Војислав Шешељ и Хорде зла (1) – Прапочеци

Овај маратонски квазиесеј је написан још 28.12.2007. године, и експериментално понуђен једној од овдашњих интернет-испостава колаборационистичке провенијенције. Наравно, одбијен је. Тако је ово сада његово прво обнародовање, које је прошло и провјеру људскоправних инквизитора и времена које не прашта. Пише: Дани(ј)ел Симић Ријечи које предстоје, намјеравао сам објавити када се бурлеска са др Војиславом оконча, […]

четвртак, март 31, 2016 / 12:27

Овај маратонски квазиесеј је написан још 28.12.2007. године, и експериментално понуђен једној од овдашњих интернет-испостава колаборационистичке провенијенције. Наравно, одбијен је. Тако је ово сада његово прво обнародовање, које је прошло и провјеру људскоправних инквизитора и времена које не прашта.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Ријечи које предстоје, намјеравао сам објавити када се бурлеска са др Војиславом оконча, али ово суђење за вербални деликт се толико развукло, да постоји опасност како написано (усљед велике количине алегорија) на крају не буде разумљиво ни самом оптуженику. Овај његов захтјев да га пусте, мени је довољно битан беочуг за стартовање.

Откако сам написао све то, сусрео сам се уживо са Војиславом Шешељем у Хагу, али осим климајућег поздрава који смо размијенили, будући да сам био једини присутан у публици, комуникација је наставила бити једносмјерна. Он је причао, а ја сам се, на саблазан обезбјеђења и Шешељево намигивање, ваљао од смијеха на изречено.

 
 

Војвода Од Оне Стране Метконепробојног Стакла; наставио је да флуктуира у акваријуму испуњеном бесмислом, а ја сам се вратио иза линије Карлобаг – Карловац – Вировитица, те и данас потписујем редове који слиједе:

Војислав Шешељ и Хорде зла 

Нетом пошто се слегла прашина око изласка покојног Слободана М. пред покојног судију Меја, написао сам покојни чланак Суперслоба и пријатељи суда (суперхероји нове генерације).

Више га међу мојим чланцима на интернету нема, али био је посвећен баш том правном водвиљу у Хагу. Покушао сам тад поменутој садомазохистичкој бурлесци дати мало научно-образовног тона, провлачећи јој мотивски сиже кроз дјела свјетске књижевности. Што је најгоре, доста људи је нашло како је то било баш забавно и духовито.

Не само да ми се ових дана наметнуло поређење са Шешељевим случајем, него ми (врло свјесно и потпуно хотимично) ни на крај памети није падало да и њему посветим један квазиесеј, прожет импресионистичком књижевном критиком. Унапријед сам се припремио на то, као што су код нас често унапријед познати резултати конкурсā.

 Стога, прије него што отпочнемо било шта, дужан сам једно формално-правно упозорење:

 

Смјестите се удобно или одустаните. Ово ће потрајати…

Све је у овом предмету мирисало на полтронски простачку реплику скупог производа, какве смо, у вријеме којим се бави оптужница, далеко обилатије сретали по пијачним тезгама, него у пикселима телевизијске слике. Памасоник. Никке. Абидас.

Но, ствар се испоставила далеко другачија. Чак и ако су први кадрови те, пет година притвора припремане оптужнице, такође дјеловали врло мусаво. Поготово је призор госн. Војислава дјеловао непристојно. Зашто је сада изронио испод тепиха?

Стварно нијесам схватао шта сад он хоће, испадајући пред нас тим психијатријски затегнутим лицем. Црвеним од либералне фрустрације и масним од психопатске амбиције. 

Ухо, грло – очи 

Просто ме, тако забезекнутог, натјерао да контемплирам о органима на глави. Уши и нос не престају да расту читавог живота. За разлику од очију, напримјер, које расту сразмјерно мало од самог рођења. Знате како они ђедови Солунци, ако је још који претекао, имају те органе по мјерама афричких слонова?

 Ако није претекао ниједан, пажњу усмјерите на учеснике пробоја Сремског фронта, и њихове фотографије из младости. Ако ни ту више нема живих, онда смо у биолошком недостатку аутентичних свједока, за релевантне расправе о наведеним органима и њиховим особинама у друштвеноисторијском контексту.

 Но, баш као да и сама Шешељева носина није довољна да нам личи на бјелоглавог супа, него је лешинарском изгледу допринио и тај орган, који код већине нормалних људи не расте у одраслом добу. У крајње неексклузивним терминима, изнад кљуна од којег је чувенији само онај Батићев, на ТВ екрану су се указале и очи.

 Огромне, птичије очи. Анахроно увећане диоптријом, задриглом од преданог писања ситних књига јуначкијех, у бесаним робијашким ноћима. 

Зар није и Џони Штулић отишао у Холандију? 

За разлику од одмјереног достојанства Суперслобе, Шешељ је, водећи поступак живчано и испрекидано, учинио да исти мирише на осушену пљувачку, а сам дјеловао баш као марвени адвокат са сточне пијаце у Обреновцу.

Зашто није остао испод тепиха и ушао у легенду (као Џони Штулић, напримјер) кријући како би био смијешан и превазиђен у данашњим условима? Што није попио чашицу кукуте, у уском кругу сљедбеника своје филозофије којом је кварио младеж, већ нас сада лупа у плексус осјећајем бруке, подсјећајући да смо такву атмосферу свакодневно црпили из његових изјава у Народној скупштини Србије?

Шешељ хоће да живи и кад призива смртну казну. Не пада му на памет да умире у истражним ћелијама и постаје светац у црквама са петокраком на врху куполе.

Он би да се брани конкретно.

Да уједа, псује, и шутира уколико устреба. Да се врати кући жени и дјеци. Да се врати славодобитно и засједне у фотељу коју му је, уз политички незапамћену оданост, загријао Томислав Николић. Из овог основног порива, креће вал разлика у односу на недостижан естрадни наступ Суперслобе. 

Суперслоба – сличности и разлике 

Разлике, природно, нијесу саме по себи довољне да би ме потакле да отпочнем овај низ реченица, али бирам да их набројим прије било какве даље разраде спора. Чисто да бих, за разлику од оних који се овим предметом баве за паре, дао бар обрисе научног и непристрасног приступа:

1. Потпуно различите оптужнице. По тежини и обиму кривичних дјела која се стављају на терет, али и по својој специфичној суштини, која није у сразмјери с изборним процентима које су оптуженици освајали за овоземаљског живота.

 2. Шепељ је потпуно другачији ум од Суперслобе, таман колико се разликују и оптужнице.

 3. Брањеник много више уважава предсједавајућег судију и комуницира с њим. Може се тврдити и да је то обострано.

 4. Српска јавност се потпуно одвикла од тема, терминологије и реторике, које прате питања из времена оптужнице. У Србији, пак, никад и није знала детаље из ратних збивања ван граница те земље.

5. Суђење више не преноси уживо Сорошева Б92, него га, као снимке мање битних утакмица, у касним вечерњим сатима приказује 2. програм РТС. (Не и РТРС.)

6. Судије су јефтиније естрадно пробране, па више нијесу припадници три расе. Диверзитет који гарантује принцип "ни по бабу, ни по стричевима", овдје обећавају мушко, женско, мушко (Француска, Италија, Данска).

 7. Уколико се поштује судска одлука да сва три конститутивна народа у БиХ причају једним језиком (БХС – СХБ – ХБС –СБХ – ХСБ – БСХ), те има свијест да Французи не причају енглески из ината, овај се процес од Суперслобиног разликује и по свакодневној примораности на бар тројезични, бабилонични галиматијас. Утолико је и заморнији за преводиоце.

8. Друштвенополитичке околности не захтијевају толики притисак на тужилаштво и судско вијеће, изузев појачане пажње да се изјаве оптуженог држе подаље од актуелног политичког тренутка. 

Мотив кривичног дјела 

Разлика може бити и више, и мање. Опредјелио сам се за овај број. Но, како сам већ рекао, из њих не произлази разлог што сам се ипак одважио, да и Воји војводи посветим коју ријеч.

 Одлука је пристигла споро и неочекивано. Можда чак и истим тим методама и друштвенополитичким околностима, које су након одласка Шешеља у Хаг, реанимирале његову партију до парламентарне снаге какву никад није имала.

Од клиничке смрти са 8,59% гласова на превременим изборима 2000., до неприкосновено најјаче странке у Србији 2003. године. Само осам мјесеци по одласку вожда! Без икаквог озбиљног појављивања у медијима, у условима једнопартијске антикампање.

Разлог скоку популарности, сигурно није у радикалским рукама. Они непрестано заступају исте ставове, као Швабо трајлала. Тако ни моје писање, није у мојим рукама.

Обратите се тужилаштву. 

Пепељуга из Хртковаца 

Јесте да у односу на Суперслобину раскош, Шешељево суђење изгледа као концертна изведба опере. Без грандиозних кулиса и сјајне костимографије.

Некада фенси и хај-тек аутфит борилишта у Хагу, данас изгледа офуцано до степена да примјећујемо згужване завјесе. Шешељу је остала само музика и глас.

Стога овај пут ни немам намјеру бити духовит, те ићи по књижевним паралелама. То је можда било занимљиво у случају аутистичног самодршца, образованог на принципима дијалектичког материјализма. Прилику да исказујем свој лош смисао за хумор, непоправљиво ми је одузело тужилаштво. 

Оптужница 

Ствар је забавнија, што је оптужница баналнија. Неко се досјетио да након толико филмова о 1. амандману на Устав САД, оптужи политичара из једне суверене земље за вербални деликт. Вјероватно зато, што Американци љубоморно бране и амандман који је сљедећи. За оне који нијесу Шешељ, па не памте свакакве глупости, он има везе са личним наоружањем. 

Војо је дакле оптужен да је изговарао моћне ријечи, које натјерују Србадију да се лаћа зарђалих кашика. Нема командне одговорности, нема наређивања, нема позиције на власти. Шешко је медијум са способношћу масовне хипнозе, која је, ширећи се преко круговалних постаја и штампе преламане у Вентури, узрок свих постјугословенских зала…

Од овога, сложићете се, тешко се и може смислити нешто духовитије.

 

 

 

(наставља се)

  28.12.2007. Први пут на Фронталу објављено 04.05.2011    



0 КОМЕНТАРА

  1. Ко би рекао да ћемо се фронтмен и ја сложити око овога 🙂

    Слажем се са поентом овог уводног текста. С тим да мислим да је неспорно да без обзира на све ови у Хагу немају ама баш никаквих релевантних доказа против Шешеља. Уз неке политичке разлоге једино због чега га још држе јесте његов захтјев за одштету, за који не сумњам да ће бити папрен.

  2. Вечерас је весело код напрдњака. Брзо ће се гробар поново убуцити, а оно штене-вучић ће брзо пронаћи нову будалу коју ће наговорити на какву глупост, као што је скоро Тому.

  3. Ма колико се не слагао са Шешељом, јер од кад знам Томислава Николића увијек сам био на његовој страни од радикала па до напредњака, жао ми је што није пуштен Хага, јер ово што се ради је стварно више него срамота. А што ми је још смјешније а то су коментари квазианалитичара и појединих тзв. радикала који говоре о томе да су као напредњаци сад весели и тако, па то је стварно идиотски, Шешељ је као политичар „пуко“ а његова странка, која гаји све саме клеветуше који ништа друго не знају него само да бацају клетве према Николићу, неће ни проћи цензус. Можда ако им помогну коалициони партнери, ДС-овци, па им обећају неку фирму као на нивоу града Београда.

  4. Шешељу је најпаметније да иде на то да што више скрати овај поступак. Ништа извођење одбране, одмах да одради завршне ријечи и готово. Не могу они њега осудити на више него што је одлежао. Откачиће га за одштету и то је то.

  5. Нормално да му треба укинути притвор. Проблеме због тога могу имати само Вучић и Николић, на срећу Србије. Шешељ је учинио много зла Србији, али својим повратком сигурно ће јој помоћи, без своје воље.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *