Пуцајте, ја држим час!

У Крагујевцу је на данашњи дан, 1941. године стријељано око 2800 цивила, међу којима више десетина ђака мушке гимназије.

Масакр над цивилима је отпочео 19. октобра, масовним стријељањима по крагујевачким селима, као одмазда за 10 мртвих и 26 рањених Нијемаца, у борбама са устаницима у близини Горњег Милановца. Нијемци су следили прокламовану наредну да за сваког убијеног њемачког војника стријељају 100 а за сваког рањеног 50 Срба. Прво су стријељани Јевреји и Срби са списка неподобних. Како тај број није био ни близу потребног, започела је масовна рација по кућама. Хапшени су сви од 16 до 60 година и масовно одвођени на стријељање. Већина, око 2 300 људи, стријељано је 21. октобра у Шумарицама и околини. Директор музеја "21. октобар" наводи да је именом пописано 2796 убијених. Ова масовна егзекуција била је само једна у низу сличних, поред Шапца, Краљева…, које су извршене у јесен 1941. године од стране Нијемаца

Радоје Радовановић

Крагујевац

О, никада ви то нећете схватити,
јер ви се плашите смрти, а ми у њој тражимо спас!
Чуди вас, зар не:
стојимо и мирно гледамо у вас
и нема страха у нашем непокретном оку
већ само презир крије и мржњу свету и дубоку
њихов чудесни сјај!

Вама је несхватљиво:
ми, одрпани, исцепаних лактова,
ми, за које су вам ваши говорили
да смо погана дрипачка раса —
стојимо уздигнуте главе и усправнога стаса!
И не дрхте нам везане руке,
и не тресу нам се обнажена рамена,
и гледамо вас, гледамо и видимо
— да ваша клецају колена
пред снагом погледа наших!
Шире се згрануто ваше разбојничке очи,
грче се у чуду ваша безизразна лица
и постајете шака преплашених убица!

А знате ли да оловним, пламеним куглицама
у безумљу страха
сад себе убија сама сваки од вас!
Знате ли да неће бити мира
вашој отупелој свести
и од наших погледа
да се више не можете скрити!
Знате ли да ће вам ноћи,
ужасне ноћи мучења бити
и да више не можете утећи,
никуда утећи,
и да смо од вас јачи,
и да смо од вас већи —
за срце већи!

Знате ли да ћете лудети од страха
кад год се јесења киша
са мраком леденим
спусти врх наших заспалих глава
и да ће и земља, и камен, и дрво,
и цигла, и трава
очима гледати нашим,
грудима дисати нашим,
да неће бити мира плашљивим срцима вашим,
час овај да ћете клети!

Видите л’ ову децу што рафал чекају врео?
Кад ђачке торбице њине
из руку недужних падну,
а књиге, оловке и гуме
на земљу проспу се хладну,
кад младе, незреле воћке прерано отпадну с’ грана
— са вас ће у блато спасти
на костур намолована маска људскога лика!

Да л’ вас још увек чуди
што вољно остајем с’ њима —
ја, њихов професор стари,
зар да их оставим саме,
а сутра, зар сутра прстом да показују на ме!
То ви не разумете,
то ми, дивљаци знамо
професор није професор са каталогом само!

Мој разред куршуме чека.
А ја им предајем сада —
не шта је писао Држић,
већ шта је херојска смрт!
Уместо школскога звона
звониће болан и крт —
кашаљ оружја вашег.
Тад ћемо на одмор поћи
и загрљени, хладни и неми
безбројне дане и ноћи
сан ћемо вечити снити.

Мој разред куршуме чека.
И нико не шапће ником!
Сви, до малишана задњег,
напамет лекцију знају!
Њихове детиње очи
задњи пут светлуцају.
Овде двојкаша нема,
јер ми смо синови рода
у коме и најмање дете
чим научи само да хода —
већ зна како се мре!

Да л’ вас још увек чуди
што вољно остајем с’ њима,
ја, њихов професор стари,
зар да их оставим саме,
а сутра, зар сутра
прстом да показују на ме!
То ви не осећате,
то ми, дивљаци знамо —
професор није професор са каталогом само!
Пуцајте,
ја држим час!