Зима у Будви

Осим снијега по планинама које се надвијају над црногорском обалом, све подсјећа на топлији јесењи дан

недеља, децембар 6, 2015 / 20:22

Пише: Жељко Свитлица

Потоци који се кроз плажу улијевају у море изгледају бистри, а због зимске ведрине и ваздух је чист, као планински. Све је испрано и извјетрено. Сунце бљешти и одбија се од површину мирне воде, а пијесак и камење се одмарају од људског стопала.

Будванске понте и молове, у сезони претрпане купачима, пешкирима и сунцобранима, почетком јануара походе ријетки рибари, рекреативци и шетачи. Један Рус плива док вјетар мете плажу у Бечићима, жена га чека у дебелој јакни са капуљачом.

Љетовалиште у јануару – слика умирене земље након катастрофе, или неке тешке битке тј. најезде туриста током љета. Када се дневна температура почне пењати даље од десетог подиока на топломјеру конобари износе столове у баште кафана. Сједимо и пијемо, као реконвалесценти усамљене бање који су изашли на прво сунце.

Обучени и закопчани у црне јакне личимо на избјеглице што су прешле преко мора.

Купача нема, пси уживају и запишавају пластичне плажне реквизите, разбацане ко да су их избацили таласи (Паде ми на памет празан луна-парк на бањалучкој Малти) По двориштима опадају наранџе. На пијаци их цијене 0,60 евроценти по килограму. Испод једне палме заледила се локва, а изнад улаза у прави правцати рибљи ресторан виси новогодишњи накит. Никад нисам вјеровао да је то могуће.

Зјапе празне утробе славних дискотека – за нас са копна све је то један велики Трокадеро – у чијим слојевима су похрањени фосилни остаци музике из деведесетих, љубавни и мангупски подвизи српских фудбалера, мафијашке полу-легенде и непровјерене информације о политичарима.

Постоји неколико Будви

Једна је ова, сада, у зимским данима пуста Будва, Будва Словенске плаже, гдје су међу бунгловима и ниским хотелима остале хиљаде успомена. Успомена на љетовања са родитељима (присјећа се мој сапутник), на купање са надуваним мишићима, на жетоне у аутоматима, на сладоледе и банџи џампинг. Будва екскурзија, пијаних средњошколаца на педалинама и лошег послијератног"Никшићког" (као да се уопште сјећам какво је било пријератно).

Та Будва је и она никад виђена, у прољеће 1999. године, када смо се ми осмаци у Вишеграду надали одласку на екскурзију. Рзав је још био леден. Међутим, још је одјекивао звук НАТО бомби бачених на СР Југославију и од наше Будве није било ништа. Потрпали су нас у аутобусе пред зградом старе гимназије и одвезли у Хотел "Бистрица" на Јахорини.

На једва дочеканој великој екскурзији, матуранте УТТШ из Бањалуке, смјестили су у Тиват и сваке вечери аутобусима вукљали у Будву, тада љетњу престоницу државне заједнице Србије и Црне Горе. Будва из тог времена су рингишпили и тезге, хабургер у бајатом пециву и однекуд набављено "Нектар" пиво (у смеђим флашама) на молу иза задимљених роштиљница.

Опет је прошло неколико година. Испод једног огромног звучника са којег трешти Аца Лукас спавали смо уморни на пешкирима који нису били наши, у кратком дводневном љетовању без сна, са првим шестицама у индексу, али без пара у новчанику. Тек толико да се наспе у резервоар "реноа 4". Сјећам се великих таласа на пуној Могрен плажи, пресвлачења у прашини паркинга код поште, и ружног осјећаја босих ногу на прљавим плочицама јавног ве-цеа.

Стари Град и БУ2

Доле у подножју зидова Старог Града – и он је Будва – док у пабовима трешти музика, таласи вијековима глачају камене блокове. Испран зид спушта се у море. Они блокови на граници мора и тврђаве који су час у води, а час на сунцу, толико година у води и крај воде, претворили су се у стијене на којима су зидани, и скоро да се не може оцијенити шта је камен који је човјек ту донио, а шта је стијена која је старија од каменог блока.

Још једна Будва, то је онај Дуклиз гарден комплекс (Dukley Gardens – ваљда од "Дукља"), на бријегу између града и Бечића. Сунце залази и сија у смеђим затамњеним стаклима прескупих апартмана, нечег што у исто вријеме личи на мјесто за Џејмс Бонд филмове и пост-апокалиптично напуштено одмаралиште, на којем је проклијало зеленило.

То је Будва-Дубаји, град Сплендида и других хотела чије имена се не могу тако лако написати и изговорити на српском језику. Стонси и Мадона превели су је преко моста из 20. у 21 вијек, па је након иницијације из храма забаве и новца изашла као Будва на стероидима. Државне заједнице више нема, али се "Егзит" из Новог Сада у јулу сели на Јаз, права граница и даље не постоји, поготово за забаву и паре.

Зими ту стижи звијезде регије, као у Лас Вегас у златном добу италијанске мафије. Чола, Брега, Цетински, Џибони, Цеца. Будва се наметнула. У граду од 20.000 становника живи – новац. Али не живи на улицама и у честитим кућама и племенима, већ горе у блиндираним хотелима.

То је онај град гдје наши политичари лете да спавају иако су послом у Требињу. Будва су Вук Драшковић и Бајагин Монтенегро, и Дејо Савићевић који галами на учеснике геј-параде. Слика Воје Станића и реченице Николе Маловића, али уз додатак реп стихова групе "Ху-Си", са премазом серије "На пјену од мора" и вјенчањем Новака Ђоковића. Мјесто сусрета црних "аудија" београдских регистрација, и бијелих "туарега" са албанским црним орлом на таблицама – Будва је овдашња Тихуана – град на опасној граници гдје су свакаква чуда могућа.

На граници је и Црна Гора и свака држава, покрајина, ентитет, и сваки град такозваног Региона и све је то једна велика Будва, некоме Словенска плажа пуна успомена, некоме коцкарница и лука за сумњив новац, који ту више никоме није сумњив.

Будва је зато и предграће и подграђе Београда, и наставак Подгорице, и плажа за Цетиње и Макарска Републике Српске, а за малобројне и у тишини, то је стара обала давног Медитерана, камени мол са којег је Свети Сава испловио на пут за Јерусалим.



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор