки начин, не може проћи као Дан Државности БиХ, из разлога што је врло брзо, неких мање од века од овог догађаја, престаје континуитет државности средњевековне Босне.

    Овај простор ће касније бити административна јединица у саставу неколико држава.
    Све тако до 1992. када „де јуре“ постаје република успостављена насилном сецесијом 2 народа против трећег, а „де факто“ териториј омеђен ратном линијом на малом простору, и са комликованим структурама власти.
    И 1995, у Паризу (14.12.95.) тешко да јепостала држава, јер је са прилично ограниченим надлежносттима, има октроисани, наметнути устав, законе па чак и основне државне симболе, заставу и грб. Тако, може се рећи, неки покушај од државе, „де јуре“ јесте држава, тачније државна заједница, а „де факто“ протекторат, а није погрешно рећи кондоминијум администрације САД (канц.ОХР-а) и ЕУ.

    Тек ако овај покушај од државе успије, а за то и нису велике шансе, могли би размишљати о неком Дану Државности ове државне заједнице.

  22. На Митровдан ми је рођендан, по греогријанском календару, па ми је то симпа. И да нам химна буде „Кад процвату бехари“ B-)

  23. mica trofrtaljka,26.09.2016. 11:23:51[166364]
    Све може;).Може и оснивање Центрекса.B-)B-)B-)B-).

    Османе брате.Може и тај текст,али како га укомпоновати са музиком из филма „Животињско царство“.:D:D:D:D:D:D

  24. И не требамо имати ништа против празника у смијешној нам земљи, све док не славе мрачне, негативне ствари/догађаје/особе. Док год cca. 1/3 шире друштвене заједнице не може кренути даље и не гледати на Дан Републике Српске као горе наречени, онда хранимо континуирани сукоб који ће прије или касније ескалирати по нечијим главама, а кад кажем нечијим не мислим на САД, УК, или њемачке главурде, већ на наше, шупље, домаће. Ни у грбу ФБиХ или Кантона Сарајево нема нешто што мене веже, па путујем, сарађујем, живим и даље по васколикој ФБиХ (премда би ми на срцу био рахат да имају на истом и 4 оцила, ако се већ не крили двоглави бијели ор’о). Прескачемо кораке: прво прихватање разлика, па онда, временом исправљање грешака и кривих Дрина (ако неко одговори тачно шта урадити да 01.03. сви грађани ове пустаје без разлике осјећају као свој, има малу карађорђеву & једне туфахије гратис).
    Св. Стефан управо има везе са свима нама, ту и јесте квака, баш као што рече аутор текста, па се споримо гдје спора и нема. Јер „краљ Србљем, Босне, Приморја и Хумске земље“ јесте се клањао и славио Св. Стефана, чак је и град основао Њему у част. Зашто ондак, као грађани једне мулти-функционалне, мулти-етничке, мулти-практик и сл. државе, допуштамо себи да бирамо шта нам паше или не од оних од који настадосмо. Квака је у томе зашто, нпр. ето мени, један вјерски празник владара у ког се кунем као првог краља Босне није прихватљив данас, зато што сам вјерник неке друге конфесије. Толеранција, као што рекох, може да буде прелазна… како само те памети наћи?! Претходни коментари око предложеног Митровдана као Дана државности потврђују горе речено.

    Друг, не се извињават’. Да сам нормалан, не би’ губио вријеме у поподневном ћаскању са тобом, бавио би’ се сувислијим стварима. Али, кад већ упадох, стојим иза реченог, без да потежемо истраживања халпогена и додатних кромозома, није ми то била намјера. То што Чубра прича зове се политика, која потврђује моје ријечи, као и додатно да су власти Републике Српске спремне да подрже институције БиХ, чак и накарадно настале, какав је Уставни Суд БиХ. Значи, Референдум се одржао и постигао иницијални циљ, а можемо измијенити Закон о празницима, само водите рачуна да, под притисцима, не подвучемо црту, пардонирам, Рефу.

    Разбићемо глову, сви.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *