Један показни примјер немилости

Горан Дакић серију под називом АНАТОМИЈА УЖАСА почиње сецирањем медијског полтронства. Преносу деструкције са политичке – на културну сцену.

петак, мај 27, 2011 / 08:05

Проклет да је гњев њихов, што бјеше нагао, и љутина њихова, што бјеше жестока.
(Прва књига Мојсијева, 49:7)

Пише: Горан Дакић

Овогодишња књижевна награда "Печат вароши сремскокарловачке" додијељена је Драгану Лакићевићу за збирку поезије "Снежни врт" и бањолучком пјеснику и сликару Мирку Вуковићу за књигу пјесама "Запис на бурми", која је прошлог четвртка – 19. маја anno Domini, представљена у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске.

Тада је отворена и Вуковићева изложба карикатура "Писац црта писце", која је гостовала на овогодишњим "Чучковим данимa" у Хан Пијеску, а прије тога на фестивалу "Стара маслина" у Бару, на Сусретима матице и дијаспоре у Сомбору, пјесничкој манифестацији "Булка" у Црвенки, "Пјесничком међуријечју" у Шипову", "Ћоровићевим сусретима" у Билећи.

Исте вечери, на различитим културним пунктовима у Бањој Луци, одржано је још пет, мање или више значајних културних догађаја – на Филолошком факултету је гостовао Горан Петровић, у Банском двору и у Народном позоришту РС отворене су двије изложбе, обиљежен је вијек од отварања првог биоскопа у Бањој Луци, одржан је концерт Бањолучке Филхармоније.

Још мало о Мирку Вуковићу

Мирко Вуковић се у српском стваралаштву афирмисао као пјесник религиозне провенијенције и стваралац у којем су снажно синтетисана два талента: књижевни и ликовни. Више од свега – и то је за нас најважније – Вуковић је на себе највећу пажњу скренуо полемичким књигама "Књига о к-њ/р-изи" и "Прича о младом војводи".

У првој од њих Мирко Вуковић на ситне факторе разлаже Антологију српског пјесништва у БиХ у другој половини 20. вијека "Насукани на лист лирике", коју су саставили Живко Малешевић и Анђелко Анушић. Том приликом Вуковић је споменуо и неке до скора "недодирљиве" универзитетске и књижевне "величине", разоткривајући њихово незнање, површност, аљкавост и литерарну фригидност до "голе коске".

У другој књизи Вуковић "кажује" истину о књизи владике захумско-херцеговачког Григорија "Прича о старом краљу", која је ништа друго до најрадикалнији примјер књижевног дилетантизма. Тада Вуковић поставља и кључно питање: како је могуће да књижевна, умјетничка, издавачка и политичка "врхушка" Републике Српске анемично дјелце владике Григорија прогласи за ренесансу српске књижевности?

Апологете власти као ништавни афоризми

Само за тренутак оставимо Вуковића и пођимо колосијеком који ће нам помоћи да утврдимо, да поларизација у новинарству у Републици Српској практично и не постоји. Све важније медије, уз неколико часних, али у доброј мјери невидљивих изузетака, припадају власти.

То, наравно, не би значило ништа када би та власт била демократски освјештена, али и мутавом је, ваљда, јасно да је у Српској успостављен један перфидни облик тоталитаризма и да су све естетске и етичке норме замијењене идеолошким.

Практично то значи да су уредници и директори већине бањолучких новина, радио-станица и телевизија (изузмимо из ове удворичке и непрофесионалне плејаде Алтернативну телевизију и Телевизију БН) у ствари послушни апартчици овдашњих политичких моћника и да су они комунистички "журнали" ништавни афоризми у поређењу са полтронским панегирицима Вођи&Кo. који се свакодневно пишу и приказују у већини бањолучких "гласила".

Опет о Вуковићу у новонасталом контексту

А Вуковић је, рекосмо, оплео по величинама које су, на овај или онај начин, мање или више јавно, у нераскидивој вези са влашћу Републике Српске. Писао је о једном готово легалном књижевном криминалу које је, на жалост, постало опште мјесто у књижевном забрану Републике Српске. Историја књижевности Републике Српске ће га запамтити као писца прве негативне књижевне критике у РС, послије које је услиједила незапамћена "хампа" и лов на његову главу.

Ако су протагонисти те критике и били непознати ван бањолучког књижевног атара – Живко Малешевић, Анђелко Анушић, Ранко Павловић, Миљко Шиндић, Зорица Турјачанин, Мирко Грбић, Радмило В. Радовановић – владика Григорије то свакако није.

Како је могуће?

Како је, дакле, могуће да ниједан, али баш ниједан медиј не пренесе ни вијестицу о Вуковићевој књижевној вечери? Како је, дакле, могуће да ниједан новинар није дошао, па макар и "залутао", да види зашто је жири "Печати вароши сремскокарловачке" рекао да се ниједна антологија љубавне поезије неће моћи саставити без Вуковићевих пјесама?

Како је, напосљетку, могуће да никога нису заинтересовале карикатуре ствараоца који је 2001. године добио другу награду за најбољу политичку карикатуру у БиХ?

Ово су, заправо, реторичка питања, јер је све то могуће. А могуће је зато што је у овдашњем новинарству поново успостављена деструктивна, безобразна и безобзирна цензура, која све, па и умјетност и умјетнике, дијели на подобне и неподобне.

Не марећи, како, уосталом, политици и доликује, за истину – ма колико она објективна и тачна била.



0 КОМЕНТАРА

  1. Вуковић је један од бољих карикатуриста чији се радови објављују (или су били објављивани) у домаћим медијима.
    Наравно ,ниједан локални оборкнез из области културе и умјетности не воли добре карикатуристе,јер се слути да би се и он лично могао наћи на једној.
    Вуковић би могао да напише и нови Горски вијенац а да остане непримјећен од стране појединих велеумјетника из наше авлије.

  2. Видим овај Дакић се уротио са уредником, па сад растурише по нашој културној и књижевној елити. Шта рећи на то све? Могу казати само – тако и треба! Удрите их док не почну плакати!

Оставите одговор