Бојан Микулић: Микулин последњи стадијум требала би бити монодрама

Бојан Микулић и Микула нису једно те исто. Појава овог другог је начинила овог првог популарним, мада Бојану до популарности није толико стало.

Иако у Микули видимо аутентичан сценски производ из Српске, за сада ћемо сачекати на најширу популарност, јер Микулић не воли да се гура у медије, ни поводом албума који је објавио. Довољно му је да музику коју ради, препознаје и истински воли дио људи, телевизијска слава може да сачека. Почињемо онда од интернета, који је најзаслужнији.

– Његово величанство јутјуб, он ми је ваљао за све што сам направио. Кад сам увео јак интернет у кућу, тад је све и почело. Раније сам направио неке пјесме, али постављање на интернет их је прославило. Највећи напредак за мене је био када сам добио програм да могу независно да снимам траку по траку. То је била моја жеља од дјетињства, покушавао сам да снимим гитару на један касетофон, па онда пуштам са тог касетофона, а на други снимам то и свирам другу гитару… Па сам онда у Њемачкој купио касетофон који снима четри траке на касету, онда је дошао рачунар са Кју бејзом, и ту је све почело.

Продукција је само твоја?

И кад сам понудио албум Сити рекордсу, музички уредник Горан Томановић, музичар и текстописац из Октобра 1864. ми је рекао: "не бави се превише продукцијом, покварићеш то. Довољно си духовит и то је тако како треба, не треба превише да се продуцира". Ја сам направио једну паузу која ме је удаљила од јавности, јер сам одлучио да све уозбиљим, ајде живи бубањ, живи бас, други музичари… И мој пријатељ Дуда Безуха ми је рекао “не требају ти музичари, ради сам, ти си сам онакав какав треба да будеш, кад год ти је неко гостовао то ниси ти”. Сад видим да је био у праву.

Албум се зове Слобода и друге бајке, зашто?

Прво сам планирао да урадим албум са само пет пјесама и да се он зове Ја теб причам како је. Уствари пјесма Да ја теб кажем се и требала звати тако, али пошто сам за спот послао МП3 под тим радним именом, а онда је аутор спота на све стране написао Да ја теб кажем, то је остало тако и народ је то прихватио. Елем, на албуму су требале бити та и пјесме Који вели, Ћутим ја, Тол’ко о том, и Данас је још добро, сутра ће бит горе. То су те пјесме које су урађене из лика Микуле. А кад је дошло до издавања, предложе ми да убацим и обраде, и да то буде као бест оф јутјуб. Технолошки хендикепиран је тенденциозно убачен, зато што ме по њој знају људи који не знају ову причу, па да ме препознају и по овом другом, да их наведем да послушају и остало.

Да ли си примијетио да се нешто промијенило у друштву, па је неки од стихова у овим ангажованим пјесмама “испао из оптицаја”?

Нема шансе. Кад се већ дотичемо политике, нешто сам размишљао. Мени кад би неко рекао ајде узми државу да се то среди… Па можеш ли да замислиш који је то неред, шта ту све има, колико се ту увријежило разних неких аномалија, то је неки посао да једноставно нико то не може да уради. Поента је да ће побиједити онај ко боље лаже. Нико није способан да то уради у периоду од неког мандата, ма ни за десет мандата. То је огроман посао, једино да кад би Јапан одлучио да нам помогне, али да постави комплетну владу, а морао би да доведе и полицију и све, и до задњег на терену. Тешко је нас ућерат у суру. Ништа нисам погријешио, можда сам и био благ.

А то је захвално за нове пјесме?

Не волим да се понављам и радије нећу радити него да таљигам једно те исто. Има ту још доста ствари којих се нисам дотакао, али за све треба… ево рецимо Каш се женит, то ми је више сметало него све ово испародирао у другим пјесмама. Али једноставно, док се није појавио моменат, то нисам направио. Пјесма је изашка у даху, битно је да није на силу. Некад ми је највећи проблем наслов, кад имам прави наслов пјесме, имам и савршен план како ћу урадити пјесму.

Како реагујеш на поређења са другим?

Не бјежим ја од тога што ми људи кажу, личиш на Рамба, личиш на овог, оног. Не радим ја то намјерно. За пјесму Каш се женит кажу да увод подсјећа на Фалков Амадеус. Не можеш ти побјећи, акорди, хармонија, каденца, су нешто што се понавља. Не волим да бјежим од нечег што је мене изашло, па да гледам да ли на нешто подсјећа. Гањам ту неку атмосферу, све има свој циљ. Да ја теби кажем је само један риф, који се понавља, и то је било довољно за ту причу.

Како наступаш уживо, бенд или сам?

Па ево сад се поново окупљамо као бенд. Првом поставом нисам био задовољан, па смо то зауставили. Клавијатуриста и продуцент Милан Суџука је јако загријан за ову причу, мисли да може успјети, чланови његовог бенда ће се придружити. Правићемо варијанту да идемо са бедном ако постоји потреба, а ако је компликовано за бенд и гдје је можда битнија поента и само појава, да идем сам са гитаром и матрицама.

Хоћеш ли се држати Микуле и даље?

Не знам, сигурно се нећу држати као пијан плота. Волио бих више да га преточим у неку монодраму, али ту ми треба неки ментор. Волио бих да уз причу буде и музичка подлога, која ће држати пажњу тих сат и по, колико сам планирао. Нисам још одустао од те идеје, али тренутно није приоритет.

Да ли би радио неку хумористичку емисију?

Ја не кажем да то не бих волио радити, али мислим да нисам квалификован за тако нешто. Ако би се одлучио за тако нешто, морао бих консултовати људе који то знају. Не бих волио да оволико пута кажем “ааа” као у овом интервјуу, већ да то буде течно и природно. Мислим да бих више волио да то буде телевизија. Већ сам се окушао у позоришту, ми на германистици смо радили представу Разбијени крчаг, играла се у НПРС у Бањалуци. Радио сам музику и био главни лик, професорица са њемачког ми је рекла да сам промашио одсјек, и многи су ме наговарали да пређем на глуму?

Зашто ниси?

Ја сам касно уписао факултет, са 28 година, до тад сам био самосталан са буџетом, тада сам прешао на родитељски. И сад да кажем старом да би у четвртој години факултета прешао на глуму, послао би ме у…

Шта си радио прије факултета?

Отишао сам са 20 година у Њемачку, тамо сам радио пет година, после се вратио и отворио кафану у свом селу, ту сам био и конобар и добављач, једно вријеме сам чак и свирао. Преселио сам све из куће у кафану, било је лијепо ту годину. Нешто сам се бавио и превозништвом, али то је као и кафана, било прелазно, тек да се ради нешто. Факултет сам напустио на шест испита прије краја и никад то нећу завршити. Могло се учити док идеш на предавања и у читаоницу, сад после посла не иде. А и да сам 2005. завршио и добио титулу професора њемачког језика и књижевности, па ме ти питаш да измијењам нешто кроз падеже… Ја сам њемачки знам можда и боље од многих који имају диплому, али мислим да је не би заслужио. Можда је и боље тако. Сад ми је талијански главни језик, јер од њега живим…

Стани мало, па чиме се ти заправо бавиш?

Ја сам комерцијалиста у фирми која увози ауто дијелове из Италије. Директор је замислио фирму у којој смо сви колеге и сви доживљавамо посао као наш. Можда боље радимо кад њега нема, јер се више боримо за посао.

Шта мислиш о ономе што ти ниси урадио (а тема је твојих пјесама): дај било какву диплому, државни посао, и опуштено?

Кад сам дошао до апсолвентког, кренуо сам мало у обилазак да видим каква је шанса за радно мјесто и питам: Ако се отвори конкурс, ко има предност, ја који знам њемачки а нисам завршио факултет, или неко ко је завршио физику? И испостави се да није релевантно ни једно ни друго, већ која је странка на власти и ко те посл’о. А ја нисам из те приче. Ако сам икад могао преко те приче добити посао, могао сам тад, јер ми је добар дио породице био у политици. Одем фино у Београд, и чим сам у исти простор преселио своје инструменте, и кад се појавио брз интернет, ја сам дошао на своје.

Реци ми нешто о Ножичком, твом селу које се налази код Српца?

Србац се налази десет километара од мог села. То је једно јако урбано село. Оно је дало два предсједника уставног суда БиХ, школовани људи из оних времена. Имали смо професора на сарајевском универзитету, јако занимљива прича о том малом селу. Мој дјед је 60 и неке освијетлио улице у Ножичком за нову годину, прије него што је то Србац урадио…

Колико је дух Микуле одатле, а колико је измаштан?

Измаштан је. Можда има у разговору таквих неких филозофа, али баш такав лик није копија неког. Људи у Ножичком мисле да сам тај лик направио по неком, па се они препознају, то је тај, е јеси ово добро написао, и тако. Ја сам тај лик направио из револта, јер наши људи по Србији за кратко вријеме побјегну од свог, пређу на нови сленг, напорно потенцирају бре више него што говоре они који су рођени у Србији. И онда сам кренуо супротно, сад ћу ја да вам кажем. И накупио сам ријечи које малтене ни у селу не спаја у једну реченицу. Намјерно сам ја то мало накарико, можда мало и претјер’о у неким моментима, али то примјетим само ја.