Ко ће памтити ако нећемо ми?

Култура сјећања и памћења, са племенитим циљем очувања успомена на страдалнике из Другог свјетског рата, пројекат је Удружења студената историје Др Милан Васић. Подстакнути осјећањем дужности и потребом да се коначно једном за свагда невине жртве спасу заборава, ови млади историчари организовали су низ значајних предавања и геноциду и холокаусту у Другом свјетском рату, и […]

недеља, јул 1, 2012 / 07:06

Култура сјећања и памћења, са племенитим циљем очувања успомена на страдалнике из Другог свјетског рата, пројекат је Удружења студената историје Др Милан Васић.

Подстакнути осјећањем дужности и потребом да се коначно једном за свагда невине жртве спасу заборава, ови млади историчари организовали су низ значајних предавања и геноциду и холокаусту у Другом свјетском рату, и не мисле да остану на томе.

Пројекат је завршен, људи су имали прилику да чују мишљење добрих предавача из области које се баве холокаустом и геноцидом. Да ли је то први организовани пројекат вашег удружења и како оцјењујете успјех?

Пројекат Култура сјећања и памћења није завршен. Завршен је семинар, а у наставку пројекта 20.06.2012. смо у сарадњи са Удружењем грађана Јадовно 1941. на Филозофском факултету поставили изложбу Моје јадовно о комплексу логора смрти Независне Државе Хрватске, Госпић – Јадовно – Паг, која ће бити отворена до средине јула.

Да, ово је први пројекат Удружења студената историје Др Милан Васић којег смо организовали заједно са Удружењем грађана Нефеш хаја којег сачињавају људи који се овим темама баве већ неколико година. Можемо се похвалити да смо на семинар успјели довести неколико најзначајнијих имена из српске науке који се баве изучавањем холокауста и геноцида што нам је омогућило да се први пут у току школовања сретнемо са конкретним знањима из ове области и, што је можда и важније, да схватимо колико тога није урађено и шта мора постати послање новој генерацији историчара.

Семинар је дефинитивно успио. По први пут на нашем Филозофском факултету смо два мјесеца говорили о овим веома значајним темама. Од преко 30 полазника семинара готово сви су били редовни до краја што није било лако ако узмемо у обзир да је реализација семинара текла упоредо са предавањима и испитним роковима. Резултати овог семинара ће, надамо се, бити видљиви већ крајем године кад завршимо планирано истраживање којег ће провести полазници овог семинара.

Шта је натјерало студенте историје да организују нешто такво и ко вам је помогао са контактима, организацијом?

Појмови холокауст и геноцид су у одређеној мјери присутни у нашој јавности, али на жалост, детерминисани тумачењима догађаја из последњег рата, највећим дијелом Сребреницом, што у основи замагљује праву слику ствари.

Са друге стране, Република Српска нема научне институције које би се бавиле овим прблемима чиме је отворен простор удружењима унутар којих неријетко дјелују дилетанти, људи без адекватног образовања, а у неким случајевима и људи веома сумњивих намјера.

Из ових разлога смо се одлучили да покушамо оформити групу студената која ће се даље у свом професионалном раду бавити овим темама. Другим ријечима хтјели смо показати научној, али и широј јавности да у Републици Српској постоји научни потенцијал који није искориштен.

Какве су реакције и како уопште оцјењујете интересовање људи за ову тему, која је од огромног значаја за овај народ?

Интересовање постоји, то није спорно, али оно није артикулисано. Једноставно, немамо научне институције чији глас би представљао ауторитет у јавности. Ако погледамо продукцију у комунистичко вријеме видићемо да ни тада није мањкало интересовања, али је уочљиво одсуство система. Примјера ради у нашој јавности је доминантна тема да ли је у Јасеновцу убијено 700000 људи, а када бисте од учесника у расправи затражили да вам наброје 10 имена страдалих у Јасеновцу наишли бисте на мук. Имамо потпуно погрешно трасиране наративе о геноциду и поражавајуће одсуство науке прије свега на локалном нивоу.

Каква су ваша искуства са знањем младих људи (студената/ученика) о геноциду у Другом свјетском рату и шта још може да се уради да се свијест о томе код њих пробуди?

Стање није једноставно. Код ученика постоје више неке магловите представе него конкретна знања, док је код студената, бар кад је ријеч о студентима историје, ситуација знатно другачија. Питање је да ли имамо право да од младих очекујемо знање ако узмемо у обзир да у наставном плану и програму немамо наставне јединице које обрађују ове историјске појаве и да помен тема углавном зависи од сензибилитета наставника. И у образовању је уочљив недостатак система.

Дакле борба за уврштење тема холокауста и геноцида у наставне планове обавезног образовања и успоставу научних институција дају могућност да изиђемо из незавидне ситуације у којој се данас налазимо.

Какве још пројекте спремате и када је и како настало удружење?

Удружење је настало 2010. Године окупљањем групе ентузијаста са циљем да раде на унапређењу услова студирања и провођењу стручних и образовних пројеката. Ступили смо у контакт са Међународним удружењем студената историје и неколико наших колега ће у септембру учествовати на међународном скупу ове асоцијације.

Што се тиче других пројеката, колеге Никола Борковић и Немања Куриџа раде на пројекту Команданти говоре. Циљ је прикупити, научно обрадити и објавити изјаве ратних команданата Војске Републике Српске. Следеће године планирамо организовати семинар о холокаусту и геноциду, само сада на широј, међународној платформи.

Како је бити студент у Српској и да ли су студенти активни у смислу бављења научним радом, стицања нових знања, путовања?

“Како је бити студент?“ Одговор на ваше питање може да се креће од минимума до максимума на амплитудној кривуљи у зависности од тога ко на њега одговара. Ипак, морамо се сложити да се на нашим факултетима мало тога промјенило у последњих неколико годинама.

Нешто конкретније можемо говорити о томе како је бити студент историје у Српској.

То значи прилагођавање разноразним негативним појавама од омаловажавања струке па све до уочавања нерада и небриге у пословима који се тичу суштинских, идентитетски важних послова нашег народа.

То истовремено значи и имати двије учионице од по 30-так мијеста на преко 300 студената и не имати на располагању ни један доступан рачунар у 21. вијеку упркос свим причама о стандардима и болоњама.

Значило би то и гледати и поједине „професионалне“ студентске организације којим је најбитније организовати журку у „еминентним“ локалима како би касније подијелили новац зарађен на својим колегама.

То значи обијати прагове разних институција, врата универзитетских инстанци и свих других док вас блиједо и са подсмијехом гледају како им објашњавате колико је битан одонс према нашим страдалим прецима или колико је значајно сакупити изјаве оних који су стварали РС.

Бити студент историје у Српској значи и непрестани рад и увјерење да се за вриједнности које се тичу заједнице вриједи борити упркос свему наведеном.

На питања одговарали:

Предраг Лозо

Драгослав Илић

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *