Коме треба валутни одбор?

Посљедњих неколико дана интензивиране су дискусије о монетарном систему Босне и Херцеговине те одрживости валутног одбора. У неколико црта желим да вам приближим појам валутног одбора и пружим своје виђење ствари. Оквирни мировни споразум из 1995. уговорен у Дејтону као уставну категорију дефинисао је и функционисање монетарног система. Спровођењем „Дејтонског споразума“ донесен је и Закон […]

субота, јануар 24, 2015 / 07:20

Посљедњих неколико дана интензивиране су дискусије о монетарном систему Босне и Херцеговине те одрживости валутног одбора. У неколико црта желим да вам приближим појам валутног одбора и пружим своје виђење ствари.

Оквирни мировни споразум из 1995. уговорен у Дејтону као уставну категорију дефинисао је и функционисање монетарног система. Спровођењем „Дејтонског споразума“ донесен је и Закон којим је формирана Централна Банка Босне и Херцеговине, а гдје је дефинисано да она функционише по принципу валутног одбора. Овим законом такође је дефинисано како је Централна Банка једина овлашћена да емитује националну валуту.

Валутни одбор представља начин контроле монетарне и девизне политике, у коме се емисија домаће валуте врши уз потпуну конвертибилност у страну валуту, која у овом случају служи као резервна валута. Фиксни курс предвиђен валутним одбором одржава се захваљујући стопостотним покрићем у резервној валути. Емисија домаће валуте у овом случају зависи искључиво од прилива и одлива девиза и емитује се аутоматски у складу са тим показатељима. Сходно томе, промјена новчане масе је резултат прилагођавања домаћим и иностраним економским утицајима. Дакле, у валутном одбору, јер нема могућности активног прилагођаван, држава је уступила свој монетарни суверинитет.

Битно је раздвојити појам валутног одбора и централне банке. Валутни одбор је у Босни и Херцеговини могао бити организован и под тим називом, међутим узевши у обзир европски пут Босне и Херцеговине и могући улазак у европску монетарну унију као крајњи исход којим би валутни одбор престао да постоји, одлучено је да се институција назове централна банка али да иста функционише као валутни одбор. Дакле потребно је раздвојити појам централне банке као назива институције и као системског рјешења за вођење монетарне политике.

Основна разлика између система валутног одбора и класичне централне банке је у томе што власт у том случају има овлашћење за вођење дискреционе политике, а тиме и могућност емисије новца, док код валутног одбора то овлашћење не постоји.

Валутни одбор је много једноставнији и оперативнији систем док исто тако обезбјеђује валутну и инфлаторну стабилност. Управо због призивања емисије без покрића илити народно речено „штампања пара“, за шта је потребно укидање валутног одбора, принцип класичне централне банке који се тиме намеће створио би институцију која је политички зависна, некомпетентна и манипулисана. Наравно онај који заговара укидање валутног одбора кроз отворено позивање на емисију без покрића показује своје намјере да монетарну политику подреди дневно-политичким интересима.

Такође, једна од разлика између валутног одбора и класичне централне банке је што у систему валутног одбора не постоји могућност кредитирања банака и финансирања буџета. Све оно што је изговорио Предсједник Републике Српске на јучерашњој конференцији за штампу је немогуће урадити без измјене Устава и Закона о Централној Банци, што се сигурно не може учинити без озбиљне анализе стручне јавности и ширег политичког консензуса. Такође, класични је губитак времена и бацање пијеска у очи народу када се на ентитетском нивоу расправља о монетарној политици.

Оно што стварно угрожава стабилност девизног курса, а самим тим и валутног одбора, итекако се налази у надлежности ентитетских Влада. Услов за стабилност девизног курса јесте да продуктивност по раднику не расте спорије од бруто плата радника. Уколико бруто плата радника расте брже од продуктивности радника потрошња ће расти изнад текућих прихода појединаца што доводи до повећања увоза, инфлације и смањења извоза. Узмемо ли у обзир гломазност административног апарата и да су плате протеклих 10 година у јавном сектору расле за преко 60% док је продуктивност у истом периоду порасла тек нешто изнад 30% говори довољно о томе гдје се проблем налази.

Зарад стабилности курса и државе, потребно је смањити административни апарат (успорити раст плата) и повећати привредну активност чиме се убрзава продуктивност по раднику. Тиме ће се такође смањити увоз, а истовремено стимулисати извоз. Овим треба да се баве ентитетске власти, а монетарна политика са валутним одбором у надлежности заједничких органа власти је управо онемогућила играње девизним курсом ради убирања дневно политичких поена.

Тренутно, валутни одбор је једини исправан пут у вођењу монетарне политике Босне и Херцеговине, једини гарант њене стабилности, а за сваку промјену потребан је повољнији привредни амбијент и јача економија чиме се актуелна власт најмање бави.



0 КОМЕНТАРА

  1. Moram da izrazim debelo neslaganje sa koleZom Pepićem.

    Analiza je površna i zasniva se na premisi o našoj nestručnosti i lopovluku. Nema ni jedne jedine riječi o savremenim monetarnim tendencijama – SAD, EU i Japan upravo sada vode nezapamćenu politiku bjesomučnog štampanja para.

    Valutni odbori nisu pravilo nego izuzetak. Malo ih je i privremenog su karaktera. Država bez novca i nije država. Monetarni suverenitet jednako je važan kao npr. teritorijalni. Kada neko kaže da ne želi monetarni suverenitet to je isto kao da kaže da se odriče dijela teritorije.

    Naravno da bi uvođenje klasične centralne banke podrazumijevalo potpuno nov zakonski okvir i naravno da taj zakon mora biti izuzetno rigidan. Ozbiljna CB nikada nije vođena dnevnopolitičkim interesima a guverner je po pravilu izuzetno čvrsta i stručna osoba – vođena jasnim ciljevima i javnim interesom.

  2. Монетарно овлаштење је једно од основних у управљању приведом. Без могућности вођења политике новца управљање привредом је немогуће. Знајући то, а у циљу што потпунијег и успешнијег економског заробљавања, глобалисти су у форми Валутног одбора одузели Босни и Херцеговини монетарну, као основну економску функцију. Одузимање је потпуно без остатка, што повећава ниво глобалистичког учинка.
    Понови дупло дно. Једно се прича, а друго се ради. Разлог увођења Валутног одбора, према образложењу , јесте у немогућности земље да обезбеди монетарну стабилност, па ће се то учинити кроз Валутни одбор. На прво поглед, и сагласно образложењу, веома рестриктиван приступ, што гарантује монетарну стабилност, као првог услова економске успешности. У целини посматрано монетарно као економски цинизам.
    Почетна маса новца се стиче куповином резервне валуте (у почетку ДМ, а касније €) на основу које се, по паритету емитуједомаћа КМ. То је новац који је пре свега намењен за обављање домаћих плаћања. Додатна емисија новца се врши путем извоза, где мењачница, под називом Централна банка, врши замјену новца. Звучно име за непостојећи садржај, што је уобичајена глобалистичка превара. И ту је почетак економског цинизма. Изнемогла и у рату срушена привреда треба да својим повећаним извозом над увозом обезбеди раст новца који је потребан за нарастање домаћих роба и услуга. Наравно да је то немогуће, али се то не истиче у образложењу наметања валутног одбора. Истиче се да ће он донети монетарну стабилност ан улазећи у анализу фактора који ће то обезбедити. Једноставно треба веровати на реч. Када би, како стоји у образложењу Валутног одбора, прилив новца се остваривао само на основу вишка извоза над увозом, онда би се јавила огромна несташица новца и завладала би невиђена дефлација која је најопасниај економска болест. Домаћа привреда, која од почетка оставарује платни дефицит, брзо би потрошила и значајан део новца намењеног домаћој привреди, што би увећало ниво његове оскудности. Једноставно дио новца би отишао на повећање иностране набавке.
    Суштина Валутног одбора, онако како стоји у образложењу његовор финкционисања, емисија на основу повећане иностране набавке, јесте у непрекидној оскудици новца (дефлација). Креатори Валутног одбора зјнају да то није тако. Они увек кједно причају а друго раде. Прилив новца се не обезбеђује из претежности извоза над увозом, него из сасвим других извора: кредита, продаје странцима, дознака, потрошње странаца у земљи. И ту је права суштина Валутног одбора. Онемогућити на основи емисионе функције Централне банке, притицање у привреду потребне количине новца и управљање девизним курсом, ако инструментом политике према иностранству. Уместо тога је притицање новца из иностаних извора. Да би било новца, нужно је задуживати се, продавати странцима и слично. Право финансијско колонијално ропство.
    Непостојање централне банке код нас (у БиХ) носи у себи једну веома тешку последицу. Контрола новца, односно његово пуштање у и повлачење представља основну економску функцију централне банке. Све се то завршава у пожељној каматној стопи, која обезбеђује максимлни развој домаће привреде. С обзиром да немамо централну банку, могучност управљања новцем, имајући у виду остварење макроекономских циљева (запосленост, увоз-извоз, раст БДП), не постоји. Неовцем самостално управљају пословне банке, што се завршава у невиђеној пљачки привреде и становништва, високе камате које су више од два пута више од европских, просто гуше привреду и недозвољавају јој било каква развој.
    Ускраћивањем права на централну банку, ускраћена нам је могућност управљања девизним курсом као битним макроекономским инструментом. Да поседујемо централну банку, вероватни би смо на основу управљања новчаном масом управљали ценом иностраних роба. Не би се дозвољавала прекомерна прецењеност домаће валуте, чиме се поскупљују домаће робе и новац, а појефтињује страни новац и робе. То наравно води прекомерном задуживању и увозу. Политиком новца, сагласно економским погоршањима, обарана би вредност домаћег новца (девалвација), а дизана вредност страног, чиме би се ограничавало прекомерно задуживање и улажење у високе платне дефиците.
    Валутни одбор, међутим, вуче на сасвим другу старану. Задржава се чврст девизни курс независно од економских погоршања. Све је већа прецењеност домаће валуте. Домаћа валута и робе су, како је економско стање горе, све скупље, а инострани новац и робе су све јефтинији. То снажно вуче у правцу повећаног задужења и раста платног дефицита – супротно интересима и потребама властите земље, али зато у пуној сагласности са портребам и интересима странаца.
    Свугде, где је био уведен Валутни одбор, након његовог укидања догодила се изузетна инфлација. Све говори да би се то могло десити и код нас. Иностране обавезе Републике Српске (кредити и дефицити) су у 2010. години за око три пута већи (4,7 милијарди КМ) од реалног друштвеног производа (1,7 милијарди КМ). У случају престанка Валутног одбора и препуштања КМ снагама тржишта, реално је очекивати да се инфлаторно издравнање оставари на нивоу 300%, односно уместо садашњих 2 КМ за 1 Евро да то износи 6 КМ за 1 Еуро. Економске и друштвене последице таквог тренутног и неконтролисаног догађања би биле катастрофалне.
    Реалан је и други ред догађаја. Уместо раста количине новца реално је њено смањење. У случају значајније депресије, за очекивати је да би стране банке пакујући се, однеле и значајене количине домаћег новца. То заједно са непостојањем централне банке носи реалне претње појаве изузетне несташице новца (дефлација). Засада је крајње неизвесно које од ових процеса ће превладати. Могуће је да се све догови у два корак: у почетку дефлација, а онда након оснивања властите централне банке инфлација.
    Ово је једно од најзамршенијих економских питања којем би било потребно да се посвети далеко више пажње. Крајње је опасно продужено подносити оволику прецењеност домаће валуте, а не имати благовремен и поуздана одговор о томе шта ће се догодити када престане рад Валутног одбора.
    Није много другачије ни онда ако се донесе одлука о нашем прикључењу Европској монетарној унији. Који је механизам санирања дугова и платних дефицита у том случају, засада је непознато.

  3. Posljedica valutnog odbora u 2015. godini je ogromna deflacija u BiH. Najveća u Evropi.

    Deflacija znači slom potrošnje i investicija. Deflacija znači da je u bankama masa para. Organi vlasti svih nivoa i političkog opredjeljenja su jedini koji povlače te skupe pare. Okruženje karakteriše bjesomučno štampanje para a to znači da se milijarde iz naših džepova prostim mehanizmom valutnog odbora prebacuju u EU.

    Koliko god nas kradu naši političari – kradu nas još više kreatori monetarne politike. Kad smo glupi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *