"Било је тако мрачно као да су ти очи ископали."
Пушкин, Капетанова кћи

Пише: Александар Грбић

Претходна ријеч читаоцу

Позивам читаоца да ми опрости нешто од личнога тона и исповједнога стила, нарочито обраћање из првога лица. Другог начина нема. Ево зашто.

Кад сам посљедњи пут писао о овој теми, у тексту Оглед о Универзитету од 26. 6. 2015, изашао је из овога голем неспоразум, а из неспоразума неугодност. Намјера ми је била да јавно похвалим два нарочита типа нашег образованог свијета. Ако притом похвалим и неке конкретне људе, који се можда познају, утолико је мени драже; али у цјелини на ово не полажем много. Невоља је што ја нисам писац, те је овај хвалоспјев мој (de profundis!) примљен као сатира и персифлажа, па и то – јувеналска: претјерана, заједљива, отровна. (Хорацијевска је сатира и сувише фин рад, те утолико недостижна слабом писцу, као год и слабом читаоцу).

И као да несрећном писцу није довољно да га наопако схвате, овдје се онда догоди још и занимљив заплет: угледаше тај запис неки људи, и препознаше у њему академика проф. др Витомира Поповића, у поднаслову Јесен самозванца, те упутише и њега да прочита. За препознавање ја нисам одговоран, или сам у најбољем случају само објективно одговоран, дакле, нисам крив. То је, велим, израз једнога неспоразума: и није томе кумовала моја намјера него само стваралачка немоћ моја да хвалоспјев учиним свима разумљивим. Могло би се казати: тако нисам замислио, него ми се тако омакло.

А зар бих ја могао и помислити да критикујем једнога академика, професора доктора, писца "овако дебелих књига" (тако!; а палац и кажипрст развучени у педаљ), декана факултета и, одскора, предсједника чистога извора српског патриотизма? Па и то јавно? Какав сам то, зар изопачени јеретик и отпадник, да и ја не хвалим академика нашега као сав пристојан народ? Или зар сам толико глуп да не видим лијепо како ми критика таквога човјека може "затворити многа врата"? Или зар сам довољно луд па да ми то "затварање врата" ништа не значи? Ја сам све знао, зато и хвалио из петних жила еда бих се господи допао, али утаман!

Основано је вјеровати да је и овај знатни академик наш посматрао тај текст као некакво искривљено огледало, уколико је оцијенио за потребу да позове редакцију Фронтала и лаконски представи избор: склонити текст, иначе он подноси тужбу. Или-или речено је, демократски, како и пристоји. А с обзиром да у тексту нико није именован, предлаже професор и доказ: снимљен телефонски разговор у коме Александар Грбић објашњава неком да се у спорном тексту ради управо о Витомиру Поповићу.

Тај је снимљени приватни разговор, значи, судски доказ првога реда и нерв професорске херменеутике. Као такав ће он, у очима суда, пресјећи сваку сумњу и поништити свако друго становиште спрам спорнога текста.

Суд ће, онда, јавну ријеч, именом Оглед о Универзитету, која не именује никога, тумачити као тешку клевету против професора Поповића, на основу неовлашћеног снимка приватног телефонског разговора писца те клевете. Кад је тако утврдио о коме текст говори, тада суд даље неће утврђивати истинитост написаних исказа и правилност закључака, тј. неће цијенити исказе емпиријски, логички и правно, и поводом овога изводити доказе, него ће вјеровати на ријеч академику професору. Magister dixit! Тако ће се закулисни деспот у јавности начинити преподобним Јосифом; и тако ће суд пресудити Фронталу и Александру Грбићу, е што смо и тако ужасно хулили на једнога уваженог члана друштва! Ово је професорска правна аргументација којом он пријети из првога плана; из другога плана, али опасније, грози он својим утицајем у правосуђу.

Читаоцу је ово све скупа, мислим, врло симпатично, као што је и право. Што ја нисам тужио професора за неовлашћено прислушкивање и тонско снимање, томе је разлог слаба памет моја и мој сиров карактер: намјесто да то насртање на моју приватност озбиљно схватим, ја сам се oвоме од срца смијао. (Сад, можда шпијуни и денунцијанти имају и моје интимне разговоре или непристојне преписке са неком дјевојком; добри Господе, шта сад да радим и зашто се нисам раније тога сјетио!)

Кад су Витомира Поповића неовлашћено снимали, намах је подигнута оптужница: јербо се академик боље разумије у елегантне форме, и то му је мање забавно кад њега прислушкују и тонски снимају без знања његовог. (Ја сам то ономад приватно осудио као подлост, али ни тад се нисам знао наметнути као што су знали неки врли студенти Правног факултета у Бањој Луци који су се препоручивали бестидним оскврњењем и злоупотребом лијепе традиције такмичења у бесједништву, и у неколиким говорима на слободну тему лизали ране декану док је он то посматрао из првога реда. Кад младост тако рано а тако озбиљно схвати фине методе друштвенога успињања то је представа колико свечана толико и смијешна. Notabene: oвдје остављам по страни име професора Мојовића, који је створио бесједнички центар и установио речено такмичење, а за кога лично имам најдубље поштовање.) И данас мене, рецимо, и ово забавља: ако су сплетка и подлост постали мода, те жртва њихова постаје исти такав подлац и сплеткаш par exellence. Или овакво обртање: "ко од мача гине, мача ће се и латити."

Ето шта човјек све доживи уколико намјерава да се јавно заноси и да хвали, али увијено и испотиха, а нема дара за такав начин: академичко прислушкивање и професорско тонско снимање приватних разговора. И то је у основном историја једне овдашње цензуре. А да ли је докторска пушка, кад је пријетио Фронталу, била набијена сачмом или сољу, немамо кад о томе мислити. Редакција Фронтала, злопатећи се са средствима и памтећи претходна зла искуства по сличним тужбама, повуче се пред кротким академиковим захтјевом и склони текст пет дана по објави.

Остаје горак окус само стога што професор није лично мени пријетио тужбом, или је поднио противу мене без упозорења, и тада би добро било да је само тврдом сачмом пушка набијена. По науку Боланог Дојчина: "удри прије да ти жао није!" – ако сам и ја читао неколике правничке књиге.

Остаје и ова разлика између академика Поповића и мене: ја ако и убијам онда убијам мачем, да то види цијели двор, а не знам унапријед чија ће се крв просути, моја или мога ненавидника; проф. Поповић, и такви, трују противника с осмјехом на лицу, или скривени у кухињи гдје се ручак госту справља, нимало се не излажући. Ствар је и стила, а не само стратешког планирања и ратне вјештине, шта ће човјек изабрати. (Правно-херменеутичка смјерница за професоре и судове: молим, ово је било само сликовито изражавање. Прилог расправи о грађанској утуживости алегорије.)

Ето тако прођоше Фронтал, који је једини пристао да објави речени текст без много цифрања, и моја маленкост. Висока господа је сигурно мислила: ко сумња у царево рухо, и ко узнемирава високи свијет? Да дрских суклата и других сумњала! То: у искри угасити а у коријену засјећи.

Напосљетку, мени је то и право. Еда ли сам малено злочинство починио? Та посумњао сам да су неки најизврснији међу изврснима. И још, ево, сумњам, а господа ће ми то морати опростити. И то што та сумња покаткад, као дојенче, неочекивано пусти глас: amicus Vito, sed magis amica veritas. 

Зато, велим, говорићу без нарочитог увијања. Зато, велим, мораће нам господа још понешто опростити.

Доба кентаура

Започећу начинивши неколико признања.

Признајем да је мој поглед на науку и образовање понешто несавремен и романтичарски. Ова размишљања јесу таква. Признајем и да се овим питањем занимам, и да се нисам стидио озбиљно узети у срце оно што је у јавности већ одавно изанђана политичка флоскула: ми наше друштво имамо градити на знању. Задатак тежак али и насушан нашем одржању. Образовање средити, то је данас патриотско питање првога реда, и питање будућег одржања народнога; а једва да је могуће замислити важније питање од овога.

Овдје морамо казати и то да нас има и таквих те се родољубљу нисмо учили од данашњих политичара, за које је невид и неглас први биљег патриотски, нарочито ако је то невид и неглас грађанина о њиховом среброљубљу и систему њихових личних привилегија, невид за њихову самовољу и неглас за њихово властохлепље. Него, ако се и они сваки дан труде да нас овако невиду и негласу науче, ми, као лоши ђаци, учили смо прије од старих писаца, могућно из оваквих редова: "да не дангубиш у наду кривјења и тајања махане свога племена, но нека си му добротвор, да му желиш ваљало и неваљало принијет; треба чињет што користи народноме напретку и божјој правди, а не ћеф незналици, кријући му рђу неприличну." (М. М.) Одавде, онда, несавремени полазимо.

Признајем, даље, и то да ме је мој матични Универзитет више пута одбио као сарадника: неколико пута бирајући друге кандидате, а два пута поништавајући конкурс и образлажући тиме да "ниједан кандидат није дорастао задатку сарадника у настави, иако испуњава формалне услове конкурса"; некад и чудноватијим објашњењима. Признајем и то да се нисам увриједио. И подвлачим да овдје не смију важити личне сујете, јер је ствар високог образовања нашега, и образовања уопште, важнија од ма којег појединца.

Сад читалац може казати: писац је овај некакав маскирани Алкибијад, или Кориолан, што би да завојшти на отаџбину и матични Универзитет јер су га одбацили. Ово је легитимно становиште читаоца. На тој линији стоји готов ad hominem аргумент противу мене, али то још, као ни иначе, није аргумент ad rem. (Слично је и омиљено становиште политичара, који оспоравање појединога функционера приказују увредом државе, а увреду државе онда увредом сваког грађанина и големом пријетњом по његов опстанак.)

А ја на овом мјесту морам одмах казати: не устајем ни противу земље, ни противу матичнога Универзитета, него противу онога тиранског и учмалог у њима, дакле – за њих. Утолико овај запис, као и претходни, и приносим имену часних научника и професора којих још има на нашем Универзитету.

*

Одредимо одмах о коме говоримо: ко су то они?

Они су, велим – кентаури.

На академско-научно четвероножно тијело, натакли су шићарџијски торзо и главу политичку. И њих наука и Универзитет стварно занимају онолико колико правога научника или професора занима сирова друштвена моћ или новац. Ту нема помирења, и кога знање стварно задоји из своје сисе, тај га више не презире због других почасти, а некмоли због најнижих свјетских сујета. Ово не треба разумјети дословно тако да научник треба да живи у кули од слонове кости, или да је само као некакав јуродиви пустињак пожељан и поштовања достојан. Него ово треба разумјети само као ствар основног личног усмјерења, и отуда као нашу сумњу да је неко заиста научник и универзитетски професор ако му је наука први позив али посљедњи интерес.

Демокрит из Абдере је исказао ово основно научно усмјерење: "Волио бих открити једну једину узрочну везу него задобити персијско краљевство." Тај је Демокрит био први полихистор свога времена, и дао је човјечанству атом – највећи спекулативни производ Старога вијека са хиљадугодишњим трајањем. Надаље, Срби имају племенити узор у биографији Николе Тесле. Сасвим екстремно, новији примјер на овом плану је, рецимо, Григориј Перелман. Ово су, наравно, крајње тачке, и не значи да ће свака посвећеност бити награђена овако великим постигнућима. Јасно и да је важно разликовати научника од предавача, и то да појам интелектуалца (има ли данас потрошеније ријечи!) не мора значити овакву изузетност, али зато подразумијева поред интелектуалног и морални садржај. (Интелектуалац је битно друштвена категорија, а заправо и значи – бити достојан своје памети и свога образовања.) Ови примјери само помажу да схватимо супротно – да ће свако ташто позерство и нехајност остати стварно јалови. Како ипак већма жуди "персијско краљевство", ни најдаровитији кентаур неће за живота исписати ниједан табак вриједан читања, нити ће као професор ичему стварно вриједном научити студента. Напротив, већина наших кентаура није нарочито ни талентована.

