1408 (1408)

1:25. То је мој бројни одговор на овај филм. Толико је фалило да од тренутка када дигитални часовник са радиом почне одбројавати један сат у рикверц, тај сат тачно и протекне до посљедње сцене у филму. То, ако сте се баш загријали за реално вријеме, мада овај филм има свако могуће оправдање за умјетничку слободу. […]

понедељак, фебруар 13, 2012 / 21:32

1:25. То је мој бројни одговор на овај филм. Толико је фалило да од тренутка када дигитални часовник са радиом почне одбројавати један сат у рикверц, тај сат тачно и протекне до посљедње сцене у филму.

То, ако сте се баш загријали за реално вријеме, мада овај филм има свако могуће оправдање за умјетничку слободу. Ово је један од оних филмова, који имају добру основну замисао, односно идеју која посматрача држи будним, заинтересованим и пажљивим. Исто оно што срећемо у Кругу, напримјер.

Нажалост, овај филм то у доброј мјери успије упрскати, али не до мјере да је катастрофално. Може се рећи, да је прва трећина филма изванредна, а доцније сценаристи нијесу знали како би идеју расплели, осим што су увели излизане мотиве човјека мученог прошлошћу, међу чијим комплексима се издваја ужасно третирање од стране оца у дјетињству, те губитак кћерке усљед неизљечиве болести.

Дакле, главни лик је писац јефтиних публицистичких баљезгарија о уклетим хотелима. Иде свукуда по САД, те оцјењује хотеле који имају собу коју прогоне духови, будући да су се ту, чак и док нијесу били хотели, десиле ужасне ствари. На концу, долази му разгледница да не улази у собу насловног броја, у хотелу Делфин у Њујорку. Он наравно одлази тамо, да би се срео са врло надрканим менаџером, којег игра Семјуел Л. Џексон. И прилично фино одигра човјека који износи читав низ детаља о историји те собе, у којој нико није издржао жив дуже од сат времена. Све је то прилично злокобно изложено, да се и неустрашиви писац колеба, али на концу ипак одлучује да у собу уђе.

Једна реченица је заиста добра, а то је да су хотели по природи језива мјеста. То се ваљда свако запитао, односно надовезује се да је ко зна колико људи спавало прије тебе на том кревету, колико их је било болесно, несрећно, колико ли их је на том кревету умрло. Да је то добра реченица и срж приче, свјестан је и редитељ, па нам је, по старом добром америчком обичају, још једном у току кошмара понавља.

Та соба је заиста зла, и првих неколико минута одистински страшна. Томе можда највише доприноси тај говор о "баналности зла", односно да је испрва све то постизано нормалним методама, да би се касније прешло на танак лед овакве поетике, а она је психологизација. Која је више него траљава.

Имамо један интермецо, будући да се испрва (опет као и у Кругу) испоставља да је то све заправо само видио у клиничкој смрти, када га је ударила сопствена даска за сурфовање. Смирио се, промијенио, и таман када је требао послати нешто за Њујорк, он упада назад у собу.

Успије да преживи тај један сат, и добија телефонски позив да ли жели да га поново проживљава, или да прихвати њихов "брзи начин одјаве". Долази му и жена, те они јављају да ће је послати горе. Да се то не би десило, он баца молотовљев коктел од пића које је добио од менаџера и пали собу. Ватрогасци га спасавају, а у болници дочекује жена. И овај пут су се ствари смириле и кренуле ка бољем, мада уз један већи број опекотина.

Таман када каже како више неће писати приче о духовима, из кутије са надимљеним стварима које жена жели бацити да не постану реликвије из собе 1408, спашава свој Санјо диктафон. Ради и он и жена са њега чују јасан и чист глас њихове кћерке, а из сцена грљења са татом које смо већ раније видјели.

Тако се они гледају и филм заврши.

 

(Редитељ: Мајк Хафстром; Писац: Мет Гринберг, Скот Александер, Лари Каразевски, Стивен Кинг)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *