ЂАНГОВА ОСВЕТА (DJANGO UNCHAINED)

Ђанго је још један у низу научнофантастичних филмова без свемирских бродова. Једино што у овом случају обезбјеђује какву-такву увјерљивост, јесте бијег у прошлост. Продуцетски предусретљиво, уз годину нам се нагласи да је то двије прије почетка рата између сјевера и југа Сједињених Америчких Држава. Ту један нетипичан зубар њемачког поријекла ослободи Ђанга из окова јужњачких […]

недеља, мај 26, 2013 / 12:06

Ђанго је још један у низу научнофантастичних филмова без свемирских бродова.

Једино што у овом случају обезбјеђује какву-такву увјерљивост, јесте бијег у прошлост. Продуцетски предусретљиво, уз годину нам се нагласи да је то двије прије почетка рата између сјевера и југа Сједињених Америчких Држава.

Ту један нетипичан зубар њемачког поријекла ослободи Ђанга из окова јужњачких робовласника, како би му помогао у идентификацијском послу ловца на уцјене.

Затим се њих двојица зближе у менторском односу и након периода прилагођавања и обучавања, Ђанго постаје не само црнац који јаше коња и елегантно се одијева, већ обојица учествују у сасвим натегнутој варци спашавања црнкиње која прича њемачки, представљајући се као купци мандинго рвача јужњачком велепосједнику (Леонардо ди Каприо). Брунхилда је одгојена од стране германошпрахера и Ђангова је жена од које су је раздвојили након покушаја бијега.

Ретро у музици и графици уводне шпице, још је један у низу знакова да Тарантино у цивилизацијском смислу (што се од њега као перјанице америчке филмске индустрије очекује) нема већ одавно ништа да понуди, изузев алузивности на друга дјела и компилативности жанрова.

Тако је и Ђанго скинутих окова филм у којем је и његовим творцима и публици битније што су Леонардо Ди Каприо и Семјуел Џексон одиграли ултимативне негативце.

Што се играња и грађења карактера тиче, ту су одрадили ђанговски добар посао. Главни глумац је можда и понајгори.

Нема, наравно, шансе да би се ово икада, и у једном сегменту, могло одиграти на југу САД, што сам и нагласио на почетку, помињањем сциенцијске фикције. Реалитет и могућност самог дешавања, не мора бити нужно замјерка дјелу, ако све у старту прихватимо као бајку за потрошаче 18+ година, који су дошли да виде мало марисане и крви у призорима забрањеним за малољетне.

Но, у самој унутрашњој логици филма, уз све те натчовјечанске способности др Фрица и његовог ученика Ђанга, сироти доктор је имао и више него довољно времена и још један метак у дамском пиштољу, да се окрене и утисне га у ткиво посједника сачмаре. Напротив, врло шлампаво и неувјерљиво страда за један сценарио на којем се ваљда није дало мало радити и уведе нас у наставак акције.

Због таквих детаља, филм већ негдје послије првог сата постаје помало досадан. Наша пажња спада на отаљавање Брунхилдиног митског избављења.

Вјероватно је др Фриц страдао јер је бијел, Нијемац и ложи се на Баха. Без обзира што је добар човјек, мора платити своју робовласничку боју коже и положити предујам за Хитлера.

Има, истини за вољу, дијелова који су умјетички изазовни са становишта филмотворења, као рецимо та сцена докторових реминисценција на Баха (или пророштва Вагнера и Хајдегера).

У те дијелове свакако не спада чичатомисање Семуела Л. Џексона, осим са становишта њега као глумца који игра тако негативну улогу. Више се то уклапа у општебијели, свеамерички тренд увлачења у дупе црнцима, те толерисања чак и неких штетних појава у афомеричком друштву, а усљед другог Обаминог мандата и обамаманије уопште.

Мени се много више памте дијелови са плавим очима и мистериозном црвеном марамом преко лица, која гледа у фотографију црнца на Акропољу, него јапански обилата и нереална крварења при прострелним ранама. Смит&Весон револвери из 19. вијека су код Тарантина разорне моћи у намању руку противавионског топа једне праге.

Треба ли бити оглашен за морбидитета, ако бих рекао да би филм био далеко уметничкији да је настрадао Ђанго, а не др Фриц? Након оног великог акционог преокрета који иницира Нијемац, у стилу Од сумрака до свитања, било је много простора за настране моменте тог Тарантиновог манира… Можда чак и за слијетање неког летећег тањира.

Овако је Ђанго остао у клишеизираној улогици црног Загора, Кита Телера, Капетана Микија или можда чак Великог Блека. Да су се, којим случајем, досјетили да…

…ма и хепиенд је у реду. Све је ово и онако индустријска пропаганда.
 



0 КОМЕНТАРА

  1. Хепиенд? Гдје се тај нашао након масовног покоља? А што филм слиједи свог претходника по већини израза? Но, имамо критичара који воли да разгибава свагдашњу политику. Филм је досадан након сат гледања зато што је већ виђен по истом аутору, и тачка.:P

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *