Дамир Никшић за Фронтал: Да не буде да нисам покушао

У видео-клиповима досађивао је возачима доказујући бесмислену регулацију саобраћаја; чудио се баченим изнутрицама расутим по центру града и осталим стварима којих "ниђе на свијету нема." Ноубичајена умјетничка појава, Дамир Никшић, постао је и и необична политичка појава: господин Никшић се кандидовао за начелника сарајевске Општине Центар.

"Ово чиним не да бих ја "ушао у политику", већ да би многи од вас по први пут, укључујући и мене, изашли на локалне изборе. Ово чиним јер мислим и вјерујем да либерална демократија има смисла и да је не требамо узимати здраво за готово. За њу се константно треба и вриједи борити. Ово чиним јер заиста истински и искрено вјерујем у либералну демократију, у грађанско друштво и слободе, у локалну самоуправу, у децентрализацију, у реформе, у напредак, у вас, у све нас," пише Никшић у свом прогласу и вјетрењачу која му смета назова "страначки капитализам"

Ипак, на дан почетка изборне кампање понудили смо му плаћени предизборни маркетинг, тачније, банер за мало пара.

Врло радо, пошаљите ми којих димензија мора бити баннер и како то иде. Може ли Паеј Пал-ом да се плати и то?

Зашто сте се кандидовали на изборима?

Да се туспасим. Да не буде да нисам покушао. Да након овога могу до миле воље да се бавим интернационалним излагањем своје умјетности без да се превише бринем и нервирам о ситуацији у Центру или у Сарајеву. Да, ултимативно, мирне душе одем негдје другдје да живим, ако ми прахне или се укаже прилика без да ме пече савијест или да себи било шта пребацујем. Да се коначно ослободим… Не знам да ли сам објаснио.

Јел’ скупо и тешко изаћи на изборе?

Па хиљадарка је отишла само за пријаву. Сада сам скупио око четири хиљаде марака и то ће бити то. Ја више немам. Колико имам – толико је и скупо. Да је више било би скупље. А што јест – јест, медији одраше са цијенама.

Очекујете ли да ћете бар дио гласова добити због своје популарности, или ће се потенцијални гласачи понашати по чувеној матрици: ма добар је он, али зна се ко су политичари, ко су праве странке и за кога се гласа?

Мени не требају гласови оних који су толико површни да гласају за мене само ради тога што су ме негдје видјели, на телевизији, на Јутјуб, што су се насмијали некој мојој глупости. Мислим…, хвала им ако понешто удијеле, али то нису праве присталице покрета који се, ево, полако формира. То су површни, незаинтересовани конзумери који изборима приступају као конзумери, као да се ради о Звијездама Гранда, а не о њима самима. Они данас гласају овако, сутра онако тако да су они за мене једнако неозбиљни гласачи као што сам ја за њих неозбиљан кандидат. Мене не интересују гласачи који већ знају за кога ће да гласају, који већ дуго имају некога за кога већ дуги низ година гласају.

Они су на супротном крају политичког спектра од мене. Они су дио позиције, мејнстрим-а, дио проблема. Ја њих не занимам нити они занимају мене. Уопште немам намјеру да их привлачим и позивам на своју страну већ напротив. Гледам како да се заштитим од таквих ако им се учини да имам шансе за побједу, не због тога што ће пробати да ме осујете или купе, већ што ће пробати да ми се пришлепају. Не. Мене интересују они који су невидљиви. Који нису излазили да гласају јер нису имали за кога. Интересују ме “безгласни”. Интересују ме нихилисти, анархисти који искрено, као и ја, из дна душе презиру читав овај систем лажи, пљачке и превара. Ја бих искрено желио да у мени пронађу свог кандидата који се је наоштрио да уради оно за што други нису имали живаца, времена, стратегије и снаге. Није то ништа необично. Већ се у регији дешавају такве ствари. Вријеме је за тако нешто и “у нас".

У свом прогласу кажете да давањем гласова разасутим малим партијама, и људима попут вас, гласачи уствари само постављају "лоповску" крупним криминалцима, али ипак на крају позивате људе да гласају. Да ли је то по принципу : нека буде што бити не може?

Позивам младе гласаче, нове гласаче који су под утицајем ових разочараних постали и сами апатични, без да су икада уистину пробали. Морају пробати. Не могу вјечно бити “зихераши”, тим прије ако и сами презиру зихераше, позицију и мејнстрим. Нека буду опозиција. Нека буду контракултура. Нека се укључе у демократску трку и одмјере снаге са другим гласачима. Зашто их се упорно плаше? Да ли им тешко пада пораз? Да ли је то разлог? Плаше се пораза? Па то је сасвим нормално.

А можда се плаше побједе. Можда се плаше да се разочарају, у себе, у мене. Можда је за њих боље бити незадовољан, сањарити, жалити се, самосажаљевати се до краја живота. Откуд знам. Једино што знам јесте да је битно пробати, одмјерити снаге, очврснути, бити свјестан свог мјеста, своје позиције, али и тежине и висине свог задатка. Важно је бити на мапи, учествовати, такмичити се. То је демократија. Стални темпо. Није то тако лако како се чини. Потребно је ту много воље и упорности, знања, умијећа и креативности. Поготово онима који немају новац да купе све што пожеле.

Осим лопова и криминалаца, шта не ваља у сарајевској Општини Центар?

Не ваља пуно тога. Запуштено је. Потребни су паркови за дјецу, паркови за псе, проходни тротоари, позорници, вода послије поноћи, бољи зрак зими, већи паркинзи, подземне гараже. Грађани из читаве БиХ долазе у Центар јер је административни, медицински и универзитетски центар – а недостају адекватни паркинзи, смјештаји, услови за живот, рад, студирање. Има ту још море тога. Но на првом мјесту је слобода и равноправност грађана.
Нити један грађанин или грађанка Босне и Херцеговине се у “Центру" не би требали осјећати грађанима другог реда или странцима. Потребно је постићи атмосферу “центра”, а то се може само и једино ако се “центар” децентрализује од партисјких централа и постане независан од партијске политике. Зато сам ја независни кандидат, иако волим рећи да сам “незавидни кандидат”. 🙂