Дејтонским стазама револуције: Милошевић попустљив, Холбрук бјеснио на Алију (2)

Америчке архиве откривају оцјену америчких медијатора да је Алија Изетбеговић о БиХ „говорио као о појму“ и да је изгледало да је незаинтересован за народ који тамо пати. Зато је хладно одбијао све понуде. Приредио: Ненад ТАДИЋ Преговори у бази Рајт Петерсон у Дејтону били су прави психолошки трилер у којем су америчке дипломате играле […]

четвртак, новембар 19, 2015 / 10:24

Америчке архиве откривају оцјену америчких медијатора да је Алија Изетбеговић о БиХ „говорио као о појму“ и да је изгледало да је незаинтересован за народ који тамо пати. Зато је хладно одбијао све понуде.

Приредио: Ненад ТАДИЋ

Преговори у бази Рајт Петерсон у Дејтону били су прави психолошки трилер у којем су америчке дипломате играле на "депресивног" Хариса Силајџића, "вјерски острашћеног" Алију Изетбеговића, "бахатог" Слободана Милошевића и "незаинтересованог" Фрању Туђмана.

Амерички архиви и свједоци који су присуствовали преговорима наводе да се,
упркос увјерењу да је најтеже било разговарати са српском страном, испоставило да је Слободан Милошевић дошао потпуно спреман да одустане од неких виталних интереса Републике Српске.

Истовремено, делегација коју је предводио Алија Изетбеговић била је потпуно разједињена и поприлично незахвална према САД.

Сам медијатор Ричард Холбрук, као и остале америчке дипломате и преговарачи, говорили су о томе у својим "сјећањима", али су оставили и писане трагове о незадовољству због незајажљивих захтјева Изетбеговића и његових сарадника.

Када је Алија Изетбеговић одбацио мапу коју су договорили Слободан Милошевић /без пристанка представника Српске/ и Харис Силајџић, која је укључивала прелазак највећег дијела Сарајева у Федерацију БиХ, коридор према Горажду и друге територијалне уступке, Холбрук је побјеснио.

Он је рекао делегацији из Сарајева да су им САД дале све – од политичке до војне помоћи.

"Добили су 95 одсто онога што су тражили у територијалном смислу и опстанак БиХ, а стално су тражили – још", навео је Холбрук и открио да су дипломате САД и медијатори јасно рекли Изетбеговићу:

"Ако ово одбијете, више не рачунајте на било какву нашу помоћ, јер ми излазимо из ове приче".

Америчке архиве откривају оцјену америчких медијатора да је Алија Изетбеговић о БиХ "говорио као о појму" и да је изгледало да је незаинтересован за народ који тамо пати. Зато је хладно одбијао све понуде.

За разлику од Изетбеговића, Харис Силајџић је желио да пронађе рјешење, али је сваки његов напор Изетбеговић на крају рушио уз помоћ свог министра и повјереника у УН Шаћирбеговића.

Силајџић је због тога био депресиван и често је нестајао са преговора, па су га Американци морали враћати за преговарачки сто.

Када је на крају, уз неочекивано Милошевићево попуштање у вези са рјешењем за Сарајево, осмислио са њим дефинитивну мапу, Изетбеговић је и њу одбио "солидаришући се са Хрватима из БиХ".

Тада је Силајџић рекао да "више неће узимати ни ту мапу нити папире у своје руке" и поново отишао са преговора.

Састанци на релацији Милошевић – Силајџић, подстакнути и контролисани од америчких медијатора, ријешили су "дејтонски чвор". Милошевић је почео да попушта у вези са територијама и дао уступке које нико није очекивао.

Дао је малтене цијело Сарајево, мада је дистрикт, са српским и федералним општинама, био највјероватније рјешење због чињенице да су српске снаге држале своје положаје од почетка сукоба на том подручју.

При томе, Милошевић је извријеђао српско руководство и српску страну и рекао да "нису заслужили Сарајево", мада је тај град по бројности /157.000 Срба, према попису из 1991. године/ био други српски град у некадашњој Југославији, послије Београда.

Затим је пристао на коридор за Горажде, а на крају и да Брчко стави под арбитражу, мада је било предвиђено да тај градић остане у Републици Српској.

Било је предвиђено да коридор Републике Српске кроз дио Посавине износи само 30 метара/?!/, али је тек на залагање америчке стране /како је то тврдио Холбрук/ проширен на пет километара.

Хрватски чланови делегације коју је предводио Изетбеговић, попут Крешимира Зубака, противили су се мапи због Посавине, али је на крају пресудио Фрањо Туђман, који је, након повољног рјешења за источну Славонију, изгубио сваку даљу вољу за цјенкање у вези са картама у БиХ.

Туђман је од три седмице преговора половину провео ван Дејтона и преговарачког процеса, показујући интересовање за рјешавање проблема Крајине и Хрватске, а након тога понашао се сасвим опуштено и полузаинтересовано – наводе амерички извори.  



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *