Луис Армстронг, Сулејман Величанствени и Емир Кустурица

Модерна дипломатија, осим политичких односа подразумијева и низ других односа. Пише: Марио Лукајић Ти односи могу бити они попут економских, културних, просвјетних и других са главним циљем представљања државе у иностранству, те промовисање интереса и циљева те државе. Вјероватно се већина бањoлучана сјећа концерата у Банском двору британске, шкотске и др. војски у оквиру ИФОР-а, […]

четвртак, јануар 24, 2013 / 05:43

Модерна дипломатија, осим политичких односа подразумијева и низ других односа.

Пише: Марио Лукајић

Ти односи могу бити они попут економских, културних, просвјетних и других са главним циљем представљања државе у иностранству, те промовисање интереса и циљева те државе.

Вјероватно се већина бањoлучана сјећа концерата у Банском двору британске, шкотске и др. војски у оквиру ИФОР-а, тек по завршетку рата. Није ми била баш најјаснија идеја бесплатних концерата, али Британцима је итекако било јасно шта раде и због чега.

Музичари су често најбољи амбасадори олакшавајући приступ тамо гдје су политички односи проблематични и у сјенци отворених питања. Док је музика и даље важан дио америчке јавне дипломатије, џез музика је током хладног рата била веома моћно оружје америчке културне дипломатије.

Луис Армстронг и екипа су од 1950. до 1970. године свирали у више од 35 земаља “хладног непријатеља” и њихових сателита, промовишући тако позитивну слику Америке, истовремено смањујући напетост хладног рата. Оно што је најбитније, видјели да су да умјетност и култура често успјешнији инструменти глобалне дипломатије, него протоколарне посјете политичара.

То су схватили и Турци, додуше много касније, када су почели снимати о животу и авантурама Сулејмана Величанственог, кога данас знају све домаћице, али и грађани из 60 земаља у којима се приказује ова серија. Рађена по неким историјским чињеницама на нивоу латиноамеричке сапунице, добре продукције свакако да је промијенила слику отоманске империје у поменутим земљама.

Да ли је Културна дипломатија код нас више новинарска флоскула, него појам који дефинише спровођење неке културне политике, велико је питање. Обрисима Андрићграда постало је јасно да и ми имамо своју стратегију у културној дипломатији, додуше непланирану, али самовољом појединаца реализовану.

Чини се да пратимо дешавања у Европи, у којој се на пленарној сједници Европског парламента у Страсбуру, још прошле године, предложило кориштење културне дипломатије као средства за промовисање европских интереса и вриједности, а које би позитивно дјеловало на развој, међусобно разумијевање, толеранцију , креативност и др.

Како год било, културна дипломатија би требала бити узор за међународне односе у свијету који су често у сјенци ратова и сукоба и за њен је за развој неопходно улагати значајна средства, која ће се на обострано задовољство држава и грађана сигурно многоструко вратити. Још један добар примјер културне дипломатије су свакако културни центри широм свијета као британски Бритиш кансил, француски Алианс франсез и њемачки Гете институт, или кинески Конфучије институт, којих је до сада отворено око тристо широм свијета, а у плану је да их до 2020. године буде укупно хиљаду.

Схватили су мудри Кинези да разумијевање културе отвара врата бизнису. Међутим, изгледа да народи бивше државе то нису схватили, а ради потпуније слике, треба напоменути да културни центри у иностранству земаља бивше Југославије не постоје или су малобројни. Понека Српска кућа или Хрватски културни центар у иностранству, задовољиће културне потребе само споменутих у покојем већем граду. Представници ових држава свакако дијеле мишљење потребе таквих центара, али не и финансијску одлучност да их финансирају, јер немају економску оправданост.

Уједињени у различитости и додао бих, кризи или разједињени у истом могли би коначно схватити да нам „Андрићева кућа“ треба бити дом, а не проклета авлија. Замишљена као мјесто у којој ће сви наћи свој кров над главом носећи име писца којег сви својатају, а за представнике који гледају на економске могућности, више него еконмски оправдана и самоодржива.

Можда је вријеме да заједнички изађемо и представимо наше културе, наравно на истом језику. Ето никада није било лакше представити своју културу и упознати нову као данас, довољно је започети тај процес.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *