Небојша Вукановић: Служба
Случај "Перковић" у сусједној Хрватској поново је у жижу јавности вратио питање какав је данас утицај и улога шпијуна, агената и оперативаца бивше Службе државне безбједности. Јосип Перковић је до 1990. и доласка ХДЗ-а на власт био је последњи шеф хрватског ДБ-а, али је и послије доласка радикалних хрватских десничара проусташке оријентације задржао високе функције […]
Случај "Перковић" у сусједној Хрватској поново је у жижу јавности вратио питање какав је данас утицај и улога шпијуна, агената и оперативаца бивше Службе државне безбједности.
Јосип Перковић је до 1990. и доласка ХДЗ-а на власт био је последњи шеф хрватског ДБ-а, али је и послије доласка радикалних хрватских десничара проусташке оријентације задржао високе функције у тајној служби иако је претходно деценијама организовао убиства и хапшења припадника хрватске усташке емиграције. Његов син Саша Перковића тренутно обавља функцију савјетника хрватског предсједника Иве Јосиповића, а претходно је био савјетник бившег предсједника Стипе Месића.
Након што је Њемачка расписала међународно потјерницу и затражила изручење Перковића њеним правосудним органима због сумњи да је организовао убиство хрватског емигранта Стјепана Ђурековића, хрватске власти усвојиле су "Lex Перковић", посебан закон како би спријечиле изручење бивше шефа тајне службе и тим потезом нарушиле односе са најпоузданијим савезником који је највише допринио њеној самосталности и пријему у Европску Унију. Ангела Меркел због "случаја Перковић" није жељела да дође у Загреб на свечану церемонију поводом пријема најмлађе чланице у ЕУ, а премијер Милановић одмах по приступању Унији размијенио је низ тешких и недипломатских ријечи са бриселском администрацијом која је такође инсистирала на Перковићевом изручењу.
Лаици би се запитали због чега то хрватска Влада улази у сукобе са савезницима и државама које су јој значајно помогле у блиској пршлости, и како је један стари "удбаш" вриједан сукобљавања са моћним државама. Зар није логичније да хрватски десничари по доласку на власт преиспитају и затраже одговорност челника "Службе" који су их прогонили деценијама, и како син шефа комунистичког ДБ-а непрекидно савјетује све хрватске предсједнике и директно утиче на државну политику? Да ли се уопште од 90-тих мијењала власт, или су само промијењени неки оквири, кадрови, дресови и униформе?
Тајна служба у бившој Југославији била је веома јака и контролисала је све важне токове, људе, политичаре, медије, цркву… Осим у Хрватској, и у Србији се у последње вријеме повела озбиљна расправа о улози ДБ-а у претходним деценијама и бројним политичким убиствима. Иако се "Служба" привидно распала са бившом Југославијом, кракови њене хоботнице и челници који посједују тајне досијее свих важних политичара, задржали су полуге моћи у својим рукама. Тако је недавно један од челника србијанске УДБ-е јавно признао да су по налогу Слободана Милошевића почетком 90-их они основали многе странке и бирали њихове ексцентричне лидере како би Слоби помогли да опстане на власти.
Сигурно је да у региону нема озбиљније странке, медија и организације а да у њеном врху нису убачени шпијуни и агенти тајних служби који извршавају конспиративне задатке. Они у погодном тренутку реагују по задатку, изврше пуч, промијене курс или цијепају странке. У Црној Гори није било промјене власти и система од краја 80-их, па је логично да је тамошња "Служба" најјача и најорганизованија, и да има апсолутну контролу над друштвом. Сигурно је да ситуација није пуно другачија и код нас, и довољно је прелистати књигу "Чувари Југославије" и видјети ко су све били шпијуни и сарадници, и колико њих и данас има на јавној сцени и у политици. Од Небојше Радмановића, чији је отац био чувени "ознаш" у Крајини, преко Средоје Новића, који је 80-их водио евиденцију шпијуна и био замјеник шефа ДБ-а а сада је министар цивилних послова, преко начелника Добоја Обрена Петровића или бившег "ЧЕЗ-овог" министра привреде Рајка Убипарипа, који је за УДБ-у шпијунирао српске студенте на Бањалучком универзитету, па до многих других политичара, попова, владика, новинара и других јавних личности јасно се види шпијунска мрежа старе УДБ-е и даље жива и функционише у неком новом и измијењеном облику. Највише их има тамо гдје је највише новаца, у бившој царини, или данашњој Управи за индиректно опорезивање, електро-енергетском сектору, Влади, јавним предузећима…
"Удбаши" су својим новцима помогли оснивање и рад већине странака, имају компромитујуће податке о многим политичарима, и тако их држе у шаци и тјерају на послушност. У противном афере, мутни послови и пикантерије из приватног живота појединаца завршавају на страницама жуте штампе и тако се неславно оконча каријера људи који неће да слушају. Иако је то немогуће доказати све док се не преузме власт и безбједносне структуре, са сигурношћу се може говорити да су тајне службе добрим дјелом одговорне за сва дешавања последњих 20 година, и да су челници "Служби" добрим дијелом учествовали у промјенама власти, ратовима, отимачини, криминалној приватизацији, стечајевима како би се обогатили и стекли још већу моћ. Моћници се често налазе у сјенци, труде се да остану анонимни и њихова имена јавности ништа не значе, а многи су због заштите постали службеници и агенти страних обавјештајних служби.
Већина лидера странака на домаћој политичкој сцени обављала је важне функције и прије три деценије за вријеме једностраначког система, и били су активни омладинци и политичари КПЈ-, па се логично запитати колико "Перковића" има свуда око нас, вуку ли они конце и савјетују ли они нашег предсједника, премијера, министре ? Сигурно их је много више него што би се у први мах предпоставило, и због тога је потребно извршити лустрацију и јавности саопштити конспиративна и права имена свих агената, шпијуна и челника тајних служби који су добрим дјелом одговорни за ситуацију у којој се данас налазимо. Да би заштитили себе, агенти су уништили добар дио документације, али отварање преосталих тајних докумената и досијеа сигурно би отворило Пандорину кутију и покренуло многе ствари. Све који су злоупотријебили државне институције и радили против свог народа требало би позвати на одговорност и забранити им даље политичко дјеловање, а тако би многи политичари, тајкуни, вјерски великодостојници и други народни усрећитељи отишли у пензију. Без дубоких резова и велике катарзе тешко да ће се ствари промијенити на боље. Због тога се треба надати да ће се и код нас, као што је то био случај са другим државама бившег источног блока, двије деценије послије "демократских" промјена извршити лустрација и да ће се раскинути невидљиви окови и ланци који нас држе стегнутим и заробљеним.
Pa kad bi malo podrobnije analizirali šta su radili pojedini načelnici,predsjednici opštinskih stranačkih odbora,partijski funkcioneri-SDS-a,SNSD-a,PDP-a dalo bi se zaključiti da DB drži najvažnije poluge političkog i finansijskog sistema u RS. Dobar tekst Vukanoviću.
Ја ћу као посланик Спаић из Херцеговине,нисам читао текст али сам против!
Питам:-Јел тебе готиви неки удбаш?
Ако је одговор негативан,пиши пропало.
У овој земљи нема успјеха ако те не готиви неки удбаш,чија су дјеца данас у Енглеској,Шведској,Канади,САД или су у најгорем случају жртвована за РЕПУБЛИКУ као Перковићев син у кабинету Иве?
Sjajan tekst. Isitina je, da većinu pozicija koje u Sarejevu drže predstavnici iz RS, su bivši sarednici SDB. Od Ustvnog suda (Simović), VSTS, Sipa, pa do raznih ministarstava.Slično je i RS.
Ovo je jedan od razloga što RS i BiH, je jedna od rijetkih država u Evropi(osim Srbije), koja nije donijela zakon o osudi komunističkih zločina. Čak su i Albanija i Kosovo, donijeli ove zakone-deklaracije.
Nadam se g. Vukanoviću, da će te i ovoj temi napisati neki članak.
Nije loš tekst i okvirno se slažem sa navedenim, no, proširio bih tu karegoriju „udbaša“ na još neke subjekte društva kakvi su se zarad vlastite koristi ponašali kao „nesoj“. Tu bih dodao i određene političke krugove, pa vojne i policijske najviše funkcionere, financijske moćnike i druge.
U nekom trenutku pred kraj 80-ih moglo se naslutiti da dolaze velike globalne promjene u kojim će se srušiti Istočni blok i socijalistička ideologija, pa i to koji zapadni akteri djeluju u tom pravcu. Ko je prvi bio u poziciji (zbog stručnih znanja i pristupa informacijama) da prepozna promjene kakve treba da nastupe nego najviši funkcioneri sistema bezbjednosti ivše države. Kako to funkcioniše u praksi – „bezbjednjaci“ o svemu informišu politički establišment, tako da je i politička „elita“ znala šta nam slijedi. Sad, u krugu tih što su znali ili bar mogli pretpostaviti kakve će promjene nastupiti i ko je glavni generator istih, e tu treba razlučiti „soj“ od „nesoja“.
Dakle, „nesoj“ je shvatio da najmoćnija zemlja svijeta napada na našu zemlju (govorim o SFRJ) i, umjesto da brani zemlju, pridružio se novom okupatoru. Normalno da to nikada ne ide u jednostavnoj formi, no, svaki vojni general koji je napustio vojsku i otvorio pilanu ili benzinsku pumpu – može se reći da je pridružio se okupatoru (ipak je njegov osnovni zadatak bio da brani zemlju, a ne da reže trupce). Svaki policijski ili obavještajni funkcioner (čak i iskusan operativac) koji je učestvovao u osnivanju paravojnih (a u biti pljačkaških) „jedinica“ se takođe pridružio okupatoru. Te, tadašnje, paravojne jedinice i čine jezgro kasnije stvorenog organizovanog kriminala kakav na ovim prostorima je ranije bio marginalna pojava u odnosu na današnji obim. Potom, svaki politički funkcioner koji je bukvalno preko noći „socijalistički dres“ zamijenio „etnonacionalističkim dresom“ takođe se može smatrati kvislingom iz prostog razloga što to nije učinio iz ubjeđenja, nego prateći okvirnu strategiju kakvu su Amerikanci zamislili za razbijanje naše zemlje. političari dobro znaju da je ideologija tek puko sredstvo manipulacije narodnim masama, pa im tako promjena „ideološkog kursa“ nije nikakav problem – važno je da vladaju. Isto se dešava unutar privredno-financijskih subjekata koji preuzimaju „zadatak“ razaranja vlastite privrede i bankarskog sektora, te ovdje dovode nove „gospodare“ u vidu moćnih banaka i kompanija.
I prilično je jednostavan mehanizam raspoznavanja „soja“ od „nesoja“, a okvirno ga možemo podvesti kroz „porijeklo imovine“. U ovom društvu može se prilično jednostavno „raščistiti sa prošlošću“ tako što ćemo započeti sa provjeravanjem porijekla imovine. Onaj ko je bogatstvo stekao legalnim putem (ima i takvih), e taj raspolaže „kamionom dokumentacije“ kakvom to može dokazati. Zna se koliko je naša birokratija nezajažljiva i koliko „papirologije“ nameće poslovnim subjektima. Ni najmanje se ne šalim kad kažem da svaki ozbiljan privrednik mora da raspolaže sa „kamionom dokumentacije“ kakvom dokazuje legalnost sticanja bogatstva. Na drugoj strani imamo milijardere kakvi nemaju ni „tri papirića“ kakvima bi dokazivali porijeklo imovine (e tu su naši generali – vojni i policijski, političari, „financijski manipulanti“ i ino). Hajde, da sebi postavimo jednostavno pitanje – gdje pred rat nestadoše silni generali JNA, kakvih je jednostavno bilo na stotine, a svi znaju da su rat vodili kojekakvi kapetani ili majori, kakvi „brzinski“ postadoše generali? Pa generali otvorili pilane, a svoje „posilne“ unaprijedili u generale i prepustili im „svoje ratne zadatke“.
Sad dolazimo do centralnog pitanja – kako da ovo društvo raščisti sa prošlošću i krene naprijed? Kako stvari stoje – NIKAKO! Na jednoj strani imamo tu političarsko-generalsko-udbašku „elitu“ kakva raspolaže sa kapitalom i moći. Da bi takve raskrinkali i uništili njihovu moć (i štetan uticaj na društvo) treba nam kvalitetna intelektualna elita. No pogledajmo malo tu našu „intelektualnu elitu“ i prilično je jasno vidljivo da je u pitanju obična „služinčad“ ove prve „elite“ (kvislinške, manipulativne, lopovske). U kakvom stanju je ovo društvo bilokakve „evolutivne promjene“ (one normalne, legalne, konstruktivne) nemaju nikakve šanse. Budaleština je i razmišljati da je ovdje moguće nešto mijenjati kroz donošenje ustava i zakona (koje ovdje nikad niko nije poštivao), putem sudova (kakvi su postali instrumenti legalizovanja kriminala), putem političkih ideja (kakve su ovdje uvijek bile instrumenti manipulacije) i td. i td. Jedino šta ovdje može proizvesti promjene (suštinske) jeste „revolucionarno djelovanje“ u vidu okupljanja ovog napaćenog, izvaranog, opljačkanog, poniženog, gotovo razorenog naroda koji će „pravdu uzeti u svoje ruke“. Jeste da to podrazumijeva krvoprolića, haos, razaranja i patnje, ali i ovako „umiremo, a lijeka nam nema“.
Na prvom koraku bilokakvih kvalitativnih „promjena“ treba jasno reći „NE!“ ovim „ćerestijama“ od evro-atlanskih integracija u kakve nas vode sadašnje elite. Dakle, ovdašnji Kvislinzi, izdajnici, pljačkaši i rušitelji vlastite zamlje sad će da nas vode u „zagrljaj“ svojih gospodara zbog kojih su i izdali i razorili sopstvenu zemlju. Ne kažem ja da ne treba ići u integracije sa drugim narodima i državama, ali sa ovakvim „kvislinškim elitama“ se to ne čini. Prvo treba proizvestu unutrašne promjene, pa tek onda promišljati o tome sa kim ćemo u integracije, a koga ćemo vratiti „u majčinu“…
Вукане, све ово говори Вук и СПО деценијама.
У контексту приче…колику пензију прима Насер Орић из Србије!?
Одлична тема! Нисам сигуран колико је могуће истргнути се из канџи служби. Чак и кад бисмо се ослободили домаћих, ту су стране. Уколико идеш контра њиховог интереса, ликвидирају те, и тако се прича врти у круг. А и наша ДБ је била подскуп неких страних служби. Зато су Станишић и Симатовић ослобођени. Зато су ослобођени и Орић и Готовина. У том контексту је занимљива и ова потјерница за ген. Миловановићем и повлачење исте.
Скоро смо на БНТВ могли видјети г.дина Микелића, који је потврдио да познаје Милорада Додика од 1992. године. Занимљиво би било да се до краја отворио, па објаснио ко их је упознао и како су трговали ратних година и с ким. Сигурни смо да Додик није могао бити слободни стријелац-ратни трговац, као да није ни случајни избор 1998. године. Неки људи из нашег окружења су током рата уредно прелазили Саву аутомобилом.
Занимљива је та прича о оцу и сину Перковићу, можда ништа мања о оцу и сину Изетбеговићу. И данас постоје остаци служби у виду параобавјештајних структура. Треба запазити да су данас играчи дјеца некадашњих УДБА-ша и КОС-оваца. Ваљда се у њих има највише повјерења. Препоручујем видео:
http://www.youtube.com/watch?v=N8W5ScTbZbI
Интересантна су питања колико новца покраденог од грађана заврши у џеповима значајних фаца служби, колики данас утицај остаци домаћих служби имају на избор политичара и да ли некад могу постојати и добре намјере према народу или тај рад првенствено мора имати негативан предзнак?
Још треба додати да Додик преко неких конекција СДБ из тог периода покушава данас да се „опере“ код Вучића, а на рад „службе“ мирише и бизнис Додик-Кустурица-Григорије. Погледајте мало ко је био Мурат Кустурица и зашто је баш Емир добијао паре за филмове. Бреговић с Бијелим дугметом је такође био у служби „службе“, а није случајно да су најчешће регрутована дјеца полицајаца и војних лица.
А чика Симо Ороз се не би требао јављати на овој теми, јер би могло да му лети перје. Откуд то да се формира у Србији једна партија на чије се чело поставља баш секретарица високог комунистичког дужносника, а да је исти кум лидера једне друге странке основане од стране СДБ Србије. И наравно, те двије странке су почетком 90-их имале приватне војске, које су такође пројекат СДБ, једнако као и „аркановци“. Зашто је СДБ покушала да ликвидира тог истог Вука, велико је питање. Могуће да је радио истовремено и за стране службе, или им се „отргао с ланца“. А неке стране службе сада озлојеђеног Вука ставља у наручје Вучића. Тако је, чика Симо, зар не?! B-)
drazen78bl, распала се служба али не и наша дружба!!!http://youtu.be/E5dKuC_G5zk
Џабе ти пишеш Вукане. Све је нејасно док Дражен не разјасни.