Марија Милић: Зашто Бањалуци ноћас није требао ватромет

„Поново је трпео од глади. Желудац је сам себе варио… Сањао је крофне. Вруће крофне. Ништа друго, само то. Чак ни тањир на коме су. Један дуг, велики сан о врућим крофнама, о њиховом осветљеном, жутом, зрачном облику, окруженом неким ореолом, о њиховом мирису, о жудњи да и унутрашњошћу уста осети њихов укус… Губио је свест неколико пута у току тог дана… Чарапе су му се толико биле распале, а парчад од њих се тако усађивала у месо, да их је морао одбацити. Ишчупао је поставу џепова на оделу и њом је обавио стопала…“

петак, август 5, 2016 / 15:00

„Поново је трпео од глади. Желудац је сам себе варио… Сањао је крофне. Вруће крофне. Ништа друго, само то. Чак ни тањир на коме су. Један дуг, велики сан о врућим крофнама, о њиховом осветљеном, жутом, зрачном облику, окруженом неким ореолом, о њиховом мирису, о жудњи да и унутрашњошћу уста осети њихов укус… Губио је свест неколико пута у току тог дана… Чарапе су му се толико биле распале, а парчад од њих се тако усађивала у месо, да их је морао одбацити. Ишчупао је поставу џепова на оделу и њом је обавио стопала…“

Ово је одломак из романа „Дан шести“, Растка Петровића који је као шеснаестогодишњи дјечак са српском војском прешао Албанију. Страдања најмлађих у тадашњим избјегличким колонама била су најпотреснија.

То је било прије сто година. Тачно је један вијек прошао откако се измучена српска војска искрцала на Крф. Побјегла и са собом понијела државу. И тачно толико откако су хиљаде измучених, испаћених и полумртвих Срба, којима послије исцрпљујућег пјешачења по хладноћи више није било медицинске помоћи пребачени на острво Видо да умру сами. На камарама. Једни на другима. Откако су бачени у Плаву гробницу. У савршено, предивно, мирно, бистро плаво Јонско море. Море које је код острва прогутало хиљаде Срба. Који су плутали једни на другима и којима ближњи тада нису могли ни свијећу да запале.

Касније су, гле чуда, исти ти Срби, изнурени и препоносни, проглашени издајницима. Јер су у фотеље дошли они којима се није свиђало то што су понијели Албанску споменицу. Који нису, као и сваки олаки етикеташ, поштовали муку и патњу српског народа.

Ноћас је у Бањалуци био ватромет. У ноћи између 4. и 5. августа, када су прије само 21 годину неки други измучени дјечаци и дјевојчице сањали крофне на Петровачкој цести. Они који су на звјерски начин остали без родитеља, без дјетињства, без ичега. Неки на трактору, неки пјешаци. Као и дјечак у планинама Албаније.

Не криви нико нормалан организаторе фестивала. Као што нико не криви ни народ. Није њихово да и о томе брину.

Сто година је баш мало. Не би човјек знао колико тешких уздаха носи у грудима. И, кад смо већ код музике, не би човјек знао да и уз „Тамо далеко“, по повратку са острва Видо, сузе стварно и нагло, на љетном морском бродићу и лаганом јонском вјетру испод сунчаних наочала истински могу да крену саме.

И стварно не би знао колико можеш да будеш љут на свој народ. Док не одеш до Плаве гробнице. И док на годишњицу „Олује“ и одлично изведеног смртног увода у „Маестрал“ не видиш ватромет на бањалучком небу.

Данас се на малом острву Видо преко пута Крфа уз грчку вијори српска застава. Само цврчци нарушавају смртни смирај. И понеки неупућени купач, Нијемац или Швеђанин, никада Грк, наруше савршено језиви мир.

Данас је тамо маузолеј српским жртвама, са исписаним именима оних који су се напатили да српство и српска држава данас постоје. Човјек који је најзаслужнији за маузолеј и сјећање на патњу, кустос Српске куће (Музеј Срби на Крфу 1916-1918) Љубомир Сарамандић, каже да долазак српских туриста на ово мјесто данас јесте својеврсно ходочашће. И љут је и можда малчице више разочаран што Срби просвјетари ни са једне стране Дрине, умјесто у Италију, Француску и Шпанију, не шаљу дјецу на екскурзије на Крф.

Плаши се да ћемо заборавити. И да ће нам се зато поновити.

Много је, каже, разлога да Срби осјећају понос. И да жале што судбина оних који су назаслужнији за то осјећање није била у складу са њиховом жртвом.

Ето зашто, између осталог, Бањалуци у ноћи између 4. и 5. августа није требао ватромет.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *