Ко су били добри Бошњани? (2)

Повеља бана Стефана из 1351. године, руши све резерве у вези тумачења добрих Бошњана као регионалног, а не етничког имена. Пише: Борис Радаковић У у уводу поменутој повељи кнезовима Вуку и Павлу Вукославићу, бан наводи да је био у боју у Рашкој и да му је цар Рашки узео његов град Нови. Рашка је Србија […]

петак, април 18, 2014 / 08:42

Повеља бана Стефана из 1351. године, руши све резерве у вези тумачења добрих Бошњана као регионалног, а не етничког имена.

Пише: Борис Радаковић

У у уводу поменутој повељи кнезовима Вуку и Павлу Вукославићу, бан наводи да је био у боју у Рашкој и да му је цар Рашки узео његов град Нови.

Рашка је Србија а цар Рашки је Душан, тако да видимо да овде бан користи регионалне термине за Србе и Србију. То је прије њега чинио и бан Матија Нинослав. Дакле, овде су Бошњани били у боју против Рашана, што није чудно за средњи вијек када знамо да су великаши који су се налазили у истим државама па чак и чланови исте династије, између себе водили праве ратове. Мислим да не треба набрајати све сукобе између Немањића, Котроманића и њихове властеле, сјетимо се само сукоба између браће Вукана и Стефана, Твртка и Вука…

У овој повељи као свједоци се наводе „добри Бошњани и Усорани“: први пристав и свједок Владислав Дабић са братијом, други свједок и пристав Ратко Шанта са братијом, Мркоје Шћитовљанин пристав и свједок са братијом; од Усоре пристав и свједок Прибислав Хлапотић са братијом, Стипоје Челничић свједок са братијом, Поручен Прибиславић свједок томе са братијом; од Доњих Краја Ратко свједок и пристав и његова пратња“.

Дакле ако су Бошњани посебан народ, онда су то и Усорани, међутим то историчари који заступају тезу о Бошњанима као становницима средњовјековне босанске државе, у којој није било скоро никога сем њих избјегавају да спомену. Дакле Бошњани су из Босне, а Усорани су из Усоре, што су регионални називи за становништво ових регија.

Једнообразна допуна тезе од Твртка – краља Срба

Бан Твртко Котроманић, потоњи „краљ Срба“ Стефан Твртко I Котроманић, такође у својим повељама спомиње Бошњане и остале свједоке. Као бан издаје повељу кнезу Павлу Вукославићу 1367. године. Дио који говори о свједоцима гласи: „А томе су свједоци: од Босне – казнац Санко са браћом, војвода Пурћа са браћом, жупан Вукослав Нахојевић са браћом, тепчија Влчихна с браћом, кнез Степоје Хрватинић с браћом, Гргур Мркојевић с браћом; а од Усоре – казнац Степоје с браћом, војвода Твртко с браћом, кнез Техчин с браћом, жупан Поручен с браћом, кнез Јури Доброславић, с браћом, Твртко Чекановић с браћом“.

Што се тиче свједока од Усоре, спомињу се нека имена „Усорана“ која имамо и у ранијој повељи од бана Стефана II из 1351. године, а то су жупан Поручен и Твртко Чекановић. Дакле и за вријеме бановања Твртка Котроманића однос је остао исти као и раније, добро се знало одакле је која властела долазила и то се наводило у повељама.

Када је постао „краљ Срба“ Стефан Твртко нигдје у титули не спомиње ни Бошњане, ни Усоране, ни Хумљане, јер нема потребе пошто сви они спадају под Србе, а у титули се даље редају њихове области. Да којим случајем они нису Срби онда би их навели поред Срба. Тако имамо случај, да када је краљ Твртко освојио неке земље Хрвата, у повељи наводи поред Срба и Хрвате, што значи да их до тад није било у држави Котроманића, као и да су једини или бар у огромној већини народ босанке државе чинили Срби.

О регионалним називима и традицијама старих држава говори и обраћање Дубровчана угарском краљу Лудвигу око 1378. године гдје се каже: „Босански и рашки краљ све до сад нас је бранио кадгод смо га молили за помоћ, али од сад у будуће има да чува своју земљу, коју је добио од рашког краљевства, и стога нам је сад више удаљен, него је био до сад“. Дакле, називају га по државама босанским и рашким краљем иако је у његовој титули на првом мјесту стајало „краљ Србљем“.

Други Твртко – иста прича о Бошњанима

Други краљ из династије Котроманић са именом Твртко – Стефан Твртко II Твртковић, у својој повељи нам директно каже ко су то Бошњани. Наиме, 24. јуна 1405. године, у повељи у повељи Дубровчанима између осталог каже:

„А што су војвода Сандаљ, кнез Павле Раденовић, или други Бошњанин краљевства босанског, узели коме год Дубровчанину иметак или нешто друго у овом рату (прије тога водио се рат између Босне и Дубровника –Б. Р.) томе плену да је судија кнез Вукац Хранић и с њим други властелин босански, кога краљевство ми пошаље“.

Јасно је да се и овде под Бошњане убраја властела босанска и то она крупна властела, јер се и она ширила, како се ширила босанска држава. Шта више, ширење босанске државе било је под иницијативом крупне властеле, као што је био случај и са ширењем Србије знатно раније.

Лазар Хребељановић, Вук Бранковић, Влатко Вуковић – Срби

Задржаћемо се мало код поменутог војводе Сандаља. Стриц војводе Сандаља, којег је Сандаљ насљедио на власти у Хуму, био је Влатко Вуковић, који је предводио помоћне одреде краља Твртка у боју на Косову пољу.

У једном дубровачком љетопису пише о Косовском боју ово: „1389, 15. Јуна, на Видовдан, у уторак, бјеше битка између Срба и турског цара. Од Срба су били: Лазар, српски краљ, Вук Бранковић и Влатко Вуковић војвода. И би велика погибија и турска и српска, и мало их се вратило натраг; цар Мурат убијен би, а и српски краљ. Побједе нису добили ни Срби ни Турци, јер је била велика погибија. Бој је био на Косову пољу“.

Поред тога што у љетопису погрешно стоји да је лазар српски краљ, знамо да је носио титулу кнеза, и да је ипак Србија послије те битке морала постати вазална држава према Турцима, занимљиво је да се међу Србе убраја и босанки војвода Влатко Вуковић. Такође, спомињу се само Срби и Турци, из чега слиједи да је писац љетописа сматрао Босанце Србима.

Прибислав Похвалић записује српски

Дубровачки љетопис подржава још један извор, а то је потврда Прибисава Похвалића, изасланика војводе Сандаља. У тој потврди од 9. јануара 1407. године, пише да је написана на српском језику: „записује јере овај лист српски“ и „и у другом листу српском“ и „у првом листу српском“. Видимо да се на три мјеста спомиње да је српским писана ова потврда, а ако Сандаљ није говорио и писао на српском, свакако не би ни његов изасланик. Ово је још један примјер гдје један „Бошњанин“, пише на српском језику.

Кад смо код Хума, споменућемо једно писмо жупана Санка Милтеновића, који је владао у Хуму прије Косача. Писмо је настала између 1359-1361. године, док је Твртко још увијек био бан. Санко Милтеновић у то вријеме био је противник бана Твртка. Између осталог у писму се каже:

„… моја драга браћо, не кажите мени цијене чинити као Влаху, воља Приморјанину, воља Хумљанину, јер сам ја један од вас, а ви сте у мом владању колико ја, тога ми нисте учинили“.

Санко се сматра једним од Дубровчана зато што је раније био добио дубровачко грађанство. Спомиње три назива за народ Влахе, Приморјане и Хумљане. Иако је Хум у власти Котроманића од 1326, нигдје се поред ових имена не спомињу Бошњани, а да постоје као народ сигурно би се споменули. Ова повеља даје одличан примјер који су се све локални називи користили за становништво у средњем вијеку на простору српског етничког простора.

Дубровачке посланице Павлу Раденовићу

Причу о Бошњанима завршићемо са Павлом Раденовићем, великашом који је управљао територијом између Сарајева и Дрине. Павле Раденовић спада у ред најмоћнијих великаша босанске средњовјековне државе. Обрадићемо два писма која су Дубровчани упутили Павлу 1405. године. Након босанско-дубровачког рата (1403-1404) дипломатска борба је настављена и током 1405, па те године Дубровчани захваљују Павлу на помоћи, јер се залагао за њих код краља Твртка II Твртковића и херцега Хрвоја.

Прво писмо од 26. марта 1405, пуно је захвале Дубровчана према кнезу Павлу, а на крају писма се каже: „А са Бошњанима ти направисмо други договор, како ваша љубав зна.“

Дубровчани су преговарали са краљем и босанском властелом Бошњанима и направили су споразум при чему им је помагао Павле те је упознат са тим договором. И Павле спада у властелу из Босне, само овде се наводи посебно јер су Дубровчани са њим направили споразум 1404. године.

Друго писмо кнезу Павлу од 22. октобра 1405, спомиње властелу Рашку и Босанску:

„… а на оној вјери и слободама које смо увијек држали господи – бану Стјепану са мајком и братијом; и казнацу Санку са браћом, дјецом и породицом и људима, и покладу краља Вукашина и многој рашкој и босанској господи и властели прије и послије њих“.

Дубровчани опет наводе људе односно српску властелу по старим средњовјековним државама. Наводе и Санка који је како смо видјели споменуо три имена за народ у средњем вијеку. Наводе краља Вукашина Мрњавчевића, али ничим га не ограђују од рашке и босанске властеле јер за Дубровчане сви су они једна цјелина.

Три династије – један српски народ

Занимљив је и податак који доноси Бенедикт Курипешић. Он је путујући у једној Аустријској делегацији за Цариград 1530, прошао и кроз Босну и о томе оставио запис у свом путопису. Између осталог што је забиљежио, о гробу Радослава Павловића, сина Павла Раденовића, записао је ово:

„Ту лежи војвода Радослав Павловић, који је некад владао у тој земљи, његова жена, један син, његов брат и вјерни му слуга. На великом надгробном камену је истесан на српском језику и српским писменима напис са овим мислима…“

Дакле, на гробу једног Бошњанина стоји натпис на српском језику и српским словима (ћирилици). Дакле, имамо три примјера гдје се Бошњани служе српским језиком, бан Стјепан 1333, изасланик војводе Сандаља 1407, и клесар који је уклесао натпис на гробу Радослава Павловића.

Како видимо много је чињеница и извора који говоре да у средњовјековној босанској држави није било неких Бошњана као посебног народа. То име изведено је од топонима Босна, као и име Босанац, касније Бошњак. Ако упоредимо овај текст и податке у њему са подацима у друга два текста у којима су обрађени страни и домаћи извори, видимо да је средњовјековна Босна била само једна од држава коју су формирали Срби.

Три српске државе успјеле су се уздићи до реда краљевине, а то су: Дукља, Рашка (Србија) и Босна. Три су велике српске краљевске династије из средњег вијека, ако не рачунамо краљеве у вријеме нестабилности послије Душанове смрти, а то су: Војислављевићи, Немањићи (и царска титула такође), те Котроманићи.



0 КОМЕНТАРА

  1. :D:D:D

    Tako je, ako sam ja muha, onda je tekst govno,
    tako je elepe, čak i tebi asocijacije ne daju da lažeš o kvaliteti teksta.

    Ja sam zato i komentarisao, da ne ostane bez osvrta kakav smrad je Frontal objavio. Čovjek nema ni elementarno sociološko ni historijsko znanje i pokušava srednji vijek posmatrati kroz nacionalističku vizuru 19. vijeka. Što bi čak i bilo razumljivo da danas nije 21. vijek.
    A na primjeru krunisanih dinastija je najočiglednija selektivnost u kojoj onome koji se diči kraljevskim krunama ne pada na pamet da spomene da je te krune na srbaljske glave postavio papin legat.
    Čovjek vodi raspravu sa istim sebi, era amatera otkucava sa istim kvalitetom na sajtovima poput bošnjaci.net i hrvatska vikipedija, ljudi bez kapaciteta da žive vlastite živote, bez znanja i sposobnosti objektivnog sagledavanja pričaju bajke čopkajući kadrove iz historije ufajući se u svijet vitezova i superheroja – i to ovdje većina ljudi zna, zato i nema komentara

  2. Нико ко је иоле нормалан,реалан и неострашћен не може тврдити да макар 95% данашњег становништва у БиХ није српског
    етничког поријекла.Не може нико натјерати БХ муслимане да кажу да су Срби,нити би их ја на то тјерао,али нормално би и историјски тачно било да кажу да су српског етничког поријекла. Не знам у чему је ту проблем.

Оставите одговор