Парче Русије у Семберији

Манастир Свете Петке чија је градња започета 2004. није у потпуности завршен, али је већ постао незаобилазно мјесто за све који наврате у Бијељину. Пише Марко Шикуљак Манастир Свете Петке чија је градња започета 2004. није у потпуности завршен, али је већ постао незаобилазно мјесто за све који наврате у Бијељину. У питању је читав […]

недеља, август 4, 2013 / 16:18

Манастир Свете Петке чија је градња започета 2004. није у потпуности завршен, али је већ постао незаобилазно мјесто за све који наврате у Бијељину.

Пише Марко Шикуљак

Манастир Свете Петке чија је градња започета 2004. није у потпуности завршен, али је већ постао незаобилазно мјесто за све који наврате у Бијељину.

У питању је читав комплекс: Са једне стране су језерца остала након некадашњег ископавања шљунка, манастир, зграда у којој ће бити смјештен дом за старе, те на другом крају споменик палим борцима и цивилним жртвама са подручја Илијаша, Вогошће и Рајловца.

Манастир је грађен у руском стилу. Има пет позлаћених купола, какве у Русији граде да велики сњегови не би пробили кров, већ лакше склизнули. Дводијелност је још једна особина пренијета из Русије. Испод нивоа земље је једна црква, која је завршена раније, и у којој су служене службе док се остатак манастира зидао. Та пракса опет је узрокована руском зимом, и стога се у цркви прави мања црква, која се зими лакше грије.

#manastir #petjezera #bijeljina

A photo posted by фронтал.СРБ (@frontalrs) on

У мању цркву се силази врло уским пролазом. У њој се налазе честице моштију светог Сергеја Радоњешког (о коме више ријечи у наставку) и једног руског целибатног свештеника који је служио у околини Брчког, и кога су усташе заклале у другом свјетском рату. На пантократору (кружном дијелу на стропу, са иконом Исуса Христа) је исписан шести псалм Давидов

Господе, немој ме јарошћу Својом покарати,
нити ме гњевом Твојим казнити…

Још један псалм исписан је са спољне стране манастира, окружујући га на неких метар висине од земље. То је Псалам 23 (МТ)

Господ је пастир мој, ништа ми неће недостајати. На зеленој паши напаса ме, води ме на тиху воду…

Са сваке стране цркве су три лука, испод којих су осликани ликови руских светаца: Свети Александар Невски, Св. Јован Кронштадски, Серафим Саровски, св Књегиња Олга, Мати Матрона, Кнез Владимир и Сергеј Радоњешки.

Кнегиња Олга је прва руска владарка која је примила православље, под кнезом Владимиром то је учинила цијела Кијевска Русија, Александар је на Неви одбио католички крсташки поход на Русију у 13 вијеку. Серафим, Јован и Матрона су били подвижници који нису били владарског рода, али су се истакли снагом вјере, чудима и бригом за сиромашне.

Највише ријечи треба посветити Сергеју Радоњешком, због тога што су његове честице донесене у Бијељину, и симболике коју то носи. Он је обновио монаштво у сјеверној Русији, а недалеко од Москве (Московски Посјад) основао је манастир Свете Тројице средином 14. вијека. Око њега се даље створила Сергијевска лавра, за коју кажу да је руски еквивалент Хиландара.

Било је то доба када су руске земље биле подијељене, притискале су их и Поволшка Бугарска, и Пољско-литванска унија, и монголска Златна Хорда. Земљу ка уједињењу води Димитрије, који зида камени Кремљ у Москви, побјеђује Литванце, потом разбија Поволшку Бугарску (у долини Волге, не ова данашња), а 9. септембра 1380. на ријеци Дон туче велику монголску војску. Иако су после тога поново освојили Русију, а Димитрије привремено морао да бјежи, то је био почетак краја монголског утицаја. Монголи поново дају Димитрију и Москви превласт у руској земљи да за њих сакупља порез, а већ његов син постаје насљедник пријестола без потребе да неко од Монгола то потврђује. Десило се то у години кад је српски кнез Лазар "одабрао царство небеско".

Да се вратимо на Радоњешког. Он је као духовни вођа вјероватно одабрао Димитрија међу мноштвом обласних господара и дао му подршку. Легенда даје пријеко потребан вишњи тон причи: Радоњешки је сањао да ће управо Димитрије ујединити и ослободити Русију, те му је послао писмо у коме је писало да ће он ударити темеље Трећем Риму (након Рима и Цариграда, трећи центар хришћанског свијета). Остало је историја.

Добро, тешко се отети утиску да је оволика пажња Сергеју Радоњешком (мисли се на цркву и манастирски комплекс) учињена због тога да се милост Божија усмјери уједињавање Срба, као што је руски светитељ учинио у својој земљи.

Но има ту неког другачијег обједињења, баш у овом дијелу Семберије. План је био, а видјећемо да ли ће по њему бити настављено, да се изгради више малих цркви, (по руски часовни), у броју помјесних православних цркава, којих по руском диптиху има 20, а по цариградском 17. Свака у стилу земље из које долази.

 



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *