Стари Брод: Небо је плакало над зеленом гробницом

"Убијали су народ, па се уморе од убијања. Замијене се, наставе клати други, а они први се одмарају. Кољу, набијају на бајонете. Моју сестру од три године зграби усташа и баци је на онај нож на пушци, прободе је, и баци је у Дрину. Дрина је прогута. Пише: Зоран Јанковић Мога оца гони усташа око […]

среда, март 23, 2016 / 17:57

"Убијали су народ, па се уморе од убијања. Замијене се, наставе клати други, а они први се одмарају. Кољу, набијају на бајонете. Моју сестру од три године зграби усташа и баци је на онај нож на пушци, прободе је, и баци је у Дрину. Дрина је прогута.

Пише: Зоран Јанковић

Мога оца гони усташа око дрвениг кола, он бјежи, ако га стигне, заклаће га. Јааа… моја рано љута…" прича старина Милош Башевић. Питамо га колико има година. „Дваес’ девето сам годиште, па ти, ето, рачунај кол’ко ми је" каже Милош и послије станке наставља: „Како сам ја бјеж’о усташа ме је гађ’о оном бајонетом да ме убоде, није ме стиг’о, оста се живо. Судбина, шта ли је. Убише ми овдје мајку, три брата и сестру, како ја остадок жив… ваљда Божија воља би. То ти не би вјеров’о, дијете, шта се с нас радило, вата и кога стигне коље ко брави да смо, а не људи" прича чича Милош.

„У Милошевиће смо сишли другог маја и заноћили. Ујутро су усташе навалиле на нас. Н’ака усташка „Црна легија". Ми смо пошли на Стари Брод, а оно нас је пресрело и наћерало на Дрину. Доље вода, о’зго усташа зашатио, немаш куд. Оно фата и коље кога ђе стигне. Фата женскиње и, да извину ове цуре ко сестре, просијеца јој дојке, провлачи руке кроз оне ране, и оставља је тако живу. Да се пати. Тројица усташа редом кољу, а ја близу њих, ко сад крај вас. Изнад нас нека група младих момака, не дају се, отимају, а оно коље кога уфати. Не могу момке да поваљају, jаки, не дају им се, прилећеше им још тројица усташа, да им помогну. Ја сам пао међу оне поклане, све гледам, ко сад вас што видим, шта се ради са несретног српског народа. Они мисле да сам и ја мртав. Пао сам потрбушке, међу оне лешеве, али све видим шта раде црне усташе. Женскога беза оног и дјевојачке спреме свукуд око нас. Разбцани људи и ствари. Н’акав крвав без навук’о сам на себе, лешеви око мене, по мени, не виде ме усташе, а ја све гледам шта они раде. Кољу, убијају… ужас, ништа друго. Све је било поклано докле су ми очи виђеле. Убијају и по води, не дају побјећи никоме" прича Ристо Боровчанин из Жунова код Сокоца.

„Један’естеро чељади из моје куће овдје је поклано. Ево имена и ипрезимена, кад су рођени, годишта, чији су, све… гледајте документацију" каже Ристо и показује.

Ређају се приче о мучеништву, јуче у Старом Броду, на Младенце, на обиљежавању злочина над 6.000 Срба романијског и дринског краја који је деценијама био забрањен за помињање, као да се овдје није ништа ни догодило у прољеће 1942. године.

Причестиле се двије Наде

Прво је, у Спомен-капели, служен помен свим страдалницима Старог Брода. Нaкон зaупокојене литургије, којој је присуствовaо велики број потомaкa убијених Србa, свештеник Рaјко Цветковић, уз сaслужење двa свештеникa и једног ђaконa, служио је пaрaстос нa Спомен-обиљежју подигнутом крaј Дрине у Стaром Броду.

У току богослужења овдје су се причестиле и двије жене симболичних имена – обје Наде.

Прислужене су јуче и свијеће-задушнице, а вијенце на споменик положили су начелник општине Рогатица Томислав Пухалац и посланик у НС РС из Рогатице Ново Мотика, затим начелник општине Вишеград Славиша Мишковић, представници равногорског покрета Сарајевско романијске регије, Борачке организације регије и БО РС-а РС, те Министарства рaдa и борaчко-инвaлидске зaштите.

"Ово мјесто је обитaвaлиште мученикa, a гдје су мученици, ту су и побједници. Нaшa вјерa прaвослaвнa и јесте у томе вaсељенскa што трaжи дa без мучеништвa немa спaсењa", истaкaо је Цветковић.

"Стрaх постоји од обима овдје почињених злочинa, јер су ту нељуди убили 6.000 људи. Побили су недужну дјецу и старце, жене и нејач, и то је оно што нaс обaвезује дa се сваке године поклонимо старобродским мученицима на овај дан, на Младенце, пред овом зеленом гробницом. Нaшa је света обaвезa дa се сјећaмо жртaвa, чиме ће се опомињaти генерaције дa се никaдa овaко нешто не понови, посебно знaјући тежње и нaмјере оних који су починили злочин", ркао је начелник општине Рогатица Томислав Пухалац и позвао све Србе на саборност у смутним временима

Сакриване и жртве и злочинци

Помоћник министрa рaдa и борaчко-инвaлидске зaштите Душко Милуновић рекaо је како је ово једно од бројних мјестa нa коме су стрaдaли Срби у Другом свјетском рaту. "Бројне јaме у Херцеговини и ово стратиште у Стaром Броду свједоче о српским жртвaмa. Много тогa је прикривено од јaвности. Овдје се није крилa сaмо жртвa, него и злочинaц који је био прикривен све до 1991. године, кaдa је покушaо дa нaм понови 1941. годину", рекао је Милуновић.

Стари Брод у деценијама комунистичке власти био је забрањено мјесто за спомињање. А овдје су усташе „Црне легије" Јуре Францетића у прољеће 1942. године побиле преко 6.000 нејачи, у оквиру широке офанзиве етничког чишћења Срба у источној Босни. Послије више од пола вијека скривања злочина априла мјесеца 2007. године формиран је Одбор за изградњу споменика у Старом Броду. Спомен у знаку крста освјештан је годину дана касније. Сав материјал довезен је чамцима, Дрином, а крсно обиљежје освјештао је упокојени владика Николај. Године 2009. започета је изградња Спомен-капеле. Освећење темеља, крста и звона учињено је у јуну 2011. године. У 2012. години осликана је унутрашност капеле, коју су живописали понајбољи стручњаци Високе школе за конзервацију из Београда. Исте године урађен је и пут са Борика, након пуних 70 година ћутње у којима се у ово мјесто могло доћи само са Дрине. У септембру 2014. освјештана је Спомен капела која је посвећена дабробосанким и милешевским мученицима, а 2015. године први пут је прослављена крсна слава капеле. Споменик је проглашен обиљежјем од регионалног значаја за Републику Српски, а постоје захјтеви да се уврсти и у обиљежја од републичког значаја. На приједлог наченика општине Томислава Пухалца договорено је да се сваке године на Младенце Срби масовно окупљају у Старом Броду.

Урађено је неколико изузетно успјелих документарних филмова: „Дрино водо очи дјевојачке" аутора Радоја Тасића и Новака Кнежића, „Старобродски мученици" Гвоздена Шарца и „Спокој краја" Милана Никодијевића и Зорана Дебељака. у Рогатици је 2008. Године одржан научни симпозијум „Заборављени злочин – Стари Брод", а издавачка кућа Митрополије дабробосанке „Дабар" издала је зборник радова са овог скупа.

Ово мјесто морало би да уђе у школску литературу и уџбенике историје, у школске програме, у планове ђачких екскурзија и посјета меморијалим центрима. Макар у овим годинама у којима нам то нико више не забрањује.

И планинари узели учешће

Ове године уприличен је и трећи меморијални поход планинара до Старог Брода. Око 130 учесника похода из Рогатице, Сокоца, Хан Пијеска и Пала аутобусима је превезено до Старе Горе, одакле су се запутили низ планину. Упркос прохладном времену и упорној, цјелодневној киши препјешачили су 22 километра у оба смијера. Поход су добро организовали Туристичкa оргaнизaцијa општине Рогaтица, Планинарско друштво "Сјемећ"и ОпштинаРогaтицa. За све очеснике обезбијеђени су ланч-пакети и освјежење. О безбједности су се бринули припадници ПС „Рогатица". Осим превоза понеког премореног планинара других интервенција нису имали. О здрављу учесника бринуло се санитетско обезбјеђење Дома здравља „Рогатица". Имали су неколико интервенција, углавном се радило о премору планинара, па је на крају све завршено у најбољем реду.



0 КОМЕНТАРА

  1. На Дубу Рогатичка општина у кући је запаљена сестра моје бабе и њених петоро дјеце. Припадају првим жртвама Францетићеве црне легије, јер су закаснили да се повлаче према Старом Броду. А при бјежанији у селу Милошевићи звјерски је заклана мајка моје бабе. Породица мога оца боравила је мјесец дана у Старом Броду у окружењу и гладни и жедни. Причао ми је мој отац да је видио све страхоте и ужасе несретног народа који је претрпио од усташа. И што је парадоксално од тоталног покоља народ су спасила два патролна чамца који са су ушли у Стари Брод и зауставили покољ.

  2. У задњој реченици сам испустила Ниијемце, требало је писати“Два патролна чамца Нијемаца“. Извињавам се читаоцима на грешци.

    Приједоре,
    а да ли је стварно истина за Францетића и Окупационог Намјесника, или је пропаганда.
    Заиста бих вољела знати.

  3. Не могу вјеровати како је талелук глуп?!

    На посту о пресуди Радовану Караџићу постаих питање како је могуће да нема аман баш ни једне реакције са бошњачке стране гледе судски утврђене чињенице да је бошњачка страна гранатирала свој народ, а хаџи-Лојо вјешто (користећи и Јассета) окрену да се прича о давно сажваканој теми о почетку рата у Приједору.

    Тако је и овдје.

    Умјесто да се расправа води о одличном Крабајином тексту и да се покуша са више страна расвијетлити дрински покољ који су у већини урадиле муслиманске усташе, хаџи-Лојо покреће причу о удбашкој измишљотини да је Францетић даиџа Борису Тадићу.

    Ето расправљајте о томе, па се онда упитајте зашто нормални коментатори неће да у томе учествују.

    Редакцији Фронтала опомена да јој се спрема сличан сценарио када су имали 2-3 коментара седмично. Укупно.

  4. О Дринском покољу се може доста научити из књиге Миломира Крсмановића Тече крвава Дрина, мада ја баратам са доста чинњеница о којима ми је мој отац причао који је срећом као дијете избјегао покољ у Милошевићима, али је мјесец дана био окружен усташама са породицом у Старом Броду. Међутим ти догађаји нису довољно ни расвјетљени ни описани, јер се за вријеме Броза о томе ћутало, проносило се шапатом у кругу породица, а данас је већина актера помрла. Веома мало их је живих.

    Приједор о покољима у Источном дијлу Босне не може много знати, као ни то што је у Источном дијелу био примарнији четнички покрет у односу на западни. И не видим ништа лоше што је поменуо чији је Францетић ујак. Мени је веома битна истина ради спознаје који су профили владара у датим периодима владали српским народом као и њихова генеза. И то је битно разјаснити и расвијетлити да нам се лоши историјски догађаји не би понављали.

  5. PRIČA MOG ŽIVOTA

    Moja pokojna baka Radojka Janković, Bog da joj dušu prosti i pomiluje, došla je na Stari Brod sa četvoro djece. Najmlađi od njih bio je moj pokojni otac Jovo – 1939. godište. Baveći se njime u naručju, jer više odavno nije mogao hodati, rizikovala je da izgubi ostalo troje djece. Đed je bio invalid, bez jedne noge, nije joj bio od pomoći.

    Morala je da donese najtežu odluku koju jedna majka može donijeti: da joj, sasvim sigurno, izginu sva djeca i ona, ili da ona usmrti jedno i pokuša da sačuva ostalo troje starije djece; hvatajući se za repove krava ili konja, bježeći ili… kako li već.

    Ustaše su već silazile niz strmine Stare Gore i prilazile im, a ona je stajala sa ocem u naručju iznad nabujale Drine, omišljajući se da li da ga baci u podivljalu vodu. Prije ustaša stigla je neka improvizovana skela sa srbijanske strane, ukrcali su se svi u posljednji trenutak, i sačuvali živote u Majci Srbiji.

    Moja kćerka Jovana, tatino prvo radovanje, rođena je u izbjeglištvu u Srbiji 1992. godine, a meni je sami Gospod Bog sačuvao život da je vidim, jer sam u glavu ranjen samo nekoliko dana prije njenog rođenja.

    Priča o nadiranju ustaša na Drinu i jedinom spasu u bijegu u Majku Srbiju, priča je moga života: moga đeda i babe, moga pokojnog oca, moje djece… hoće li to biti životna priča i njihove djece!?!?!?

    Babinu priču o seoskim ljepoticama koje oblače djevojačku spremu, hvataju se za ruke, i skaču u nabujalu Drinu, da ne bi bile obešćene, o djevojački kosama i pletenicama koje zamiču u ledenu, nabujalu vodu, o ljudima koji pokušavaju da pređu Drinu idući sa tijela na tijelo ubijenih… čuo sam mnogo puta. Pričala nam ju je krijući, u zimskim noćima, a uvijek se „obazirala“ oko sebe kao da se boji da je neko ne čuje.

    Ko će mu znati… ako je tačna teorija da svako od nas na ovom svijetu ima neku misiju možda moj otac i nije bačen u Dinu zato da bih se ja mogao roditi i jednog dana, makar sijede kose, otvoreno pisati o ustaškom zločinu na Starom Brodu 1942. godine.

  6. Поштовани,
    господине Јанковићу и породица мога оца и моје мајке уточиште су нашле у Србији. И мој дјед очев отац као и Ваш дјед је био инвалид. У Србији су тешко преживљвли, али су ипак остали живи. Мајчина породица да би избјегла глад дала је двоје дјеце у дом, мог покојног ујака и моју мајку. На који начин су дјеца раздвојена и одакле се мајка нашла у дому у Бугарској, није знала никада да исприча, али углавном су се обоје живи и здрави вратили у Рогатицу. Мој покојни отац је увијек говорио није важна кућа и иметак, све се то надокнади, али мртва глава никад. Покојног дједа дјеца су изашла из Другог свјетског рата жива и здрава, али на жалост у последњем отаџбинском рату придружило му се троје унучади бранећи српски народ. Захваљујући тим мученицима и херојима и преживјелим борцима, као и онима који су организовали војску и народ цивилно становништво је сачувано од погрома јасеновачких, пребиловачких, старобродских и др. размјера.

    Остајте ми у здрављу и да што више чланака напишете са што више чињеница о погромима над Српским народом у свим ратовим, а посебно у последњем да нам се не би десило да након 50 година откопавамо гробнице, или да наша покољења не знају гдје су им очеви, ујаци и стричеви сахрањени.

Оставите одговор