Марија Милић

Ретроактивна одбрана српства

Србија, каже, памти. Памтимо и ми Србију. Из тамо те ’95. Кад нам нису дали да се упишемо у школе, јер кваримо, ваљда, градски просјек. Кад су нас пустили да седмицама џеџимо испред врата новосадских гимназија, јер за нас у њима није било мјеста.

среда, август 5, 2015 / 14:05

Ни за нас из западнокрајишких општина, које синоћ на спектакуларном туговању на Рачи нису ни споменули, ни за прогнане из "Олује". А збрисани смо и једни и други, и обиљежени за цијели живот.

Септембра те ’95 вршњаци су се увелико спремали за контролне радове, а ми још нисмо спадали ни у један дневник. А нисмо имали маму и тату да се жалимо. Јер су остали тамо негдје, али то тада никоме није било битно. Важно је постало ваљда тек сада.

Лијепо је што се Србија досјетила након двије деценије да тугује за Србима. И ред је био, након што је Сребреница максимално искомерцијализована са епилогом – камен у главу.

Коначно је, кад смо сви већ стали на своје ноге, послата порука да српска трагедија није само бомбардовање ’99. Да је звјерства било и прије. Да се катастрофа десила и раније.

Акција "Маестрал" је већ била увелико почела, а ми смо и даље чекали пред вратима. Ја се нисам упознала ни са ким испред тих врата. Били смо ваљда убијени у појам. Падала је општина за општином, телефонске везе са Републиком Српском нису радиле. Стизала су писма од родитеља, али послана прије него што је већ све било окупирано.

Прегрмили смо ми то све тада при здравој памети. И није да су нас оставили баш на цести. Неким колонама чак нису дали ни да уђу, па смо се морали сматрати срећницима.

Формирали су за нас избјегличке разреде у неком градићу Србобрану. Нешто налик на гето. Али нема везе, испоштовали су наше основно људско и дјечје право. Нису нам ускратили школовање. Кажу, мораћете само мало раније устати, да стигнете на наставу у пола 8.

– А шта је с нама који већ долазимо приградским превозом, па морамо и осим тога мало поранити? Плашимо се да нећемо стићи, а, знате, немамо ни пара – упита неки дјевојчурак.

– Жао нам је, али за вас у Змај Јовиној нема мјеста – поручише по некој помоћној радници.

И добро је било све до синоћ кад су рекли да памте. И кад су делегацију Републике Српске поздравили као представнике владе Босне и Херцеговине.

Срамота је први пут туговати двадесет година касније. А још већа срамота не урадити ни то како треба.

Српство се брани у невољи, а не ретроактивно. Али, кад су већ почели, нека за почетак науче ко смо. Да разликују Републику Српску, Федерацију БиХ и Босну и Херцеговину, да погледају на карти гдје је Петровачка цеста. Нама је, за почетак, то сасвим довољно.



0 КОМЕНТАРА

  1. Dvadeset godina je proslo od rata.Za nas koji smo bili svjedoci nikakva retorika i iskrivljivanje istine koja je potkovana cinjenicama nemoze se razistiniti.Srbija je htjela veliku srbiju hrvatska jedva docekala jer je samo na taj nacin mogla ostvariti svoju drzavu.Najveccu uslugu im je napravio Slobo i trampio podrucje u kome su zivje li srebi godinama za Rep.Srpsku.Rep.Srpska je nastala kao posljedica dogovora sa internacionalnom zajednicom.Ona moze opstati samo kao zajednica ravnopravnih naroda u okviru BiH sve drugo vodi ratu i nekim novim ´Srebrenicama Vukovaria Krajinama i td.Dodik mora znati da ovo nije 1992 da je BiH priznata i da nije vise u haosu kao 1992.Svi moramo priznati da smo bili taoci nesretne istorije i kakvi god da smo moramo opet zajedno ili zivjeti ili stradati.
    Hrvati su katolici i imaju veliku zastitu komsija.Rusija i Turska su daleko a mi smo tu gdje jesmo.
    Najbolje bi bilo kad bi se ovi jadni politicari iselili za Rusiju i Tursku(samo sto ich tamo Niko nece) a mi da ostanemo i pokusamo nesto nemoguce da ucinimo.
    Dodik je na putu da ukine Republiku Srpsku.Jadna je i BiH koju sada brani SDS a Bakiru sve to odgovara za svoju Fildzan drtzavu

Оставите одговор