Оџак: Силовања некажњена, злочинци мирно живе са жртвама

Српске жене које су као малољетнице силовали хрватски војници 1992. године на подручју Оџака траже да злочинци коначно одговарају за своја злодјела. За сексуална злостављања, којима су свакодневно биле изложене од маја до јула 1992. године, оптужују припаднике Хрватског вијећа одбране и јединице "Ватрени коњи". Зона дјеловања ове јединице била је у некадашњем српском селу […]

недеља, децембар 25, 2011 / 10:45

Српске жене које су као малољетнице силовали хрватски војници 1992. године на подручју Оџака траже да злочинци коначно одговарају за своја злодјела.

За сексуална злостављања, којима су свакодневно биле изложене од маја до јула 1992. године, оптужују припаднике Хрватског вијећа одбране и јединице "Ватрени коњи". Зона дјеловања ове јединице била је у некадашњем српском селу Нови Град, гдје су се налазили жене и дјеца, док су мушкарци били у логорима у основној школи и фабрици "Стролит" у Оџаку.

Двије жртве, једна је тада имала 14, а друга 17 година, испричале су Срни кроз какве су тортуре пролазиле све док нису изашле на територију која је била под контролом Војске Републике Српске.

Једна од њих прича да је као седамнаестогодишња дјевојка са још три жене била изложена вишечасовним силовањима током пуна три мјесеца. За то вријеме, истиче, ниједном се нису окупале, нити су имале шта да једу. Када ја српска војска пронашла, имала је нешто више од 30 килограма.

Њих четири су са дјецом, а она је тада имала бебу, једно вријеме биле заточене у приватном стану у Оџаку. Ту су биле изложене најгорим сексуалним злостављањима.

Према њеним ријечима, једном су у стан упала четворица мушкараца, међу којима је био и њен комшија, затворили су прозоре и врата, навукли завјесе и параване и иживљавали се над њих четири на све могуће начине.

"Ми смо плакале и дозивале у помоћ, али на то нико није реаговао. Тај пакао је трајао два-три сата и за то вријеме силовали су нас више пута, пребацујући нас један другом, као да смо животиње", присјећа се она и напомиње да је њен супруг тада био заточен у логору у Оџаку. Послије тог догађаја пребачене су у једну кућу, гдје су силовања настављена.

Она сматра да је застрашујуће то што нико од злочинаца још није одговарао нити се шта предузима да се то промијени.

Потресна је и чињеница, каже, што они који су јој уништили младост живе удаљени на 20-так километара од ње и њене породице. "Спремна сам да пред судом свједочим о свему што сам проживјела са осталим женама. Сада желим само једно – да их видим иза решетака", завршава несрећна жена своју тужну причу.

Друга жртва имала је само 14 година када су је силовали припадници "Ватрених коња". Одвели су је из куће у коју се сакрила са неколико жена и дјевојака и силовали. Послије тога неколико пута је, прича, била жртва униформисаних хрватских војника којима је једини циљ био да се иживљавају над беспомоћним српским женама.

Ова сада 34-годишња жена не плаши се суочавања пред судом са злочинцима, али на то чека већ двије деценије. Каже – предуго је то и пита има ли и за њих правде. Не може да разумије да је Тужилаштво БиХ и глуво и слијепо за српске жртве у Посавини.

На подручју Оџака током протеклог рата силовано је 60 Српкиња, од којих је најстарија имала 60 година, а најмлађа само десет година. Према ономе шта је познато, дјевојчицу је силовао хрватски војник у црној униформи са словом "У" на капи. Иако су присутни у кући, у којој је била, покушали да је одбране, нису успјели.

Удружење логораша "Оџак 92" посједује документацију да су припадници јединице "Ватрени коњи" силовали Српкиње у логорима у Оџаку и у селу Нови Град. Ова јединица дјеловала је у саставу 102. Оџачке бригаде.

Силовања на том подручју помињу се и у извјештају Полицијске станице у селу Нови Град за 5. 6. јуни 1992. године, који је потписао помоћник командира С. Бркић. Факсимил овог извјешатаја налази се у посједу Срне.

Ту је, између осталог, наведено име жене којој је издата потврда да иде у Дом здравља у Оџаку, јер јој је била потребна љекарска помоћ након што ју је силовало пет мушкараца у маскирним униформама. Из извјештаја је виљдиво да је о дешавањима на том простору од 8. маја до 15. јула 1992. године био упознат и Дом здравља у Оџаку пошто су жртве тражиле љекарску помоћ с обзиром да их је истовремено злостављало по неколико мушкараца.

Забиљежено је и да се истог дана пред зградом полиције окупило четрдесетак жена са дјецом, које су плакале и тражиле да их заштите од силеџија и пљачкаша. Нико им није помогао, па су се на крају вратиле кућама.

Да су силовања Српкиња одобравана и у командама, свједоче писане "потврде", чије факсимиле посједује Срна.

Њих је потписивао командант позадине Ахмет Чаушевић. Тим документима потврђивано је "право" интервентним водовима из Загреба и Сијековца да могу привести "особе женског пола" (чија имена су прецизно наведена) "у корист мушког пола". "У случају опирања дозвољена је употреба силе", наводи се у "потврди".

Предсједник Удружења логораша "Оџак 92" Милан Милетић рекао је Срни да су, према подацима којима располаже, силовања вршили управник оџачких логора Анто Голубовић, затим Илија Јурић звани "Бекрија", Марјан и Мато Брнић, Марко Кауриновић звани "Патак", Јурица Божић, Јосип Тoлић… То потврђују и саме жртве.

"О преживјелим страхотама српских жена у Оџаку постоји одређена медицинска документација, која нам је тренутно недоступна", каже Милетић и додаје да су многе жене, након што је Војска Републике Српске ослободила Оџак, пребачене у логоре на подручју општине Броду, гдје су настављена злостављања.

Према његовим ријечима, најважније је да силованим женама буде признат статус цивилне жртве рата у Републици Српској.

С обзиром да за силовања на подручју Оџака нико није одговарао, Милетић пита како је могуће да већ 20 година домаће правосуђе не показује нимало интересовања за оно што су преживјеле Српкиње из овог краја.

Послије рата силоване жене су у неколико наврата давале изјаве надлежнима који су се бавили истраживањем ратних злочина и описивале све оно што су током заточеништва преживјеле на овом подручју, али је све остало на датим изјавама.

У Окружном тужилаштву у Добоју Срни је раније потврђено да је ово тужилаштво прослиједило 45 предмета против 117 лица осумњичених за ратне злочине почињене углавном над припадницима српског народа у логорима у Оџаку 1992. године.

Тужилаштво Посавског кантона прикупља доказе у три предмета против три лица за која, како наводе, постоје основи сумње да су починили ратни злочин, док су 42 предмета прослијеђена Тужилаштву БиХ на оцјену



Оставите одговор