Живко Николић: Човјек који је насликао Црну Гору

Живко Николић је, свакако, један од најбољих српских режисера. Родио се у Озринићима крај Никшића, 20. новембра 1941. године. Пише Драган Вучић Режију је завршио у Београду, а свој званични радни вијек је провео на РТВ Титоград. Оженио се глумицом Весном Пећанац, која се прославила у његовим филмовима тумачећи најчешће ликове патријархално одгојене, затуцане и […]

субота, јул 14, 2012 / 08:33

Живко Николић је, свакако, један од најбољих српских режисера. Родио се у Озринићима крај Никшића, 20. новембра 1941. године.

Пише Драган Вучић

Режију је завршио у Београду, а свој званични радни вијек је провео на РТВ Титоград. Оженио се глумицом Весном Пећанац, која се прославила у његовим филмовима тумачећи најчешће ликове патријархално одгојене, затуцане и помало приглупе црногорске жене.

Иако најмања, СР Црна Гора је јавни живот последње Југославије напунила бројним личностима. Позитивним или негативним, вријеме ће показати или већ јесте, али недвојбено оригиналним. У Живковом случају вријеме је донијело свој суд, а оригиналност његовог рада га је учинило легендом. У свом, чак и за продуктивне редитеље, бројном стваралачком опусу, претежно се бавио својим завичајем и својим земљацима. На помало затвореном и крутом црногорском менталитету и традицији, Живко Николић је градио ликове за своје филмове и смјештао их у предивну природу ове земље, у њене најруралније и најнетакнутије дијелове.

Дебитовао је доументарцем "Себи за живота" из 1968. године. Убрзо након тога снима Ждријело, такође документарац, за који добија тада значајне награде. Документарцем Градитељ (1980) говори о изградњи хироелектране у црногорском кршу, на мјесту гдје нема воде, придобивши тиме златну медаљу Фестивала у Београду, због чињенице да је био један од ријетких које проговорио о повременим апсурдима социјалистичког самоуправљања и пажњу политичких кругова, због чињенице да се подсмијавао радном народу и социјалистичком самоуправљању. Иначе, цијели његов рад обиљежиће овакав приступ.

Апсурдне ситуације смјешта у црногорске забити и остављајући црногорски менталитет да се бори са њима. Иако патријархално одгојени, људи из његових филмова пате од неморала, ниских страсти, похлепе и зависти. У Јовани Лукиној (1979) он обрађује тему младе жене, покорно васпитане да слуша мужа, која се нашла великом искушењу.

Већ афирмисани Николић снима и култни филм, Смрт господина Голуже (1982), по сценарију Бранимира Шћепановића. Људска поквареност, цинизам и лажно ласкање налазе плодно тло у самотном животу наивног човјека којег тумачи Љубиша Самарџић. Људском глупошћу, злобом и прикривени страстима бавиће се у сваком свом филму. Ипак, популаран међу народом, комерцијалан-рекла би урбана раја, а ја бих, за ову прилику, рекао култан, постаће након Чуда невиђеног (1984) и бриљантног Бате Стојковића у улози инвеститора који настоји да исцрпи језеро градњом тунела, не би ли на његовом мјесту узгајао памук.

Наравно, све се дешава у неименованом селу на језеру, чију је свакодневницу пореметила изненадна градња нечег несвакидашњег и њима страног. Тема промашене грађевинске инвестиције је морала бити незаобилазна у његовим филмовима, јер је Црна Гора обиловала истим у вријеме СФРЈ, а све у циљу равномјерног развоја свих наших народа и народности. Пошто је бич самоуправног социјализма осјетио послије документарца Градитељ, редитељ је лоптицу инвеститора пребацио са државе на Данила Стојковића чије реченице из поменутог филма људи и данас цитирају.

Тему досељавања људи са села у град, тачније у туристичко мјесто и њихово невјешто уклапање у живот пун прљавштине, преваре и неморала, као и слијепог повјерења према родбини, приказао је у, такође култној, Љепоти порока из 1986. године са Мимом Караџићем у ријетко нормалној улози. Сцена у којој Мима убија Жену маљем преко погаче, због прељубе, је изазвала је буру негодовања политичких кругова у бившој земљи, због ”исквареног и изопаченог приказивања Црногораца”.

Живко Николић је, према ријечима његових савременика, био јако морална и поштена особа, па је и поред оваквих реакција остао уздигнутог чела и наставио по свом. Тјерајући инат или само причајући о Црној Гори из свог угла, он снима свој најбољи филм, Искушавање ђавола (1989) гдје, кроз свађу двије комшијске породице, обједињује све негативне и позитивне стране црногорског менталитета и традиције. Режирао је и неколико ТВ серијала, од којих се истичу Ориђинали и Ђекна. Радња је овдје много лежернија него у филму и иако се дешава у истом амбијенту са људима истог профила као и на филмовима, акценат је бачен на једну јако добру страну црногорског карактера, а то је неисцрпан и специфичан смисао за хумор. Управо због тога ове серије су за кратко вријеме освојиле публику.

Велики квалитет његовог стваралаштва јесте и високоестетизована ликовност његових филмова. Све најбоље што природа Црне Горе може да понуди посматрачу, нашло се у његовим филмовима. Шуме на Дурмитору, крш, крајолици Скадарског језера…Поред тога, актери његових филмова су увијек обични људи, са својим тамним странама, страховима и поривима. О томе и сам редитељ, једном приликом, говорио: Вјерујем да су те тамне слике малих људи ближе истини о човјеку. Мали човјек нуди непосреднију судбину. Ако уопште има великих људи… Велики људи су као фикција. Они су измишљени и појављују се као потреба “малих“.

Живко Николић се упокојио у Београду, 17. Августа 2001.



0 КОМЕНТАРА

  1. Живко Николић ми је најдражи редитељ и жао ми је што наша средина није била дорасла његовом стваралаштву, те је његов таленат спутаван. Сјајно је сконтао психологију свог народа, али и кад је све људске мане провукао кроз сатиру, поново није схваћен.

    Нажалост, умро је у сиромаштву. Наше друштво му се није никад одужило. Подјећао ме својом благошћу и добротом на Патријарха Павла. Овдје можете погледати интервју са Живком Николићем:

    http://www.youtube.com/watch?v=ZY9ftFGt5WM

  2. „Документарцем Градитељ (1980) говори о изградњи хироелектране у црногорском кршу, на мјесту гдје нема воде, придобивши тиме златну медаљу Фестивала у Београду, због чињенице да је био један од ријетких које проговорио о повременим апсурдима социјалистичког самоуправљања и пажњу политичких кругова, због чињенице да се подсмијавао радном народу и социјалистичком самоуправљању. Иначе, цијели његов рад обиљежиће овакав приступ.“

    Како ово подсјећа на сутрашње отварање „Маховљанске петље“!?

  3. Симо П. Ороз, 14.07.2012. 15:46:39

    Хидроцентралу су Црногорци правили тамо гдје нема воде, а Маховљанску петљу наша власт прави и свечано отвара тамо гдје нема пута. Једино може да служи као ски скакаоница, а пута до Добоја нема.

  4. Неки дан је био филм Чудо невиђено на ТВ, и морам примјетити како је доста глумаца слабо скидало акценат, међу њима највише Начић. Иначе, сцена ношења аута у она брда, у Љепоти порока, култна је

Оставите одговор