Ако и оставимо оваква сасвим екстремна поређења, што су унеколико слична невиним ђачким фигурама., било је и таквога времена у нас када су прваци овдашњи били у корак са свим савременим дешавањима европским, рецимо у књижевности и друштвеним наукама. Ако бисмо прелистали Српски књижевни гласник могли бисмо наћи у њему једновремно овакве писце: Павле Поповић, Јован Скерлић, Слободан Јовановић, Исидора Секулић, Богдан Поповић, Милош Црњански, Владимир Ћоровић, Јован Дучић, Александар Белић, и друга многа имена; редом знатни правници, социолози, лингвисти, философи, историчари, преводиоци, економисти, пјесници и приповједачи, романсијери, теоретичари књижевности и политички писци. То се данас носталгично зове цвијетом преткомунистичке, грађанске интелигенције, српске и југословенске; па се онда, сјетно уздахнув, надода: ко смо били, а шта смо постали! Данас ми имамо – кентауре.

Основна је особина кентаура да мрзи сумњу, што је претходно поменуто. Зашто је то тако?

Уопште узев, сумња је давно стекла право грађанства, и њу је данас, у начелу, потребно бранити само од сасвим ограниченог свијета. Али ми видимо то да они методичку сумњу не воле, а ни друге макар и декартовске тричарије, уколико би ове да пребирају по њиховом паунском перју. Сумњу воле само ако је дефетистичка, још боље – ако се сумња само у своје право на сумњу, на мисао и на ријеч, ако се сумња само у себе сама, али никако у њихову вриједност и заслуге њихове.

(Него, ако су мудраци и њихова својта, ти што мрзе сумњу, запосјели Универзитет, Академију наука, владина тијела, правосуђе, банке, телевизију и новине, шта тада? Лудима је остало једино да се не одушевљавају мудрошћу мудрих, и њиховим дјелима, и можда да овдје-ондје сачине о томе запис. Сваком своје, а вели народ наш – свакој бени њено весеље! Ваљда би и то да нам узму? А ми смо се таман снашли у тој немаштини. Политика и полузнање одувијек су, а довијек ће и викати на сваку слободу и самосталност као сове на сунце; али, сунце је зар сунце ако од тога потамни? Ако је сунце.)

Сумњу, дакле, кентаур мрзи зато што није одушевљење, ни подложништво, ни слијепа оданост; и што је неугледна голотиња њихова, која се сакрила под шареном титулом. Сваки деспотизам је у овоме исти. И зар би се он овим занимао, и зар би гонио цензуром да нема шта да крије? Ако је речено: за злато се рђа не хвата, – чему тада златни неспокој? То што је ова мржња противу сумње битна кентаурска црта говори много ако знамо да је главни садржај мржње – страх; ово је, пак, основна психологија.

Кентаур, то је безмало сав поратни nouveau riche српске интелигенције, што се подигао на врх и што дивно сија. Наука, Академија, Универзитет: ово су све само споредни чиниоци у једном вишем рачуну њиховом. Тога кентаура, и овај његов рачун, ми посматрамо као главну препреку једној романтичарској концепцији која се састоји у овоме.

Ако у једном друштву интелигенција и не може бити власт, или то чак није ни пожељно, колико за народ толико ни за саму ту интелигенцију (а овдје спада све оно што се може приговорити још Платоновој замисли о философу-краљу) довољно је ако би ова била само и коректив власти. Коректив власти она може бити двоструко: тако што ће се сама правовремено огласити по општим друштвеним питањима, и по питањима струке; и тако што ће учити и одгојити младост да мисли, и не стиди се да има своје мишљење. За обје намјене потребно је да ми стварно и имамо интелигенцију, и не некакво махнито и саможиво крдо кентаура, које сасвим природно спада у дивље пејсаже тзв. бизниса. Али ако се кентаури лажно издају за интелигенцију, а овамо су са властодршцима склопили пакт Молотов-Рибентроп, тада – куку Пољској! Пољска – то смо ми, народ, онај тужни преостатак кад се одбију кентаури и властодршци.

Да би ваљано одиграо ову своју улогу, кентауру је потребна титула. Титула је конвенција, вањски знак неког садржаја, она је то да би олакшала друштвено саобраћање које би ишло спорије ако би се у сваком случају изнова утврђивао садржај који титула собом представља. У овом смислу она личи на папирну банкноту у вријеме златног важења. Углед њен, дакле, и потиче отуд што је она некад била стварно знак за одређени садржај (традиционално важење) или што је она то и данас у сређеним срединама (компаративно важење). Али уколико се титула осамостаљује и одваја од садржаја, тада имамо некакав фетиш титуле. Фетиш титуле дугорочно значи да се одређена титула, као друштвена установа, руни, док на крају од ње не остане ништа: ноћна приказа на раскршћу што страши ноћника само дотле док се не одлучи да јој приђе, и тада види да је то празан ковитлац магле.

Или, нека ми буде дозвољено овакво поређење. У лијепој народној епској пјесми "Иво Сенковић и ага од Рибника", кад млади и у боју неискусни Иво изјављује намјеру да буде очев заточник и изађе на мегдан Турчину у име његово, старац Ђурађ га опомиње: "…а Турчин је јунак од мејдана, // да му нема у крајини пара, // на њему је руво страовито; // рисовина и самуровина, // а на коњу сама међедина, // бојно копље вуком покројено; // само ћеш се рува поплашити, // а камоли кад подвикне Турчин, // и поцикне коњиц под Турчином; //..." итд. На ово му Иво одговори: "Што б’ се, бабо, рува поплашио? // Ја с’ не бојим ни жива курјака, // а камоли мртви кожетина!" Овдје: жив курјак био би и истински интелектуалац, па ни тада не би требало према њему исказивати страх, и сумњати у свој разум са његовог ауторитета, него понудити своју мисао и свој разлог. Мртве кожетине су кентаурске празне титуле у доба фетиша титуле.

Данас сва наша култура стење под кентаурским игом. Укључив овдје и Универзитет и Академију наука. А отрести се овога ига ствар је не само етичка него и, још више, естетска.

Сад можемо прићи и конкретном поводу за овај текст.

Универзитетско питање

Под овим мислим, сасвим конкретно, на актуелне ствари Универзитета у Бањој Луци. О приликама на Универзитету у Источном Сарајеву не знам довољно; цијеним да ниуколико није боље. Приватне универзитете у нас не сматрам универзитетским питањем, него прије питањем неуспјеле шале.

Од почетка године, а дочекасмо објаву конкурса и трећи пут, прво је питање нашег високог образовања – избор новога ректора.

Поновимо што досад знамо: претходна два пута избор је изостао јер су кандидати проф. др Новак Кондић (ДНС) и проф. др Милан Матаруга (СНСД) исказали равнотежу снага, и ниједан није успио задобити статутом прописану већину. Трећи је нестраначки кандидат проф. др Рајко Гњато (пет гласова по првом конкурсу, седам по другом), а четврти проф. др Витомир Поповић (изворни СДС; три гласа по оба конкурса). Проф. др Васо Бојанић (СДС) по првом конкурсу је био без гласова па се у другом није ни пријавио, а проф. др Никола Поплашен по другом конкурсу био је без гласова, док се у првом није пријавио.

Знамо и то да су скоро сви кандидати отворено, а проф. др Милан Матаруга прећутно, казали да политика утиче и да се врше притисци на чланове Сената и студентске представнике, али нико није говорио о именима или конкретно, него само уопштено. О утицају политике на избор је говорио кандидат Новак Кондић, вежући за ово онда "потребу да се политика одстрани са Универзитета"; кандидат Милан Матаруга је "молио своје пријатеље да не врше притисак" и цитирао Цицерона перући се од таквих притисака; кандидат Рајко Гњато је говорио о притсцима, додавши да би се "прије убио него то урадио" а да је "некима то стало под капу"; кандидат Витомир Поповић је о овоме говорио неколико пута, видно незадовољан, након неуспјелог гласања два пута, помињао "пријетње и уцјењивање, притиске на чланове Сената, изношење прљавог веша, поткупљивање студентских представника"; говорио је и у емисији "Пет до седам" Предрага Ћурковића од 17. 2. 2016. у којој је гостовао са кандидатом Васом Бојанићем (након двојице кандидата за ректора гостовала је нека фина млада дама, именом Божана, а надимком: Неодољива-Неумољива). Толико знамо. Паметном је и ово доста, а нешто паметнијем, могућно, и превише.

Што из овога јасно излази, то је: еквилибријум снага између двојице кандидата, Новака Кондића и Милана Матаруге, није еквилибријум високог угледа, струке и предложеног програма, него, прије свега, еквилибријум политички и еквилибријум утицаја. Два вектора супротног смјера, а исте величине, поништавају се. Овдје се мора признати велика енергија и страст функције којом дјелује Новак Кондић (ДНС) да се носи са чиниоцима Матаругиног утицаја, који је члан СНСД-а, ротаријанац, члан удружења "Српско-јеврејског пријатељства" итд. Кад је позиција у питању, ДНС се очигледно не смије потцијенити, и то су нам више пута предочили. Или је прије обрнуто?

Програми, научни рад, биографије, ово спада у досадни нужни дио процедуре избора. Ако их прегледамо видјећемо да их ни кандидати лично нису нарочито озбиљно схватили: Витомир Поповић у својој научној библиографији по пет пута наводи исте радове да би човјек помислио да је био плодан писац најмање као Аристотел; Поповићев, као и Матаругин, магистарски и докторски рад занимају се различитим аспектима врло сличних научних проблема (доцња у купопродаји односно саднице црног бора; ово само по себи, наравно, није недозвољено, али се свуда детаљно прегледа са сумње на аутоплагијат, или обилато кориштење истог истражвања); радови које су објавили самостално су бројем скоро занемариви према онима које су објавили у коатурству, а ово је и иначе пракса данас, итд. Овдје се ипак својом биографијом и својим програмом издваја Новак Кондић: његов приједлог програма рада представља незапамћено правописно-семантичко страшило, да се креће по танкој линији између гротескног и смијешног; у биографији нисмо могли прочитати наслов ниједног рада, али смо зато могли прочитати ову реченицу, на крају: "п. с. Претходно сам завршио Педагошку академију у Бањој Луци смјер математика/физика." П. С., ћирилчно и малим словом, на крају биографије кандидата за избор ректора Универзитета! Ако је ово шала, онда је Новак Кондић супериоран шаљивџија достојан Ендија Кофмана. (п.с. Ако није шала – буди нам милостив Господе!)

Лично, нама је свеједно ко за кога лобира и ко кога потура. Међу овим кандидатима, скоро да је и то свеједно ко ће бити изабран. (А најбоље би било можда кад не би био избран ниједан; тако ова дуга ректоријада, само без чије појединачне воље, личи на Шехерзадин поступак из "Хиљаду и једне ноћи" – причају се бајке да се одгоди смакнуће. А ми бисмо и вољели кад би и овај трећи конкурс пропао, и када би пропао сваки док је оваквог поступања око избора.) Они које бисмо ми вољели видјети на мјесту ректора нису се ни пријавили, а како и да стигну од СНСД-а, ДНС-а, изворног СДС-а, Матаруге, Кондића, Поповића. Оно најизврсније што имамо претворено је у фусноту, или гледа са стране некако као полусумануто, за леђима кентаурским и у њиховој хладној сјени. У Доба Кентаура, оно најбоље можда и мора изгледати као полусумануто.

Кад смо примили срцу колико је нама важно образовање, у том свјетлу морамо казати и неку ријеч о функцији ректора.

Ректор, као функција, има најмање двоструко значење: емпиријско и симболичко. Емпиријско значење се своди на његову стварну надлежност, подручје рада одређено правном нормом, у коме он оквиру у истини може направити знатне и општекорисне ствари по образовање уколико је посвећен, енергичан и стручан. Симболичко значење његово не почива на правној норми него обухвата широки скуп различних моралних утицаја које појединачни ректор извршује на цијелу академску заједницу, а на темељу његове етичке вриједности, личног ауторитета, и научног и стручног угледа.

Симболичко значење погрешно је потцијенити, као што су склони да чине правни формалисти, јер заједница академска, као свака заједница, је жив организам а не некакво неживо сокоћало. Уколико је жив организам њено постојање је битно миметичко, кретање и промјена: како код универзитетских радника тако и код студената. Овако су некада монарх и племство личним примјером водили народ, који се онда могао кретати зацртаним путовима. Уколико, дакле, изврснији ректор, утолико изврснији наставници и сарадници; буду ли бољи наставници и сарадници биће бољи и студенти, итд. Људи усвајају и добре примјере, само што је мање прилике да их гледају.

Ко год зна ма шта о дјеловању Витомира Поповића или Новака Кондића са позиције декана својих факултета, јасно му је како би се исказало њихово симболичко дјеловање са ректорске функције на академску заједницу. С обзиром на игре и политичке утицаје, основано је сумњати у то да је Милан Матаруга нешто много другачије. Јер је јасно: свако заузимање, а нарочито политичко, значи прије свега – дуг. Ректор ће, онда, дуговати својим политичким покровитељима, и таквог ћемо ректора добити. Покровитељи ће, онда, тај дуг знати наплатити.

Са претходног става, дакле, нећемо добити изврсног, а самосталног ректора, то је сигурно; ово онда значи да ће нам високо образовање даље пропадати, настављајући да потхрањује политику и полтронство на Универзитету, да умножује немаштовите бирократе, а ометајући изграђивање истинске академске јавности и отварања цијеле академске заједнице. За то вријеме политичари, и нови ректор, говориће непрестано да ми наше друштво имамо изградити на знању. Говориће да је издаја и криминал ово или оно, али ниједан неће казати да је издаја и криминал она политика која је изабрала ректора Универзитета. Како ја нисам политичар, а судећи дјело по посљедицама његовим, ја од овога горе издаје и криминала – не знам. Тако: издаја у Сарајеву је омиљени топос властодржачке реторике; о издаји у Бањој Луци ниједна уста не говоре.

И уопште, овакав отворен уплив политике срозава и прља саму функцију ректора, и мимо појединачног, персоналног ријешења. Ово, даље, докида и сваку могућност уздизања заједнице академске преко неког ректора као њенога живог симбола. Кад једном сједне у ту високу столицу неко ко је заиста и буде достојан, имаће он дати много труда да јој само и њен углед врати.

(Поставићу једно посве лично питање, и понајприје самом себи: јесам ли ја луд што ми је помињање политике у избору ректора абнормално, или су луди сви они којима то није, укључив ту и оне који о томе говоре само уопштено? И то, мислим, једна незидржива абнормалност, управо разиграно лудило, такав догађај "да се Србљи на оружје дижу"! "Ал’ се Србљи дигнут не смједоше." Дакле, ко?)

Уосталом, нађе се увијек довољно таквих умних и непатетичних људи, који ће суво казати: "политичког уплива је било у сваком случају, а сада се само јасно види, ту дакле немамо ништа ново ни драматично" – и притом сложе важан израз лица као да овом мишљу својом објављују какво пророчанство. Али, одмјерени паметњаковић не разумије колико је важно када дрскост наступа отворено, и нискост заигра на тргу, сви да виде; док ово се, онда, једва и региструје, а прође се мимо. Отворена дрскост и јавна нискост: то значи да је друштво изгубило сваку моралну снагу, која би ове, ако и не могла никад уништити, ипак држала у стању скривености. Кунем вам се, није то незнатна ствар.

Ако смо немоћни да ову праксу данас једним замахом уништимо, бар кажимо наглас колико је ружна и колико опасна. Утолико ја мислим: dixi et salvavi animam meam! А ако сваки пут тако душу спасимо, и огласимо се по свакој свари, начинићемо језгро академске јавности тиме: и овдје је наше опстојање или наша пропаст.

Треба рећи: досад се нисмо о души довољно старали, зато јавности и немамо; а зато имамо отворену кентаурску дрскост. То овако:

"И близу бјеше Пасха јудејска, и отиде Исус у Јерусалим. И нађе у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мјењаче новца гдје седе. И начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда; а мјењачима просу новац и столове испретура. И рече онима што продају голубове: Носите то одавде! Не правите од дома Оца Мога дом трговине." (Јн. 2, 13-16)

Тако стоји и са нашим универзитетским питањем; само без овога ријешења. И још нико није истјерао трговце.