Горан Дакић: Дегенарацији се не види крај

Даљ је село на Дунаву, а истоимени роман вјероватно најбоља књига издата у Републици Српској прошле године. За мишљење младих културних прегалаца увијек је прилика, а куд ће боља од ове, да питамо Горана Дакића, о роману првенцу и неким шећернијим темама. Разговарао: Дани(ј)ел Симић Колико година требају писци у Српској причати о улагањима државе […]

субота, март 26, 2011 / 17:04

Даљ је село на Дунаву, а истоимени роман вјероватно најбоља књига издата у Републици Српској прошле године.

За мишљење младих културних прегалаца увијек је прилика, а куд ће боља од ове, да питамо Горана Дакића, о роману првенцу и неким шећернијим темама.

Разговарао: Дани(ј)ел Симић




Колико година требају писци у Српској причати о улагањима државе и друштва у писану ријеч, те прављењу сцене, да би онда имало смисла причати о стилу, жанру, поетици и умјетности уопште?

Могу писци да причају док им се, као у некој надреалистичкој визији, не отопе уста. Ушију напросто нема. А како би их и било када готово двије деценије о „катастрофалном положају културе у Републици Српској“ причају махом књижевни дилетанти и маргиналци? Заиста, ко би слушао и чинио оно што говоре Здравко Кецман, Миленко Стојичић, Слободан Јанковић, Јованка Стојичиновић Николић? Они су парадигма нашег шарлатанства, литерарни бастарди који су књижевност “сабили” на само дно друштвене септичке јаме. Зашто? Ваљда се ту осјећају као код куће. Међу својима, што рекао Дис. Такви ствараоци су по правилу безобзирни пилићари који се нису макли даље од Кочића. Погледајте, молим вас, романе Здравка Кецмана или његову полемичку преписку вођену са пјесником Мирком Вуковићем вођену на страницама Фокуса прије неколико година. Па, тај човјек, та књижевна сподоба, тај монструм којег је изродила и афирмисала послијератна импотентна књижевна машинерија, не познаје ниједно граматичко и/или правописно правило; о (бе)смислу његових реченица не вриједи ни говорити – растрзање коњ’ма на репове ништавна је мука у поређењу са читањем Кецманових будалаштина. А уврштен је у лектире и проглашен живим класиком! Зар смијемо да галамимо против наших политичара, министара и министарстава што не слушају такве? Никако. Али, можемо да им опалимо покоју вербалну клепку зато што су, на примјер, ове године дали 10.000 марака Николи Вуколићу, координатору представљања Српске на сајму у Лајпцигу, који је јавно рекао да ће Републику Српску у Лајпцигу представљати Марко Вешовић из Београда и Драгана Шредер из Њемачке, поријекло – Нови Сад! Немогуће је докучити разумом зашто се ово дешава из године у годину и зашто се министарство сваке године, via Вуколић, беспотребно брука?

Каква мислиш да ће бити будућност писане ријечи, јер чак и на интернету људи ријетко читају даље од наслова и увода? Хоће ли књижевност прећи у форму вица као Индијанци у резервате или ће сасвим изумријети?

Могу да вам кажем шта ће, вјероватно, бити и шта бих волио да се послије тога деси. Биће сажимање сажимања. Приповиједање ће прогутати само себе, а кратка прича постаће жанр новог времена. И када се приповиједање удави у разнородним текстолошким, наративним, имаголошким и другим (не)литерарним дискурсима, поново ће почети да се пишу велики романи, попут Рата и мира, који ће, вјерујем, вратити достојанство књижевности. Али, сада смо већ зашли дубоко у зону мојих жеља и надања…

Добио си награду “Чучкова књига”. Можеш ли дати неку рекапитуалцију досадашњег јавног живота твог романа “Даљ” и да ли се на крају може фразирати са "може и боље"?

Да, срећом може и боље; не би ваљало да је “могло је и бољe”. Захваљујући медијској кампањи ЕуроБлица, једног од два издавача Даља и куће у којој једем хљеб, овај роман је у Српској представљен као ниједан прије. Мислим да је то данас једини начин да се књига поново, па макар и стидљиво, ушуња у наше обогаљене животе. Међутим, свака ствар има два наличја: шта ћемо, куку и леле, ако се, не дај Боже, прилика за овакво медијско представљање укаже већ поменутом Кецману или његовом исписнику Стојичићу? Онда је, чини ми се, наша пропаст неизбјежна.

Шта је најпозитивнија, а шта најнегативнија појава у књижевном животу Српске?

Све већа појава озбиљне, научне критике свакако је једна од најпозитивнијих појава у књижевном животу Српске. Стара, компромитована гарда, коју су деценијама предводили универзитетски професори, замијењена је новом, свјежом крвљу. Подсјећам вас да је у јавности доказано да коловође овог бесрамног професорског пандемонијума немају елементарно знање из српског језика, а о књижевности да не говоримо; једном ријечју – доказано је да су на сваки начин неписмени. Са друге стране, лоше је то што највећи дио те младе, свјеже крви за кратко вријеме постају клонови својих претходника. Дегенерација без краја. О осталим мукама нећу ни да причам. Сјетите се само ко и на који начин организује Кочићев збор или Ћопићеву стазу дјетињства и све ће вам бити јасно.

Ти си свој роман штампао ћирилицом, иако ти је издавач латиничан. Како ти гледаш на проблем ерозије српског писма?

Историјски и научно гледано – латиница је алтернативно, а ћирилица примарно српско писмо. У међувремену је дошло до потпуне замјене, а инвазија поунијаћене и енглеске латинице је толика да је питање да ли би ћирилицу спасила и потпуна реанимација.

Да ли је за тебе српски писац који штампа латиницом сличан глумцу који обуче Т-мајицу са ликом Јована Дивјака, па послије тврди да није знао о коме се ради?

Није, осим ако се не ради о прворазредној провокацији и безобразлуку. Уколико прихватате чињеницу да су и латиница и ћирилица српска писма – а не видим због чега бисмо се одрицали било којег од ова два – онда је све ствар договора са самим собом и поштовања одређених норми. Готово сам сигуран да су највећи српски писци у другој половини 20. вијека понеко дјело штампали латиницом, али то их не чини ништа мање српским писцима. Булатовићева или Андрићева сабрана дјела још за њиховог живота штампана су латиницом. Али, ако ме питате – да, мој избор је сада и вјероватно заувијек ћирилица. Чиста, српска.  

 

 



0 КОМЕНТАРА

  1. Браво Горане, сјајан интервју. Али сјајан. Откад пратим Фронтал нисам прочитао нешто конкретније. Ја упорно заступам тезу да се, просто, мора водити љубав са мајкама многих идиота, и то врло јасно и отворено обзнанити, како би се тај шљам (који се налази и простире свуда) колико-толико растворио. Те маторе прдоње треба гађати свим могућим томахавцима, и да је правде и права таквим имбецилима би се одавно отела пера, да коначно престану да контаминирају овај простор. На крају крајева, еколошка брига уставна је обавеза Републике, и о томе би требало да се води рачуна.

    А што се тиче видео дијела и којекаквог смећа који се овде зове лириком, то си дрпио од мене-те мудре ријечи сам рекао још у гимназији, кад сам предлагао јавно бичевање свих тих поета, као макар покушај исправљања свих глупости које су својим лапрдањем изазвали.

  2. „Да ли је за тебе српски писац који штампа латиницом сличан глумцу који обуче Т-мајицу са ликом Јована Дивјака, па послије тврди да није знао о коме се ради?“
    Kakво глупаво питање.
    Употреба једног од два званична српска писма и подршка ратном злочинцу не могу се логички повезати.

  3. „Дегенерација без краја. О осталим мукама нећу ни да причам. Сјетите се само ко и на који начин организује Кочићев збор или Ћопићеву стазу дјетињства и све ће вам бити јасно. „
    Posto je o degradaciji Kocicevog zbora pisano na ovom portalu a o ovoj drugoj temi – Copicevoj stazi djetinjstva, koliko se ja sjecam ne, bilo bi dobro da se u posebnoj kolumni obradi recimo „ODUMIRANJE MEDJEDA“

    Подсјећам вас да је у јавности доказано да коловође овог бесрамног професорског пандемонијума немају елементарно знање из српског језика, а о књижевности да не говоримо; једном ријечју – доказано је да су на сваки начин неписмени. Са друге стране, лоше је то што највећи дио те младе, свјеже крви за кратко вријеме постају клонови својих претходника

    Pavle Savic: „Odnos naseg drustva prema prosveti, nauci i kulturi – sve je to osveta bivsih ponavljaca.“

  4. Hm, namece mi se par pitanja, racimo:
    Sta bi to bilo „pounijacena latinica“?
    Pisac lijepo konstatuje da su oba pisma nasa i ne vidi razlog da se odricemo bilo kojeg, sto je u redu, a onda se opredjeljuje za cirilicu, cistu, srpsku, i to „vjerovatno zauvijek“. Sto vjerovatno, sto nije zauvijek? Predosjeca li pisac nesto u (dalekoj) buducnosti, zbog cega bi se opredijelio za latinicu i stao rame uz rame sa glumcima u majicama?
    Pa onda, recimo, da li je losije koristiti latinicu, ili svoj jezik zagadjivati nedovoljno pecenim engleskim prevodima kao sto je T-majica? Uh, samo ta pitanja…

  5. To Dakicu, djonom brate.Jedino tako se moze prosuti ovo raskiseljeno bure, ovaj kom trulih sljiva, ustajalih…koji monopolise knjizevnim manifestacijama.

    Apelujem na mlade Dakicevu generaciju pisaca, pjesnika i drugih umjetnika da se udruze i djeluju u istom pravcu.

  6. Игоре ти стално колико сам примјетио нешто критикујеш. Поготово оно што има везе са српством у било којем погледу. Не знам откуд толика мржња и како не видиш да ти исказујеш већу мржњу и нетолеранцију него они које нападаш да су такви?

  7. Prva linijo, ono, jes, kritikujem, postavljam pitanja, trudim se da se stvari sagledaju iz drugog ugla. Ali, to nikad nije netolerancija, a pogotovo ne mrznja, ne mrzim nikog. Vezano za srpstvo, ja kritikujem pojave u njemu za koje smatram da nisu dobre i mislim da time cinim dobru stvar. E sad, sto ti i ja imamo razlicite poglede na to sta je dobro za nas, a sta ne, to je druga stvar. Sve najbolje!

  8. Игоре мислим да је термином ,,поунијаћене и енглеске латинице “ мислио на појаву текстова писаних као што је тај твој, латиницом у којој нема чак ни Ж,Ч,Ћ,Ђ и Ш. Не нападам, само покушавам да себи па онда и другима разјасним мало тај појам.

    Грешка овог писца, једина, је што изједначава латиницу и ћирилицу у историјском контексту! Зна се добро када, како и ко је изједначио српско и хрватско писмо и те језике спојио у један. Истина је да није једнака увреда обући мајицу са ликом Дивјака и писати латиницом, али је исто тако истина да се дјела штампана на латиници уписују у хрватску културну баштину у Унсеску- http://www.in4s.net/index.php/magazin/kultura/4212-radovi-srpskih-pisaca-tampani-na-latinici-u-unesku-se-registruju-kao-deo-hrvatske-kulturne-batine
    Ако ово он као писац не види као проблем, онда мислим да је стварно дошао крај српском језику.
    Иначе јако поштујем овог човјека, и ово није лично замјерка њему, него само опаска, да покажем како се и у најбољим намјерама често гријеши и несвјесно ради на уништавању наше културе и идентитета.

  9. Mentore, prvo, koliko ja znam, na Unesco listi se i ne nalaze knjige, nego druge stvari. Drugo, ulazak na ovu listu je komplikovan proces iza kojeg stoji drzava, pa se sigurno ne bi moglo desiti da neko djelo greskom zaluta tamo ili ovamo. Izvor ove informacije je taj Zbiljic, koga ne bi trebalo uzimati za ozbiljno. Ako neko ima konkretne podatke vezano za ovo, neka iznese, da nesto naucimo.

  10. Добри погледи али мизерно познавање историје српског писма. Не постоји СРПСКА латиница, као што не постоји „поунијаћена и енглеске латиница“. Постоји Гајевица која је званично ХРВАТСКО писмо, и све књиге које су објављене на Гајевом писму уписују се као Хрватска културна баштина. Ово су основне ствари које би један писац требао да познаје.

    http://srpskacirilica.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=117:-q-q&catid=57:2011-02-27-08-57-23&Itemid=97

    Ако неког занима више информација о вјероватно највећој културној превари може да прочита на www. srpskacirilica.org.rs

  11. Игоре ово око Српске и Хрватске културне баштине није ствар расправе, већ чињеница коју нико никада није оспоравао… осим изгледа тебе ( мада не видим разлог зашто )

    buddha-
    Сагласан са свиме написаним, а овај сајт, има ли везе са удружењем Ћирилица из Београда, или је нешто друго. Радови на сајту су у току, па не могу да се информишем, а јако ме занима. Ако знаш нешто више о томе, или си укључен, радо бих преписку наставио преко мејлова.

  12. Није то сајт удружења Ћирилица Београд, то је сајт неколико ентузијаста који су се окупили на форуму сајта Видовдан. Међутим, тај форум у задње вријеме личи на све осим на мјесто гдје се може писати патриотски, провокације и омаловажавања на теми о ћирилици су постале толико одвратне да је сам аутор теме одлучио напустити форум Видовдан и покренути посебан форум везан за ћирилицу. Нажалост, нисмо још завршили заглавље (требало би ових дана бити готово) сајта са слоганима „Ћирилица се пише срцем“, „10 векова ћирилице“ „није свеједно, ћирилицом“.
    Успио сам договорити се са проф. Стоисављевић да објавимо њене радове и тако миц по миц… Ако желиш да похвалиш, критикујеш рад сајта, или објавиш своје текстове, мишљења у вези са ћирилицом, можеш слободно се укључити у рад сајта. Форум који се налази на адреси http://forum.srpskacirilica.org.rs сви приједлози, похвале и критике су добродошли и пожељни, поготво критике јер од критике се живи. 😉

  13. Хвала, да не идемо претјерано изван теме, укључићу се на форум јер ме веома дотиче тема и идеја, а нешто слично покушавам да васкрснем у Бањалуци, па ме због тога још више интересује!
    Живио

  14. Хвала, да не идемо претјерано изван теме, укључићу се на форум јер ме веома дотиче тема и идеја, а нешто слично покушавам да васкрснем у Бањалуци, па ме због тога још више интересује!
    Живио

  15. Mentore, ne vidim kako ovo za Unesco nije stvar rasprave. Ti i ovaj profesor tvrdite da je to tako, ja kazem da nije i pozovem da se iznesu konkretni podaci, koja je to knjiga i koji autor zalutao na Unescovoj listi. Do sada niko nije dao takav podatak. Kad se to prezentuje, onda ce biti cinjenica i nema mjesta za raspravu.
    Ovo da li je to neko do sada osporavao ili nije je potpuno nebitno. Evo, ja sam prvi. A ovo, sto ti nije jasan razlog ZASTO to radim, pa kao i sve ostalo, da dodjem do istine koja je bazirana na cinjenicama.

    Sad ovaj drugi dio. Buddha, ovo sto kazes „sve knjige objavljene na Gajevom pismu upisuju se kao hrvatska kulturna bastina“. Zanima me GDJE se upisuju, KO to upisuje, koji su to spiskovi? Hoces da kazes da, recimo, neki savremeni srpski pisac objavi knjigu na latinici u Beogradu, da se ona upisuje u hrvatsku bastinu? Gdje? Sta ako je jedno izdanje knjige na cirilici, a drugo na latinici? Eto, molio bih za pojasnjenje, zahvaljujem!

  16. Мени је жао Игоре, али ви сте у великој заблуди. Тргедија да буде већа, тако тврдоглаво браните ваше ставове… ал’ ајде покушаћу да објасним.
    Проблем је настао у периоду 1918-1992 када су свјетски лингвисти, и међународни стандарди који се баве језиком српски и хрватски језик посматрали кроз призму једног језика – српскохрватски! 1992. година је година када се српски и хрватски језик у одговоарајућим међународним институцијама засебно заводе под ознаком ISO/FDIS 12190! Другим стандардом, ISO/FDIS 12199, српски језик није уврштен у језике који користе латинично писмо, већ је уз хрватски језик регистрована латиница, а уз српски језик само једно писмо – ћирилица. У међународном разврставању и књижењу, захваљујући одредбама UNESCO-а, оно што је штампано на српском језику а хрватском латиницом, увршћује се у хрватску културну баштину! Културна баштина представља једну од карактеристика самосвојног народа.

    Културна крађа:
    http://www.srpskilist.net/istorijski-osvrt/hrvatska-kradja-srpskog-kulturnog-blaga

    Замолио бих те, ако ти није проблем немој писати том ћелавом Гајевицом, а ако је у питању технички проблем, напиши, да ти окачим скрипту за пресловљавање. 😉

  17. Апсолутно се слажем. Ћирилица и само ћирилица! Нема „и латиница“. Латиница је српско писмо исто колико и арапско писмо. Радије бих писао глагољицом него латиницом.

  18. Evo, nema problema, ide Gajevica sa frizurom, tehnički problemi su u pitanju, ali, evo, trudim se u duhu dobre volje. Svoje stavove branim, može se reći tvrdoglavo, a može se reći i dosljedno, sve dok mi se ne predoče suprotni dokazi. A kako bi trebalo drugačije?

    Dokaza opet nema. Nema spiskova, linkova, da se vidi koja su to djela i koji autori odlutali bespućima povijesne zbiljnosti. Ima samo ovaj link na kome ima svega, ali ničeg konkretnog.

    Evo konkretnog pitanja: knjiga srpskog pisca Svetislava Basare „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“, izdana na latinici, izdavač Dereta Beograd, 2006. Dobitnik Ninove nagrade. Gdje se i kako vodi kao hrvatska baština?

  19. buddha, 30.03.2011. 09:27:17

    „игорбл“ је прво што му паде на памет, навео примјер Басаре, кога је „издао“ Дерета!:D
    Не требаш улазити у некакву даљу дискусију. Све је завршено.

  20. Нажалост Божо Певуља је тако чврсто укоријенио заблуде младима, а на основу своје властите заблуде да је то Богу за плакати.

    Ви Игоре не видите да је следећи корак потпуна асимилација српског писма, трагедија да буде већа то радите ви и вама слични СРБИ. Тужно али то је суштина. Народ који остане без писма (културе) осуђен је на вјечно лутање (иако бих радије написао уништење…) за властитим идентитетом (…властитог идентитета)…

    Руси, Бјелоруси, Бугари, Македонци, Грци сви су сачували своја писма, само код СРБА постоји проклето двоазбучје! Системски је ћирилица нихилисана а латиници је дат примат. Тужно је јеботе да у српским градовима називи радњи исписани ћириличним писмом је само 30% све остало је Гајевицом! У Бањој Луци је тај проценат и мањи.

    Добро, шта да се ради, ово је вријеме рехабилитованих комуниста тј. њихових потомака, који су много гори од њихових дједова и очева!

  21. Игорбл, ако је само до техничких проблема (ако нисте у могућности да себи ћириличну тастатуру), на овој вези се налази један јако једноставан пресловљивач, није савршен али служи сврси 😉 Преузми, распакуј и покрени га у веб читачу.

    http://srpskacirilica.org.rs/cyrillic.html.zip

  22. Dobro, u prevodu, nema tih spiskova hrvatske baštine, nego samo opšta mjesta, kako sam i mislio. Malo o lutanju, malo o asimilaciji, malo o potomcima komunista gorim od djedova i očeva i tako to.

    Božo, ako ti se ne sviđa Basara, kojeg je izdao Dereta (a ti vjerovatno misliš na pogrešnog Deretu, ali nebitno), može i jos par primjera Ninove nagrade, da ne idemo dalje:
    Dragan Velikić, „Ruski prozor“, Stubovi kulture, 2007.
    Vladimir Pištalo, „Tesla, portret među maskama“, Agora, 2008.

    I dalje stoji pitanje: gdje su ova djela, štampana na latinici, uvrštena u hrvatsku baštinu?

  23. А што ти Игоре пишеш латиницом? Извини ако је ово питање некултурно, али би ти га сигурно поставили да у Загребу или Сарајеву пишеш ћирилицом и говориш да су то два равноправна писма.

  24. Pitanje nije uopšte nekulturno, koristim oba pisma, ovdje latinicu, na drugim mjestima ćirilicu. Pošto je ovdje preovlađujući stav da latinica treba da se iskorijeni, s čim se ne slažem, koristim latinicu. Da se razumijemo, moj stav je da ćirilicu treba njegovati, ali latinica da ostane u upotrebi. O tome smo već dosta pisali na ovom sajtu, tako da ne bih da vrtimo ponovo istu priču, sve to ima negdje u arhivi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *