Генерали ВРС: Винко Пандуревић

Винко Пандуревић по завршетку другог разреда гимназије 1976.године конкурише за војну стипендију и у трећем разреду гимназије постаје војни стипендиста. Пише Никола Савић Секретаријат за народну одбрану у Скупштини општине Соколац поводом конкурсне пријаве Винка Пандуревића за војну стипендију и изражене жеље да настави своје школовање у Војној академији даје своје мишљење Команди војног округа […]

уторак, септембар 22, 2015 / 07:01

Винко Пандуревић по завршетку другог разреда гимназије 1976.године конкурише за војну стипендију и у трећем разреду гимназије постаје војни стипендиста.

Пише Никола Савић

Секретаријат за народну одбрану у Скупштини општине Соколац поводом конкурсне пријаве Винка Пандуревића за војну стипендију и изражене жеље да настави своје школовање у Војној академији даје своје мишљење Команди војног округа у Сарајеву дана 28.10.1976. године: „На основу прикупљених и проверених података, по молби именованог, дајемо следеће мишљење: Потиче из напредне сељачке породице која је за вријеме народноослободилачког рата морално и материјално помагала народноослободилачки покрет, а која и сада има сасвим добро држање и владање. Стриц Митар био је учесник НОП-а, а у послератном периоду као и сада у више наврата биран је за одборника у мјесту где живи и ради.

Иначе породица Пандуревић ужива добар углед и има сасвим исправну политичку оријентацију. Винко је по природи миран и тих омладинац. У омладинској организацији је активан (члан је ССОЈ од 1973.г,. – нап. Н.С). Одличан је ученик како у основној школи тако и сада у гимназији. Добар је друг и у друштву ученика и професора је омиљен. Искрен је, поштен и повјерљив. Тачно и на вријеме извршава све постављене му задатке. Нема никаквих негативних особина, а познавајући њега као и његову породицу, мишљења смо да их неће ни имати. На основу изложеног, мишљења смо да Пандуревић Винко, уколико испуни здравствене услове, треба примити за војног стипендисту, јер ће постати добар академац и официр ЈНА.“

Команда војног округа у Сарајеву, након пријема овог мишљења, даје следеће мишљење ССНО – Београд, дана 12.11. 1976.г.:

„У потпуности се слажемо са предлогом, оценом и мишљењем органа НО – СО Соколац да се именованом, ако испуни и остале услове конкурса, додели војна стипендија. Ради се о одличном ученику и добром омладинцу што даје гаранцију да ће са успехом завршити средњу школу и војну академију те постати добар старјешина ОС.“ У потпису артиљериски потпуковник Пашо Шута.

Након завршене гимназије уписује Војну Академију КоВ, смер пешадија, у XXXV класи, 1978. године.

О томе Винко Пандуревић у књизи „Сузе су исте вере“ казује: „Сви ми дечаци са брда имали смо заједнички усуд, а то је сиромаштво, тешко сиромаштво, које нам је ускраћивало много тога. Оно нас је терало да се себи и другима увек више доказујемо, и за живот боримо сами. Зато ми је ово била једина и последња могућност – бесплатно студирање. Без тога остао бих у селу, на њиви. Родитељи су имали пуно љубави, али не и пара за високе школе. Тек у великом граду човек схвати колико је мали. Улазница за тај непознати свет звала се – лекарски преглед (28.06.1978.год.на Видовдан–нап. Н.С.). Први пут сам морао пред неким да се свучем до голе коже и станем испред других кандидата и лекара, међу којима је било и жена. На своје изненађење нисам осећао стид. Као да сам пркосио себи и осталима, желећи да покажем како је то за мене нешто сасвим уобичајено. А није било тако! Срећом, здравље се показало беспрекорно, и уз одличан успех у гимназији то је било довољно да постанем питомац.

Већ првог дана у касарни уверио сам се да неће бити лако. Нова средина, нов начин живота, организација рада. Све је у планирању перфекције: како постати шраф идеалне машине. Дан као на фабричкој траци: буђење, јутарње постројавање и пребројавање. У групи се иде на доручак, ручак, вечеру, предавање, учење, спорт. И прође дан. Ноћ још брже. Хронично неиспаван, понекад сам у поподневним сатима лежао и дремао поред кревета, да не бих губио време у спремању… Ма навикао сам ја и на теже ствари, бодрио сам себе. Радио сам најтеже послове на очевом имању од малих ногу, помагао око крава , оваца, све што је требало у кући. Сваки дан сам до школе пешачио 14 километара, и назад толико. Дневно 28 километара, али никада нисам закаснио ни на један час. Устанем пре 5 ујутру, спремим се и преко брда , у Соколац. Понекад наиђем на вука, али то су овде домаће животиње. Било је још ђака из других села, покупим их успут, идемо заједно, али ја сам био најудаљенији. Ваљда сам зато био увек одличан. Имао сам два сата хода и преслишавања до школе, и два сата да нове лекције научим у повратку кући. Било је сто стаза и исто толико мисли док сам се по несносним врућинама, или до паса у снегу враћао у своје село. Сада ми је, у новој средини, свака стаза одређена, и ако скренеш са ње, већ си у туђој. Нисам имао времена да мислим о свом селу, најмилијима, али су ми често одзвањале родитељске речи:

– Можеш ти то, снаћи ћеш се ти!

Да, снашао сам се и изборио за своје место у групи. Тежак рад ми није сметао, јер сам био спремнији од осталих на разна животна искуства.

Испите сам положио и пре испитног рока. Већ у првом семестру одличан успех, и ето прве пропуснице за свакодневни излазак у град. Многи су ми позавидели, али ја бих је најрадије неком поклонио, јер куда са њом ићи, са ким изаћи? Могао сам са њом лутати, али не и шетати – није она девојка па да излазимо у град. Зато је ретко коришћена. И није ми представљала симбол успеха, већ усамљености. Требало је за њу и новца и пријатеља. А ја нисам имао ни једно ни друго.

Оцене су биле одличне, али ме све више прогањала мисао да ја ипак нисам за тај позив, да је мој одлазак у академију био пуки инат и доказивање сиромашног дечака са брда. Нисам гори од других! Када сам то доказао, желео сам да све заборавим и вратим се у село. Али шта казати родитељима, мојим сељанима? Зашто сам напустио Академију? Управо они су при сваком нашем сусрету одреда питали како је у Војној академији, потајно се дивили, можда и завидели. Не, немам одговор који би разумели. Остао сам зато на академији, завршио са одличним успехом, и схватио: знања која сам стекао омогућавају да поред официрског позива наставим даље.“

Винко Пандуревић је прве три године Војне академије завршио у Београду, а четврту годину у Сарајеву. Завршетком Војне академије постаје официр ЈНА. Указом председника Председништва СФРЈ произведен је у чин потпоручника 30. јула 1982. године, у својој 23. години живота.

По завршетку Војне академије, 30. јула 1982. године, претпостављени старешина мајор Обрад Вичић дао је следеће запажање и мишљење о потпоручнику Винку Пандуревић за период трајања ВА од 14.09.1978 до 30.07.1982. године:

„Познаје делимично руски језик, у току школовања добио је 4. награде и више писмених похвала, казни нема, општи успех постигнут врло добар. Врло добрих је морално карактерних особина. По природи је миран и реагује доста сталожено. Склон је шали и досеткама које подстичу другове на рад и боље извршавање задатака. Све задатке извршава правовремено, дисциплиновано и доследно. У току рада тежи самосталности и жели да се истакне. У свакодневном раду постиже врло добре и одличне резултате. Према претпостављеним и потчињеним има изграђен коректан, војнички и другарски однос.

Поштован је и цијењен од другова, прихваћен од целог колектива и спреман је увек да помогне. Редовно прати збивања код нас и у свету и правилно их тумачи. Има правилан однос према основним вредностима нашег друштва. Члан је СКЈ (од 12.10.1977.), обављао је дужност секретара ООСК и то веома успешно, активан је у раду своје ООСК. Посебно се истиче у раду дебатне групе. Идеолошко-политички и морално је потпуно припремљен за своје почетничке дужности. Исто тако веома много се залаже на организовању културно-забавних активности. Доброг је здравственог стања и физички је способан за подношење највећих физичких напора. Војно-стручно и методски је потпуно оспособљен за извођење обуке са војницима, а исто тако подобан је за рад и у војним школама. При раду са војницима је јасан, гласан и захтева правилност у раду. У потпуности је оспособљен за дужност командира чете у свим јединицама пешадије.“

Службовање у Словенији

Прво место службовања потпоручника Пандуревића је било у Љубљани. По наредби команданта IX Армије од 20.јула 1982. године, Винко Пандуревић је 30. августа 1982. године примио дужност командира наставно-питомачког вода Школе резервних официра, 14. Пролетерског пешадијског пука. Дужност командира наставно-питомачког вода обављао је до 18.јула 1985. године.

О том времену службе у Словенији Винко сведочи: „Био сам распоређен на дужност командира вода у Школи резервних официра за ТО Словеније и резервне јединице ЈНА. Када сам примио дужност командира вода ШРО тај вод су сачињавали 100% Словенци, јер је то била школа која је искључиво била за то подручје. Међутим, остале јединице у оквиру бригаде у чијем сам саставу био биле су мултиетничке, мешовите, војнички и официрски кадар. Било је и Муслимана и Хрвата и Срба и Словенаца. Мој командант батаљона је био Вахид Каравелић, који је после у рату био командант сарајевског корпуса (А РБиХ). Са мном је радио и Тихомир Блашкић (хрват), који је такође суђен у Хашком трибуналу. Ја сам му био командир чете, а истовремено ми је био венчани кум. У Словенији имам доста пријатеља и познаника. Борут Пахор, садашњи председник Словеније је био питомац школе резервних официра када сам ја тамо радио.

Након годину дана службовања у Словенији, уписао сам се на последипломске студије на Факултету за социологију, политичке науке и новинарство. Претходно сам положио диференцијалне испите, односно разлику предмета између Војне академије и тога факултета. Завршио сам успешно последипломске студије и магистрирао 1989. године и стекао звање магистра социолошких наука. У словенији сам провео девет година и могу рећи да су то биле најлепше године мога живота. Био сам се потпуно интегрисао у словеначко друштво, научио језик, студирао. Једном речју – Словенију сам доживљавао у правом смислу као своју земљу, као свој завичај и свој дом.“

Како се свако војно лице у ЈНА службено оцењивало за одређени временски период, редовно и ванредно, службеним оценама бројчано и описно („незадовољава“; „задовољава“; „добар“; „истиче се“ и „нарочито се истиче“), тако је и Винко Пандуревић први пут службено оцењен оценом „истиче се“ за временски период од 30. јула 1982. до 30. јула 1983. године (редовно). У ту сврху његов командир наставно-питомачке чете капетан I класе Ђорђе Петровић, непосредно пред прво службено оцењивање, даје своје запажање претпостављеној команди о потпоручнику Винку Пандуревић: „Период за који се оцењује друг потпоручник Пандуревић протекло је годину дана и за тај временски период обављао је дужност командира питомачког вода и то врло успешно. Од почетка се могло видети, да се ради о изузетном старешини кога би свака јединица пожелела имати.

Подробно поткован како теоретским знањем тако и практичним радњама на најбољи могући начин је презентовао на потчињене. Методски је у потпуности оспособљен за самостално извођење и најсложенијих садржаја. Припреми за наставу поклања изузетну пажњу и никада се није десило да је неспреман дошао на наставу. На логоровању је стављен у улоге командира вода и командира чете и све задатке је беспрекорно реализовао у дело. Друштвено-политички је врло ангажован и активан и на плану сарадње на терену има пуно успеха. Због свог принципиелног става и изузетних радних склоности ужива пуно поверење и поштовање од свих у колективу. Војнички потпуно изграђена личност и леп пример какав официр треба да изгледа. Психо-физички је спреман за реализацију задатака и у најтежим метео условима. Морално политички квалитети одлични. Однос према опреми и наоружању домаћински и исто захтева и од својих потчињених. Ако му се може приписати нека негативна особина, онда је, да мора по издатим задацима више вршити контролу истих, иако се у потпуности слажем да треба имати пуно поверење у људе. Ако бих кроз једну једину реченицу резимирао све до сада изнето – то је: да се ради о одличном старешини, који је сазрео за дужност командира чете и који ако настави и даље овако да ради још доста ће се позитивног о њему чути. За све ово што је показао у временском раздобљу за који се оцењује предлажем оцену „нарочито се истиче“.

Прва службена оцена за период од 30. јула 1982. до 30. јула 1983. год. поред личних података и дужности које потпоручник Винко Пандуревић обавља, састоји се од елемената бројчане оцене (1-5), описне оцене, мишљење оцењеног о склоностима за дужности и правцима свога развоја,закључак службене оцене и оцена непосредно вишег претпостављеног старешине. Значај службене оцене јесте у томе што је од ње зависило даље напредовање лица у служби.

Елементи бројчане оцене су: I. Општа и војностручна оспособљеност за обављање дужности – резултати рада: познавање посла (4); војностручна оспособљеност (5); залагање у раду (5); квалитет рада (4); способност за командовање или руковођење (5); смисао за сарадњу (4); иницијатива и креативност у раду (4); однос према правима и дужностима потчињених (5); понашање (5); углед и ауторитет (5); лично војностручно усавршавање (4); самосталност у раду (5); оцена са провере физичке способности (5); физичка способност за обављање садашње дужности (5). II. Посебни радни квалитети: способност говорног изражавања (5); способност писменог изражавања (5); штапска култура (4); наставничка способност (4); способност васпитног деловања (4). III. Морално-политички квалитети: марксистичко и друштвено-политичко знање (4); политичка активност у јединици-установи (5); политичка активност у друштвено-политичким заједницама (5); међуљудски односи (5); критичност и самокритичност (4); однос према друштвеној имовини (4); општа и политичка будност (4). Просечна оцена: 4,36. Закључак бројне оцене: врло добар.

Мишљење оцењеног о склоностима за дужности и правцима свог развоја: Највише би му одговарала дужност командира чете. Склоност за командовање.

Описна оцена гласи: Врлодобро познаје функционалну дужност. У обављању исте испољава пуну самосталност и иницијативу. Поседује одлична војностручна знања и показује велико интересовање за стицање и проширивање истих. У извршењу задатака и обавеза веома је истрајан и упоран. Приликом редовних и ванредних контрола редовно је нађено врлодобро и одлично стање. Поседује изражену способност за рад и командовање са јединицом. Посебно се истакау у раду са организацијом ССОЈ. Водећу улогу СКЈ у потпуности прихвата и реализује у пракси.

Закључак службене оцене: Ради се о старешини који је на садашњој дужности показао да исту веома успешно обавља, те да би уз малу помоћ могао успешно обављати дужност командира пешадијске чете. Оцењује се са оценом повољан: „истиче се“. У потпису, командант потпуковник Јово Узелац. Непосредно виши претпостављени старешина пуковник Драго Ошболт је дао сагласност на оцену првопретпостављеног старешине.

Винко Пандуревић је 30. јула 1983. године унапређен у чин поручника, у својој 24-тој години живота.

 

Наставак: Генерал Винко Пандуревић, у служби ЈНА (3. дио)
 

Први дио: Најмлађи генерал Војске Републике Српске, Винко Пандуревић



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *