Чизмаши – наставак мрачног гледања на српску историју

Радио-телевизија Србије управо емитује још једну играну серију која изазива помешана осећања – Чизмаши, према истоименом роману академика Драгослава Михаиловића. Пише Милослав Самарџић Наш народ воли екранизације историјских тема, а заправо воли историју, јер је телевизија учитељица живота. Наравно, каже се да је историја учитељица живота, али у пракси то је историја која се емитује […]

среда, децембар 2, 2015 / 08:50

Радио-телевизија Србије управо емитује још једну играну серију која изазива помешана осећања – Чизмаши, према истоименом роману академика Драгослава Михаиловића.

Пише Милослав Самарџић

Наш народ воли екранизације историјских тема, а заправо воли историју, јер је телевизија учитељица живота. Наравно, каже се да је историја учитељица живота, али у пракси то је историја која се емитује на телевизији. Тако да оно што „шкрипи“ код Чизмаша заправо је контекст, и то изразито негативан контекст. Исто важи и за роман.

Драгослав Михаиловић је један од наших највећих савремених писаца. Од романа Кад су цветале тикве, па даље редом, објавио је хиљаде страница врхунске литературе. У његовим радовима, дакле, нема грешке, већ је постојала огромна грешка у систему. Прецизније речено, цео тај систем, социјалистички, био је нека врста велике грешке, тј. друштвене девијације. Слобода говора и изражавања свирепо се кажњавала, па се огромна већина уметника бавила апологијом диктатора и његове партије. У свему што се могло јавно чути, видети или прочитати доминирале су приче о комунистима као надљудима и социјалистичком друштву као рајском месту.

На пример, чак и сада, у интервјуу поводом недавно објављених мемоара Мирјана Марковић Милошевић каже да је социјалистичка Југославија имала јачу привреду од Јапана! Већини ће то данас само изазвати осмех, али онда се тако предавало и на факултетима, тј. та апсурдна тврдња била је преточена и у науку.

Отпор је, почев од 60-тих, пружио само мали број изабраних, међу којима је био и Драгослав Михаиловић. Реагујући на званичне бајке, ти малобројни уметници су живот у социјализму почели да описују изразито мрачно, чак и морбидно, кроз ликове јунака са друштвене маргине. При томе, они нису оспоравали социјализам и вероватно су сви били и остали левичари, јер су припадали генерацији стасалој непосредно после Другог светског рата, у доба најјаче индоктринације, лишени могућности за формирање другачијег погледа на свет. Ипак, њихова дела фактички јесу била антисоцијалистичка, што је, уосталом, и режим препознао, реагујући на уобичајени начин.

Комунистички монаси

Међутим, у једном моменту тај мрачни поглед на свет се са осликавања реалсоцијализма пренео на целу српску историју. Драстичан је пример филма Доротеј из 1981. године, снимљеног према истоименом роману Добрила Ненадића (он је, уз Борислава Михајловића Михиза, уписан и као сценариста). Реч је о још једном сјајном писцу, из чијег опуса издвајам роман Деспот и жртва, у коме је дао сјајан опис живота у Србији почетком 15. века, у време изградње Смедерева.

Али, у филму Доротеј у једном манастиру у Србији с почетка 14. века калуђери највише причају – о сексу! Игуман, локални властелин и читаво њихово окружење приказани су као изразито подмукли и покварени људи, без икаквих моралних узуса. Као да су у питању, далеко било, комунисти, са све њиховом Озном и Удбом. Али нису. Комунисти су приказивани у другачијим филмовима и ТВ серијама: ни говора о ма каквом греху, као да су у питању, далеко било, монаси.

Занимљиво је да је те исте 1981. године снимљен још један филм са радњом смештеном у Средњи век – Бановић Страхиња – који је такође мрачан. Сем та два, колико се сећам, снимљен је још само један филм о овој епохи српске историје – Бој на Косову – 1989. године. Он је такође мрачан, додуше не као претходна два, али је зато сценарио написан према језуитској пропаганди из 16. и 17. века (издаја Вука Бранковића, измишљени Милош (К)обилић мучки убија султана Мурата, катастрофалан српски пораз итд.). Нема филмова о таквим личностима као што је био деспот Стефан, нити о Немањи, цару Душану, краљу Милутину, династији Бранковића итд. У припреми је филм Отац о Светом Сави, али на сајту посвећеном пројекту већ дуго нема новости. Све је још у почетној фази, јер је очигледно да држава, када је овакво дело у питању, не жели да помогне.

За мрачне Чизмаше, међутим, није било тих невоља. Главни јунак романа и ТВ серије Жика звани Курјак прича своју причу из луднице. У време Краљевине Југославије он је неко време био рудар, да би потом постао подофицир краљевске војске. До сада приказаних шест епизода највише описују управо предратни војнички живот.

И, како је приказана државна војска, деценију пре него што је двоглаве беле орлове заменила петокраким црвеним звездама?

Подофицири и официри, према овој ТВ серији, највише времена су проводили у пијанству, у јавним кућама, у варању сељака и њихових кћери, а све то уз сплетке и подметања на највишем нивоу. Тако, генерал из Главног ђенералштаба прогони команданта пука у Ћуприји иако су обојица била Солунци. На уводној шпици се иначе појављује више фотографија Солунаца, што, кад су ствари већ овако постављене, није баш најсрећније решење.

Лош проценат мрачних филмова

Сагласно наслову, камера често склизне ка војничким чизмама, које се не скидају мада је војска у слободно време носила ципеле. Погрдан наслов Михаиловић је свакако одабрао поведен модом мрачњаштва у литератури – у оно време, дакле, када је то мрачњаштво пренето из актуелног живота даље у историју. Међутим, у народу никада није масовно коришћен термин „чизмаши“ нити каква друга погрдна реч за војску. Али се са овим префиксом одомаћио термин „ознаши“. Разумљиво је што 80-тих није било могуће објавити роман са таквим или сличним, насловом, али њега нема ни данас. Прецизније речено, највећи злочин у историји овог поднебља – јер комунисти су на територији данашње Србије убили, мучили и утамничили више људи него нацисти током окупације – ни седам деценија касније не изазива готово никакво занимање уметника. Толико о самоцензури и свим другим облицима цензуре.

Чизмаши су снимани и на неким аутентичним локацијама, попут касарне и железничке станице у Ћуприји. Међутим, и касарна и станица приказане су какве су данас – оронуле, мада су тада блистале – што појачава негативан утисак о Краљевини и њеној војсци.

Може се имати разумевања за изостанак масовних сцена, због чега је пук приказан као чета, али је тешко поверовати да није било могуће наћи новац за кречење фасада на железничкој станици и на макар једној згради у иначе великој касарни у Ћуприји (бејах у њој некада, баш у чизмама).

Серија није „у винклу“ по још неким детаљима, као што су на пример чинови (командант пука није могао бити мајор, већ пуковник), или године глумаца (готово сви су старији за по деценију од ликова које тумаче, а један од главних ликова, мајор кога игра Александар Берчек, чак за две деценије).

Међутим, то су све ситнице у односу на поменути контекст. Изгледа да се током свих ових седам деценија контроли измакао само филм Марш на Дрину из 1964. године. Само у том филму су официри са кокардама, као главни јунаци, приказани афирмативно. У свим другим филмовима и ТВ серијама са војничким костимима, а снимљено их је преко 600, позитивни главни јунаци су официри са звездама петокракама. Они се непрекидно, готово свакодневно, репризирају на некој од ТВ станица. Ево, док пишем овај чланак, комунисти поново побеђују четнике (Немце и све остале) у филму Битка на Неретви. Недавно, 2011. године, снимљен је чак и филм у коме је позитиван јунак један Хитлеров официр (Како су ме украли Немци у режији Милоша Радивојевића). Ни та прилика није пропуштена да се нахвале комунисти и наруже четници. Јер тај Хитлеров официр спашава једну комунисткињу управо од четника, који су хтели да је убију зато што је имала књиге (“Шта ће ти књиге“?). Радња филма смештена је у другу половину рата, негде у пределе између Горњег Милановца и Равне Горе, што значи да су приказани четници несумњиво били Дражини. Они су са Немцима у пријатељским односима, док су у стварности Немци ту предузимали више операција против Дражиних четника, убијајући и пљачкајући цивиле, а у сарадњи са Немцима били су управо комунисти из Горњег Милановца.

Гледаоцима је свакако више у сећању ТВ серија Равна Гора Радоша Бајића, у којој српски официри, подофицири и војници, у Априлском рату 1941, дакле и пре него што ће постати четници, а наравно и касније, пију, преждеравају се, пљачкају, кољу, силују…, док се комунисти састају по библиотекама, образовани су и фини, воле их девојке и сл.

Све у свему, Чизмаши су одличан роман, а ТВ серија је нешто изнад домаћег просека. Такве ТВ серије треба снимати и приказивати, али можда десет од сто у којима главни јунаци нису лудаци и разни чудаци, као што је то обичај у демократским државама. 



0 КОМЕНТАРА

  1. Овде је аутор много тога доброг написао, исправно и приметио неке процесе, наметање кроз филм „пожељне“ слике у неким прошлим временима, и то заиста тако беше. Моја замерка је што задрто намеће да се мора приказати једно супротно гледиште где ће се улоге обрнути и где ће се пристрасно опет приказати, такође по принципу добри-рђави момци, ствари из другог угла, То није ваљан приступ, јер примарна сврха не сме бити правити пропагандне филмове где ће се промовисати „пожељне“ вредности (како то беше у Југо филму до 1980их, ту је тек неколико филмова из српског „цтног таласа“ тамо између 1967-73 који одступају од тог обрасца), већ примарно ваља правити добре филмове/серије, приказати главне јунаке са њиховим врлинама и манама, моралним дилемама којиих муче и покушати дочарати начин живота, поимање и дух неког времена ако идемо у прошлост. Само такви филмови могу помоћи да ваљаније сагледамо нашу трагичну историју.

    Да, аутор јеу праву, и не беше српских филмова који би се бавили даљњом историјом. Филмови „Бановић Страхиња“, „Доротеј“ и „Косовски бој“ одговарају и угађало се том времену, ту је ипак пре свега испоштовано народно предање, не и историјски списи. Ту је добро да су ти филмови уопште снимљени.
    Наравно да би требало снимити још много тога, толико има материјала, толико тога што би редитељима могло послужити као инспирација, сваки од владара династије Немањића заслужује серију, и сама битка код Велбужда (1330), потиснута а тако значајна, заслужује филм, а тек каква би се серија могла снимити о тужном животу Оливере, кћерке кнеза Лазара, сигурно би то било много боље од ових турских сапуница, које имају и пропагандну сврху, којима смо затрпани.
    Овде постоји проблем јер код наших гледаоца постоји гадљивост на историјске теме, а како и неби када су нас пола века кроз филм и књиге уверавали, да историја почиње од 1941. или пак 1945.
    То би морала обавеза филмским радницима и историчарима у Србији, али је битно и ко ће се латити овог задатка. Биће рђаво ако то буду партијски подобни кадрови и трабанти (попут С.Драгојевића и С.Голубовића) који су преузели монопол у српском филму. чак је један глумац и редитељ изнио идеју да се уради серија о Немањићима по узору на „иге престола“ (наравно он би то режирао). Ужас ако таква идеја прође, таквим приступом претворићемо нашу историју у зајебанцију.
    Ако већ хоћемо тражити узоре, а задњих година су заиста урађене одличне историјске серије и у источним (Руси су опасни, враћају се кроз филм) и у западним земљама, могу се тражити код најбољих задњих година када су историјске серије у питању, Енглеза („Тјудорови“, „Стубови земље“, „Бела краљица“, „Wolf Hall“, „Последње краљевство“ су само неке од одличних енглеских серија), наравно уважавајући посебност наше српске историје.

    И срби су имали у скоријем времену одличних серија, рецимо „Крај династије Обреновића“, или задњих година краће МС „Последња аудијенција“, „Бранио сам Младу Босну“, знају Срби урадити одличне серије.
    Опет од ове серије „ћиимаши“ погледао сам орве 2 епизоде, и тако, не допада ми се, превише се нападно приказују и подмећу неке рђаве појаве и пренаглашава инфантилност главних јунака, морало је то боље урадити, сценарио даје простора за то.
    И сама серија „Равна гора“ коју је аутор неозбиљно искритикоао (очекујући ваљда да ће бити контра пропаганда неким серијама из прошлих времена), је одлична серија. И такве сеије треба радити, и по мени ова серија, а како радња завршава у мају 41-е, је требала бити инспирацијха да се настави прича, и да се прикаже ова наша голгота, са ову страну Дрине, у тој ендехазији, да напокон неко прикаже српски устанак 6-8,маја 1941, у селима око Санског моста, или у ист.Херцеговини почетком јула, и да се прикаже терор над нашим родом који је почео већ априла 1941-е, да се која епизода и Јадовном посвети. Захтева то и ангажмана и пара, може ту и влада Српске помоћи, Уосталом, паре које је спискала за смеће од филма, ону „Аждаху“, довољне су за читаву серију.
    На жалост, ништа од тога, мораће то причекати нека друга времена.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *