100 (THE 100)

Један у низу америчких постапокалиптичких тв-серијала, који је у овом случају мало више подешен за тинејџерску публику и њихове родитеље. Читајте ако вас занима разум и образовање самог себе. Уколико вам не смета космичка глупост по којој људи избјегли на уједињене орбиталне станице, ни сто година након нуклеарног рата, немају другог начина да провјере да […]

субота, новембар 7, 2015 / 14:47

Један у низу америчких постапокалиптичких тв-серијала, који је у овом случају мало више подешен за тинејџерску публику и њихове родитеље. Читајте ако вас занима разум и образовање самог себе.

Уколико вам не смета космичка глупост по којој људи избјегли на уједињене орбиталне станице, ни сто година након нуклеарног рата, немају другог начина да провјере да ли је зрачење на Земљи опало до мјере да људи могу на истој поново живјети, осим да пошаљу своје тинејџерске робијаше, њих 100, да то у пракси провјере; онда ће вам се серија свакако допасти.

Кажем космичка глупост, јер радња почиње на орбиталној станици по ободу планете, на којој се људи скривају у мисли да нико други на земљи није преживио. Примјера ради, Руси, односно Совјети, успјели су први да сруше људском руком израђен објекат на Мјесец 13. септембра 1953. године. Мисија Луна-1 је била неуспјешна, па је ово био успјешан покушај са бројем два у називнику. Американци су то тек успјели 1962. па је ваљда то једна од ствари због које публика у Уједињеним Ентитетима Сјеверне Америке може да насједне на ово све.

Претпостављам да су Руси тад, Луна-други-пут, успјевши срушити нешто на Мјесец, мјерили количину привлачне силе земљиног пратиоца, па су већ 1966. постигли да се меко спусте на Мјесец (Луна-9) и пошаљу фотографије са истог. Можда девет година разлике неком и није за интензификатор "већ" у реченици, али у предметној серији људи су узмогли да читав вијек живе у свемиру, а да не умију да ураде макар то, шаљући искључиво гајгеров бројач у сонди. Умјесто тога, могу да пошаљу 100 људи, и да им један од њих поквари радио.

Ништа научно, слабо фантастично

Уз то, ту је пар коријенски пропалих поставки за све истинске љубитеље научне фантастике, по којој на површини земље не само да постоје људи и њихове насеобине, већ је и испостава америчке владе за скривање у случају нуклеарног удара потпуно несвјесна постојања станице, и станица склоништа такође. При том, успут нагласивши, у самој првој епизоди небески људи (не читати: Небеска Србија) знају за постојање Бијеле Планине. Прво ту шаљу своје одбачене тинејџере, да нађу храну и склониште.

Пошто је научнофантастични дио у смислу промишљености и ингениозности у старту одбачен, као секција ракетног погона која успиње сателит у орбиту, наставља се са мушко-женским односима, тинејџерским поривима и родитељским смјерницама. Све као алегорија вође и вођства као таквог, а који сви, ако смо прави тимски играчи, морамо слиједити.

Ова серија је, као и већина свега другог за теленаркосе, направљена по принципу – А САД ИДЕМО НА РЕКЛАМЕ. Сваки пут када вас занима шта ће бити даље.

Вашингтонска постапокалиптична серија

Умјесто препричавања радње за опште добро свих оних који заборављају, па поново гледају, можемо се фокусирати на добрано изграђен жанр америчке постапокалиптичке серије. А њена главна улога је повремено, што чешће могуће, преиспитивање и породично мирење тамошњег друштва. Пред тв-екраном. Пацифизација социјума и осјећај да ће све бити у реду, само ако свако зна своје мјесто и не дјелује против заједнице.

Као што Кинези у својој општенародној филмској поетици истичу небитност појединца у односу на заједницу, а ми то у Републици Српској јасно можемо препознати као страно у односу на различитост култура; тако је теже издвојити и уочити овај жанр америчке постапокалиптичке серије, која истиче битност вође и људи који га слиједе свјесни да "морају свој посао да одраде". Просто јер су и Кинези американизовани духом и продукцијом која је мања од Боливудске, али која помјера бубреге читавом свијету. По мом мишљењу до те мјере, да америчка доминација у Украјини данас (2015.) дугује све углавном нечему што непрецизно идеотопонимишемо као Холивуд.

Суштина је иста, али је приступ сасвим другачији. Америчка поетика инсистира на индивидуалном, битности појединца и његове способности да види када је тренутак да прекрши правила и води, док је кинеска више у наглашавању саможртвовања појединца. Што ваљда долази из озбиљне разлике у односу на попис становништва.

Мотиви под разно и за понијети

Од мотива са којима се бори америчко друштво, изостављена је само раса. Мада и овдје, као и у Звјезданим Стазама, ријетко долази до наглашене међурасне сексуалне љубави.

Америнди (сјеверноамерички Индијанци), висе као нека врста проклетства и гријеха добрим Американцима, односно "вођама слободног свијета". Наравно, истраја ва се на удруживању различитих култура, затим је ту вјера као уједињујући фактор, те опасност за друштво од личним мотивом залуђеног појединца на руководећој позицији, борба против доге, итд,

Пратећи низ серија из овог периода, установио сам да људи у ситуацијама када нешто не могу, неко ко треба да их спаси (а тај неко је обично један од главних улога у серији и који не умире тако лако) увијек каже – ЈЕС ЈУ КЕН.

У датој ситуацији би ситуационо-поетички било логичније да употријеби неку другу фразу, али онда то не би био слоган демократског предсједничког кандидата, по имену Барак Обама.



Оставите одговор