Изазивање сукоба

Обарање турског ратног авиона Ф-4 на морској граници између Турске и Сирије показује колико је САД и Пентагону стало да што више и што јаче заоштри односе ове двије државе.

Пише: Стефан Драгичевић

Наиме, догађај који се десио прије неколико дана на турско-сиријској граници несумњиво подсјећају на познате „инциденте“ из којих је касније букнуо прави и немилосрдни сукоб зараћених страна. Наравно, све то прати политика гдје се званичном Вашингтону не свиђа блискост између Русије и Сирије и благонаколност „источног медвједа“ према Башару ал Асаду.

Данас свака војна интервенција, сукоб и хаос у друштву настају због политичке реторике лидера појединих земаља, а још ако та реторика није у интересу запада онда таква реторика мора да се сасјече у корјену. Још ако је таква једна држава богата неким природним ресурсом, онда се то потчињава западу и Америци. Примјера потчињавања у модерном свијету је много али јединствени примјери су Авганистан, Ирак, Либија, Египат из које запад извлачи природне потенцијале који јасно упућују на страхопоштовање према виртуелном окупатору и агресору који се касније трансформише у велике приватне корпорације.

Најбоља паралела са Сиријом може се видјети из примјера Либије у којој имамо идентичне супротстављене стране: Владине снаге и побуњенике које подржава запад. Сирија је данас пресликана слика Либије прије годину дана у којој су размјере сукоба толико велике да их једино нека непристрасна међународна конференција о миру може зауставити у даљем разарању ове државе. Можда битну улогу у свему овоме игра Русија која је бар декларативно на страни Башара ал Асада и која представља тзв. војни штит од западне пропагандне машинерије која би већ давно устврдила да су се стекли услови за војну интервенцију.

Пропагандни рат је требао да има ефикасно дејство на војне старјешине НАТО-а послије обарања турског авиона од стране противвазудшне одбране Сирије, јер је све указивало на то да западна алијанса неће сједити скрштених руку. Од прво помирљивих тонова Абдулаха Гула који је инцидент оцјенио „ненамјерном грешком и једне и друге стране“ до тога да је турски премијер Тајип Ердоган изјавио да реакција Турске може бити снажна и страшна. Касније све иде својим током, дижу се тензије у региону, Иран и Русија бране Сирију, НАТО одржава ванредну сједницу… Све упућује на примјере бомбардовања СРЈ и Либије… али ипак све остаје на домену политичких тензија које пријете да дугорочно поремете односе некада двије блиске државе.

Међутим, поставља се једно логично питање. Како ПВО и војска да реагује у ситуацијама када страни војни авион (за којег се не зна који је тип ) наруши ваздушни простор друге државе и притом лети ниско? Сигурно не благонаколно и мирољубиво и заиста је несхватљиво чему оволика турска галама када би сигурно и они исто поступили да им је био нарушен ваздушни простор. У ери тероризма, разних екстремних покрета и дјеловања ни сам цивилни авион не би био безбједан када би којим случајем нарушио туђи „ваздух“, а камоли војни односно „извиђачки“.

„Здраворазумска политика“ коју потенцира премијер Ердоган је само демагошка фраза којом он жели да кризу претвори у трајну нестабилност овог региона, посебно због држава и народа које подржавају Иран. Да ли је здраворазумска политика да због обарања вашег авиона који јесте направио проблем, ви оптужујете сусједа како је он пријетња по мир и стабилност региона? И опет то да се не схвати као очигледан диктат из врхушке НАТО-а који је Турској издиктирао шта треба да каже у вези Сирије?

Политичко руководство Турске требало би да буде потпуно свјесно да уколико се на власт у Сирији не доведу марионете по жељи запада да ће имати јако ниске односе са првим блискоисточним сусједом јер ће постконфликтни период пробудити свијест сиријског народа о пријатељима и непријатељима. Исламски народи нису глупи народи, а они који их потцјењују ће видјети њихову реакцију послије извјесног времена.

С друге стране, као шлаг на торту иде протестна нота Турске према СБ УН у виду следећег текста: „непријатељски чин сиријских власти против националне безбједности Турске”. Каква је то национална безбједност изван државних граница? То је исто као када би терористи у знак освете побили 20 турских војника који се налазе на мисији у другој држави, а Турска се УН обраћа са угроженошћу националне безбједности.

Очигледан је приступ и жеља да се Асад скине са власти, да се званичном Дамску „залијепе уста“, да Сирија постане нова модерна колонија западних империјалиста и да се додатно унесе раздор и нестабилност на Блиском истоку. Све то зарад приближавања иранским границама тј. својеврсној територијалној окупацији Ирана и припрема за војну инвазију.