Код рафтера на Дрини

Пут од Фоче према Шћепан Пољу и камповима на Дрини је толико лош да човјек у то не може повјеровати.

понедељак, јун 13, 2016 / 11:43

Пут од Фоче према Шћепан Пољу и камповима на Дрини је толико лош да човјек у то не може повјеровати.

Између "цесте" и провалије нема ограде, а с друге стране је брдо које се осипа и понеки поток који дере земљу па испод пута пролази доле према Дрини.

"То вам је путна комуникација Сарајево – Подгорица. Срамота је што је тако", прича нам у комбију један од рафтинг-скипера и жали се на пасивност и запостављање источног дијела Српске, док идемо према полазној тачки свих чамаца, горе узводно на Тари.

Недавно, ту се сурвао аутобус и три млада живота су изгубљена. Затим су била два-три телевизијска прилога о ужасном стању овог пута, нешто мало се проширило и то је то.

Фочак ипак резонује:

"Према плану изградње (сада већ чувене) ХЕ Бук Бијела, све ово би потопило вјештачко језеро, укључујући и дио кањона Таре куда ћемо се данас спустити. Зато овај пут нису направили како бог заповиједа, већ су кренули да праве нови, горе изнад, али онда се заратило…"

Бук Бијела је опет бучно најављена у Требињу, али ако буде направљена њено језеро неће стићи до Таре – данас то није могуће из више разлога – али хоће до Бастаса, престонице рафтинга у Српској и БиХ.

Кампова има, не зна им се број. Изненађење за сваког ко долази први пут, поготово из Бањалуке, у којој се "рафтинг" спомиње чешће него "Додик" на РТРС-у . Безброј аутомобила и аутобуса, дрвених бунгалова, кућица и ресторана. Између, миле људи и носе се чамци. Чује се музика и пјесма, тмурно је и кишовито, али то се не осјети.

Домаћини кажу да је све почело крајем деведесетих. Неко је имао чамац, па су се локалци спуштали низ ријеке, а онда том некоме дође неко из Србије, па се и они спусте, па се прочује. Од двије хиљаде и неке траје рафтинг-бум!

"Прошле сезоне низ Тару и Дрину спустио сам све (али све) европске нације. Осим њих, управљао сам чамцем у којем су пловили Новозеланђани, Аустралијанци, Јужноафриканци, а ево, јуче сам спустио Бразилце", прича Обрад, отац једног клинца и незапослени професор географије из Фоче.

"Ето, радиш у струци", добацујемо му. Каже да ударна сезона траје два, два и по мјесеца и да је тада добро. Остатак године ради шта га западне.

Како је расла рафтинг индустрија, расле су и добре и лоше ствари. Да бисте дошли до мјеста одакле крећу чамци морате кроз Црну Гору. Тачније, кроз међугранични појас с црногорске стране. Када се пређе мост, уопште се не иде до граничног прелаза, него одмах лијево, шумским путем из Тару. До прошле године Црногорци су наплаћивали Фочацима 1 евро по путнику. Од ове цијена је око 5 евра. Журе да искористе ситуацију док се не заврши пробијање шумског пута с наше стране, започето ове године.

"Треба бар 50 КМ по особи да ти се ово исплати и да било шта зарадиш. Није само наплата таксе проблем. Они су сада формирали и тзв. регионални парки природе Пива, у који су уврстили и ово и Трновачко језеро подно Маглића. Запослили су људе, купили им возила и сада то експлоатишу на овај начин. Стално нас нешто провјеравају", објашњава скипер из комбија таман када нас зауставља полиција, "да нешто пита и провјери".

С црногорске стране налази се једнак број кампова као и с наше. Ту људи долазе у склопу аранжмана на приморју, као и у Бастасе уосталом, гдје су неки кампови потпуно прилагођени руским клијентима.

И док трају трзавице, скипери и чамџије се међусобно поштују. Скипер је бог на ријеци. Са Пољацима из нашег чамца се шали да му је "ово тек трећи пут да се спушта". Блиједо га гледају. Касније у брзаку намјерно се три пута окрећемо, шале ради. У сљедећи улазимо у рикверц. Сви су задовољни док се сликају крај чувеног Манитог врела – потока који се спушта у Тару низ зелене литице.

Рафтинг је обезбиједио какав-такав извор прихода за многе момке из Фоче и околине. Неки ријеке већ знају као свој џеп, а неки гости из Србије или региона долазе већ годинама и имају, знају и воле "свог скипера", с којим су се спријатељили.

На пристаништу код водопада, на дрвеној тераси продаје се пиво и ракија. Београђани се овде понашају као Енглези на Егзиту, само што нису агресивни. Пију, купају се и пјевају. Измишљају химне свом скиперу, који муку мучу да их исконтролише да баш не "обледене од алкохола" и да их безбједно спусти. У кориту пуном ледене воде је уједињено српско пиво: једне са другима плутају конзерве "нектара", "јелена", "никшићног", "лава" и понеки "старопрамен" приде. 2,5 евра пиво, ракија 1 евро. Могу и динари, могу и ковертибилне марке. Ко није понио паре само каже име скипера да га "упишу у теку", а послије се раскусурајте у кампу ако се сјећате шта сте попили.

Жељко Свитлица



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор