Незавршена прича

Навршава се 31 година од смрти Бранка Ћопића. О михољском љету прошле године табанао сам цестом поред онога што је остало од Прокиног гаја. Пише: Горан Дакић Док сам премјеравао метре до Ћопићеве родне куће као лак сам прескочио Јапру, тамо и натраг (попут Фрода Багинса!), разгорио ватру насред Тепсије и замамним жаром прекрио неколико […]

четвртак, март 26, 2015 / 06:26

Навршава се 31 година од смрти Бранка Ћопића.

О михољском љету прошле године табанао сам цестом поред онога што је остало од Прокиног гаја.

Пише: Горан Дакић

Док сам премјеравао метре до Ћопићеве родне куће као лак сам прескочио Јапру, тамо и натраг (попут Фрода Багинса!), разгорио ватру насред Тепсије и замамним жаром прекрио неколико кромпира, таман ће ми ваљати када се каљав вратим из чивитне баште. Да ли је претјеривање ако кажем да сам их видио све? Чак и љескову штапину луталице Лијана и овчији кожух Вука Бубала? Вјероватно јесте, али – ено их, стоје нагнути над јамом-клопком Ђоке Потрка и нема тог пантеона који ће ме убиједити да онај лавеж из даљине није одјек Николине приколице која се мота у околном шипражју.

Ни тада ми, као ни сада, није било јасно како се из оно ништа кућа, нешто природе и ту и тамо људи могло родити величанствено Ћопићево дјело (али полако наслућујем). Ево, исповједам јавно свој гријех: љубоморан сам и дао би пет прста једне руке да сам написао Бранков катрен:"Око срца расте барикада,/заробљен сам, не могу да дишем,/па се пера, попут копља машам/и занесен прву пјесму пишем". Величанствено! Али, нисам хтио о томе…

На пут који води од хашанске основне школе – недавно обновљене и топле – до Ћопићеве родне куће силази један од много путељака – излоканих, мање глибних, добрано утртих. И са тог путељка, не већег од, како би рекао фантаста Петровић, љетњег пљуска, силазе, руку под руку, старица и сићушна дјевојчица. Старица повијена марамом, и око главе и око струка, у вуненим чарапама које сежу до кољена и скраћеним опанцима. Дјевојчица сва у кикама и очима, огрнута јакном упадљиве боје, притиснута руксаком у којем је сложено "све за тај дан".

Силазе полако, опрезно, још мјестимице има снијега који је прије неколико дана ненадано пао. Колико радости и туге у тих неколико корака! Колико среће у трагичном поретку земљиног шара! Стајао сам збланут, паралисан: толико одсјечен да ни фотографију нисам успио да направим, иако сам апарат држао у руци. Туга заробљена у вјечној отуђености и усамљености, радост пронађена у припадању, у тој немилосрдној љубави којом добра старица испраћа своје најрођеније у школу. Толико слатког бола и тихе радости сам видио и осјетио у том загрљају, оног бола и оне радости која још једино може да се пронађе у оваквим окрајцима свијета. И тек ту, на том путељку, повише Прокиног гаја, могла је и да настане "Незавршена прича", која ми са трећом строфом сузи грло и замагли вид.

Незавршена прича

 

Не бих оно давно доба

ни за какве дао новце,

кад сам некад, испод гаја,

с дједом Радом чув’о овце.

Куд побјеже моје златно

прибјежиште неповратно?!

 

Кроз бисерну перлу стада

наш се Шаров вриједно маје,

а дјед везе старе гатке

и рођене доживљаје.

Бајке су ми срцу драже,

а остало – ђедо лаже!

 

Кад понекад небом крене

мрки облак, бљесне муњом,

ја скровиште трком тражим

под старчевим црним гуњом.

Ни у зечјој логи није

сигурније и топлије.

 

Одвели ме давно пути

тамо гдје се бајка скрива.

Стадо нам се истопило,

под могилом дјед почива.

Куда даље, дједе мили,

пути ми се замрсили?

 

 И докле ћу у лутању

по свијету да се млатим?

Слутим, већ је дошло вријеме

дједу своме да се вратим.

Ђедо, драги заштитниче,

заврши ми крај од приче.

 

(Текст први пут на истом мјесту објављен на данашњи дан 2013. године)



0 КОМЕНТАРА

  1. Mnogo Vam hvala gospodine Dakiću na ovoj divnoj priči.Kada sam je pročitao dugo sam poslije toga nijemo zurio u monitor,razmišljajući o raznim sudbinama našeg naroda.Mi nismo ni svjesni kakve smo ljudske velikane imali.Lično sam vidio čovjeka koji je kada je 1995.godine narod ovog kraja morao da napušta ove prostore prvo skinuo bistu našeg velikana Branka Ćopića i povezao je sa sobom.Reče mi da nije mogao da dopusti da je neprijatelj ruši i uništava.Čovjek se zove
    Vojo Sukara i sticajem slučajnosti moj je Travničanin.

  2. Lijepo napisano, ali ipak su mogli bar pred skolom nasuti malo tucnika/sakaca da ne bude toliki glib. Bar kad odrzavaju svecanosti Copicu u cast ono jadno selo koje su zamijenili u post Dejtonu trebalo bi biti bez gliba. Jadno i Cemerno izgledaju danas Hasani i to samo pokazuje da kod nas u RS-u „Odumiranje Medjeda“ nikako da se zavrsi i da neki novi mladi agronomi konacno dodju umjesto Dode, Lake, Rake, Dake …

  3. Zamjena dobro odradjena. Vratili im mi muslimansko Velečevo, oni nama Ćopićeve Hašane.

    Nego da vam se pohvalim, da se malo ku..im,:moja majka je bila Čopićev saborac, ona nam je pričala o ratu a djeci bilo dosadno, krivo mi je što je nisam više zapitkivao i više upamtio.
    Sjećam se priče da su Branko i ona kao bolničarka motali oprane zavoje i smijali se nečemu. U susjednoj sobi je bio narodni heroj, teško ranjen, Slavko Rodić i nakon nekoliko opomena da budu tiši najurio ih je napolje.
    Spominjao je Branko u svojim pričama vragolasto seljanče D….i time se ponosim.

    Branko, vječna ti slava i hvala!

  4. Док се наш Бранко и слични досјетише,за нас бијаше касно јер нас усташко-комунистичка коалиција већ јеба!

  5. Еј, браћо моја литерати, који се данас отимате о босанске живе и мртве душе, и говорите ко је Србин ко ли Хрват, ко ли Муслиман, кога ли ћете, попут овна-курбана, набацити на свој кантар, видите ли, бог вас не видио, у каквим се квргама грчи нас човек?
     
    Ваше је (заједно са осталом браћом, наравно!) Да учините све па да он више не буде влах, шокац и балија, а ви га, овом својом работом поново у то гурате.
     
    Ко бива, препали се за његову националну особеност, па он, сирома, тек провири из казана, а ви топузом по ћиверици.
     
    Бранко Ћопић
    (1969)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *