И у мени тече крв Дрварчана

Кажу, у Дрвару се отвара факултет. Неки за, како чух, примијењене науке или тако нешто. Искрена да будем, цркла сам од смијеха.

четвртак, јул 14, 2016 / 05:42

Кажу, у Дрвару се отвара факултет. Неки за, како чух, примијењене науке или тако нешто. Искрена да будем, цркла сам од смијеха.

Одмах сам једном колеги, земљаку, саркастично, иронично, шта ли, твитнула да сам управо прошла кроз родни град и негдје код некадашње кафане „Земљотрес“, срела само једног старијег човјека. Највјероватније бруцоша.

Некад су љета била за разбистравање уморног мозга, а данас су као створена да уочимо сву пропаст свијета. Која, кад смо код љета, јула и протеклог рата, није само у Сребреници. Дрвар је некад у јулу врвио од клинаца на распусту, дотјераних госпођа на тераси хотела „Београд“, концерата рок музике (јер је згодно, на путу до мора), омладине пристигле из Београда, углавном већ чисте године на факултету.

Не знам је ли свезнајућа Википедија то упратила, нешто ми се ни не да гуглати јер се одмах растужим, али тај градић је у бившој БиХ, а можда чак и у Југославији (не сјећам се тачно, али знам да су причали) био град са највише факултетских диплома по глави становника. Први који је у БиХ (захваљујући аустријском окупатору) добио јавну расвјету, град који је осамдесетих имао најмодернији спортско-рекреативни центар са три базена, чак и олимпијским. Википедија сигурно није забиљежила да се знало десити да исто вече, у том маленом Дрвару, буде одржан концерт „Смака“ и „Црвене јабуке“. Оба посјећена, са вјерном публиком.

Дрвар је био и град, колико се сјећам, са само седам-осам гастарбајтера. У Дрвару није било огромних, неукусно саграђених кућетина са патуљцима по дворишту. Једноставно, живјели смо другачије.

Данас у Дрвару нема ништа. Наљутиће се на мене они који су се вратили, тврдећи да су оптимисти с разлогом, али тамо сада бивствује само понеки примјерак перспективног хуманоида, тек толико да разбије монотонију.

Сада је то, буквално, град духова. Заборављених, осим у предизборним партијским препуцавањима, крајишким пјесмама, петровданским или илинданским обећањима. Који помало живне, тек да мртав није, и о фамозној дрењијади. Која се одржава у касну јесен, крајем октобра или чак почетком новембра, осим кад је изборна година. Тад и дрењине прије црвене. Јер смо тако у могућности.

Данас је то град у којем те, кад пређеш уздуж и попријеко кроз практично – ништа, на згради апотеке дочека велики билборд Милорада Додика. Који се, кад је ономад био, похвалио како и у њему тече крв Дрварчана.

Дођу тако пред изборе, запјевају, обећају дописништво Гласа, Срне и РТРС, фабрике обуће и ко зна свега још не. Некадашњи „Грмеч“ (фабрика за прераду дрвета) је опљачкан и 200 људи је због неког Хрвата остало без посла.

Ипак, од свега обећаног, пред ове изборе, малени и отужни Дрвар добија високошколску установу у коју, осим ако нема спремних да купе диплому, стварно нема ко да иде. Немају чак ни квалитетну примарну здравствену заштиту, гинеколога ни инкубатор. Отворили су породилиште, сад га више нема, а сада причају и о отварању хирургије. Јер је и то, као и којекаква крила бањалучког Клиничког центра, згодно за фазно и новчано пропрати.

Искрена да будем, као што сам тако искрено твитнула и колеги Славиши, гаде ми се све те мутљаже по јадном и напаћеном народу.

Од свесрпског јединства у адаптацији Споразума о стабилизацији и придруживању се не живи. Живи се од живота достојног живљења, а за почетак све који то не омогућавају, било у Дрвару, цијелој Републици Српској или горепоменутој Сребреници која је иста прича, само маркетиншки јача, треба растјерати, знате већ каквом мотком.

Могу Србима постављати скаламерије и некакве гробнице по Сарајеву милијарду пута, али ми ћемо се у њих најлакше гурнути сами.

 

 

* – Велика је вјероватноћа да ће текст бити погрешно схваћен и извињавам се свим школским и нешколским другарима који евентуално имају корист од којекаквих предизборних акција. Али, што углавном и знате, ја на глупост и евидентне пљачке и вучење за нос напаћеног народа заиста не могу да ћутим. Другари, кад дођем, чекам вас горе на потоку, јер ми се доље, осим понекад до моје наранџасте зграде, више стварно не силази. Док не будем у ситуацији да могу да помогнем. Искрено, а не причом и мутљажом.
 



0 КОМЕНТАРА

  1. Фино, искрено, емотивно…

    Из Дрвара не знам много људи. Знам Марију, браћу Кошпић, Маргарету. И сви су добри људи.

    А крв Дрварчана тече и у Шпирићу, Шкрбићу и Стевандићу. Можда би и Марија могла у блиској будућности у врх политике. Мене су у четвртом основне водили у Дрвар да видим пећинског човјека, али га не видјех. Касније сам чуо да се крио у Бакинцима у курузима.

    Ето, смијали смо се оном институту из Чајнича, а данас су главни центри за штанцање диплома Лиштица, Травник, Брчко, и ево, Дрвар.

    Нисам знао за овај број гастарбајтера из Дрвара, али не чуди. Људи се плашили да их Швабо не похапси и отјера у логоре. А друго, сви имали борачку пензију. Од мог друга баба имала пензију у висини двије радничке плате из фабрике. А ба

  2. Фино напосано, нажалост истинито и јако „боли“… Готово је иста ситуација са свим „малим“ градовима који су на територији Републике Српске…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *