Зоран Костић: Ћирилица не пада са неба

Каже наш саговорник који прави ћирилична слова у електронском формату. Свјесни да је један од разлога што ћирилица губи трку и то што смо информатичко доба дочекали потпуно неспремно, те и нисмо имали својих слова за много шта, одлучили смо да питамо једног од наших истакнутих дизајнера, како стоје ствари у нашој типографији. Један од […]

субота, октобар 27, 2012 / 08:21

Каже наш саговорник који прави ћирилична слова у електронском формату.

Свјесни да је један од разлога што ћирилица губи трку и то што смо информатичко доба дочекали потпуно неспремно, те и нисмо имали својих слова за много шта, одлучили смо да питамо једног од наших истакнутих дизајнера, како стоје ствари у нашој типографији.

Један од слогана на вашем сајту је Ћирилица не мора да буде ружна. Колико је проблем недостатка ћириличних словоликова био изражен, ко је бринуо о стандардизацији?

Илустрација са слоганом је мој покушај да, надам се, на духовит начин укажем дизајнерима а и другима да има и лепих ћирилица а не само оних које праве аматери без знања и укуса.

Никакав закон о обавезности примене ћирилице не може дизајнера да натера да користи неколико пристојних и десетак лоших ћирилица када је однос у корист латинице 1 : 1.000.

Чињеница је да сва наша периодика, књиге и новине које излазе ћирилицом у 95% случајева користе три писма. Ћирилични Тајмс, Хелветику и Футуру. Прва два су правили Немци а трећи Руси. Једном речју не постоји писмо у широј употреби (осим „Политике“) које смо ми правили.

Колико је недостатак наших слова утицао да ћирилице скоро па да нема у графичкој области, а самим тим и на производима најшире употребе? Који су по вама други разлози?

Пошто ћирилица очигледно не пада са неба (бар до сада није пала) а израда ћириличних писама је од НАЦИОНАЛНОГ значаја, то значи да проблем треба решавати као и све остало што је некомерцијално а од националног значаја – финансирањем од стране државе.

Немамо ништа против филма, напротив. Унапред се извињавамо свим уметницима из ове области. Али нешто морамо да наведемо као пример. Колико нам је познато, прошле године (као и претходних година) је финансирано десетак филмова. Није нам познато колико у просеку кошта финансирање филма али смо убеђени да финансирање израде пет ћириличких писама годишње, није ни на нивоу половине средстава које Министарство за културу даје за само један филм.

Још поразније по писмо је чињеница да је држава у последњих 50 година финансирала на хиљаде позоришних представа, на стотине филмова а ни једно писмо. Да ли је то доказ да су образовани Срби и они на власти некултурни и неодговорни. Верујемо да јесте, јер ову политику не спроводи српски сељак и обичан народ који и даље користи ћирилицу као своје традиционално писмо. Држава, односно њене културне институције, на чијем челу су по дефиницији високообразовани и „интелектуалци“ спроводе ову анти–културну и анти–националну политику.

Никада нисмо чули да је било ко из ових институција био против ћирилице, напротив сви су борци и првоборци за ћирилицу али очигледно чекају да она некако падне са неба. Разумемо да нема ни мало гламура у сликању са аутором писма, па се ваљда из тог разлога финансирају искључиво ствари које на телевизији обезбеђују дужу минутажу. Да није тако, данас се не би борили да докажемо да ћирилица јесте наше писмо, да оно што је наше треба примењивати, развијати и неговати а туђе поштовати.

Какво је стање у нашој типографији?

За разлику од западне латинице, ћирилица није комерцијално писмо. Не постоји довољно велико тржиште да би продајна цена писма била прихватљива а са друге стране немамо обичај да плаћамо интелектуална права других. За дизајн и израду фамилије од 2–6 писама треба од 6 месеци до 2 године. Дизајн и израда једног писма у зависности од сложености и броја писама у фамилији износи 5.000 – 15.000 ЕУР (у нашим условима и према нашим могућностима – на Западу је та цена десет пута већа).

Уколико аутор прода, чак и под изврсним условима, своје писмо некој институцији, за месец дана то писмо има цео Београд, за два месеца цела Србија а за три и дијаспора. Зато они ретки аутори који праве ћирилице не продју своја писма а они други који имају знање да их праве, не троше време на узалудан посао.

По вама, да ли се реанимација ћирилице у свакодневној употреби може остварити оштрим законодавством, подстицањем, или је битка изгубљена?

Законом не може, јер ће закон прописати обавезну примену, али неће обавезати Министарство за културу да финансира израду нових ћирилица. Тек ако би се законом прописало да Министарство за културу мора сваке године да финансира израду, рецимо, пет фамилија писама, већ за десет година имали бисмо 50 нових ћирилица. То би био добар почетак и тада битка не би била изгубљена.

Колико ваших словоликова се користи у Србији, постоји ли потражња за ћириличним словима?

До сада сам направио преко 200 појединачних писама (не фамилија). Нека од њих су у продаји преко сајта MyFonts.com. Могу се видети преко мог сајта cirilica.net кликом на таб „писма за продају“. Нека од њих су моја а нека заједнички направљена са сином Николом.

Када је у питању потражња продато је преко 200 писама која садрже ћирилицу. Од тога су Руси купили само два, док други, који користе ћирилицу, нису купили ни једно. Тужно.

Пре десетак година Завод за уџбенике је купио десетак писама која садрже ћирилицу и латиницу за потребе издавање уџбеника. До пара сам дошао после две године на Врховном суду.

Хиландар је 2003. наручио израду српскословенског писма према рукопису: „Четворојеванђеље патријарха Саве IV“. После скоро две године завршио сам писмо „Хиландарски устав“ али сам га проширио словима свих словенских редакција, тако да је универзално за примену. Писмо садржи око 4300 карактера за разлику од стандардних која имају од 200 до 600. По жељи Хиландара, може се бесплатно преузети са сајта cirilica.net.

Пошто је „Хиландарски устав“ верна реплика калиграфског рукописног писма са дугачким потезима на неким словима а и дебљина слова је већа, научници су ме питали да ли могу да направим писмо које не би имало дугачке потезе, које би могло да стане нормално у ред и ширине стубова као код Тајмса који највише користе за писање текстова. Уз писмену подршку десетак културних иституција, Министарство науке је финансирало израду писма „Монах“, које по жељи Министарства такође може да се бесплатно преузме са сајта cirilica.net.

Пре неколико година је „Политика“ наручила од нашег највећег типографа Јовице Вељовића (међу пет највећих данашњих светских типографа) израду једне серифне и једне безсерифне фамилије. Од тада „Политика“ има најбољу типографију код нас.

Како напредује стандардизација старословенског ћириличног писма и његова регистрација у уникоду? Kолики је значај пројекта?

У току израде „Хиландарског устава“ схватио сам да старословенска ћирилица није стандардизована у уникоду. Да је стандардизована само грађаница (и то не у целости) а да за остатак старословенских слова која се нису примењивала у грађаници нема уникод кодова.

Највећи проблем је што је у уникоду старословенски регистрован као екстензија савремене ћирилице. Тако савремено „а“ и старословенско „аз“ имају исти код, иако је лик слова другачији. То важи и за сва остала заједничка слова. Последица тога је да у оквиру једног писма не можете имати и савремену и стару ћирилицу. Такође није било стандарда за надметнута слова која су се писала изнад слова, надредних знакова, старословенских бројева и лигатура.

Виктор Савић и ја смо направили предлог за Стандард старословенског писма који је усвојила САНУ, која је и организовала међународну конференцију 2008. на којој је и усвојен дефинитивни Стандард, после 1000 година. Ако је неко заинтересован за стандард може такође да га преузме са сајта. Стандард је презентован у неколико земаља а коначно и на Конгресу слависта одржаном на Охриду.



0 КОМЕНТАРА

  1. Ово је заиста јако добра и озбиљна тема, те заслужује да јој се посвети велика пажња.

    По мом скромном мишљењу и искуству, овом темом би требало да се више позабави психологија,јер је више друштвени проблем, него адекватна струка.

    Шта је то у људском бићу, а посебно код нас Срба што га унутра негде тера, да се тако олако одриче нечега или свега што је његово и њему својствено,а има праву вредност, да без икакве селекције прихвата нешто туђе и квази, као малтене врхунско? Да ли је то плод кукавичлука, полтронства, неког страха или шта већ?

    Нисам једном осетио, када некоме добронамерно сугеришем да користи ћирилицу, тај ме дочека као на нож. Наравно, од свакојаких коментара, ти си националиста,(јер бркају значење ове речи са шовинизмом), па до тога као, „шта се ти правиш паметан,као да ја незнам да је ћирилица наше писмо, али ето пишем латиницу“. И неће је сигурно никада променити.

    Овакве ставове ћемо по правилу чешће затећи код оних који се сматрају „школованијим, образованијим“.
    Овако је и са језиком,и са културом и са свим осталим што има префикс српско или православно.

    Мислим да негде у дубини све почиње прво од кукавичлука тих особа, па онда даље.

Оставите одговор