100 штандова

Већ дуже времена немам неку нарочиту потребицу да посјећујем бањолучки сајам књиге.

Оно што ме занима или што желим, купим путем интернета или код познаника књижара (обавезно на рате!). На прошлогодишњем сајму нисам ни био, а ни ове године не би се мануо Пекића и сишао у "Борик" да нисам учествовао у неколико занимљивих панел-дискусија.

Али, ето, случајностима ђаво не да мира, па сам, сасвим ненадано, ове године пазарио лијепо познанство са књижевником Боривојем Адашевићем. Паметном доста, да се не расипам оригиналним сентенцама.

Најгори факат везан за сајам књиге је спиновање у медијима које из дана у дан подсјећа како је у Бању Луку допутовало чак 100 издавача! Побогу, у партеру "Борика" једва да стане 100 штандова; каквих црних сто издавача?

Признаћу одмах да ми је Ного омиљени пјесник ако неко наброји барем десет издавачких кућа које су излагали у "Борику". Све су то углавном излагачи, а они слажу само оно што код народа "иде" – мало популистичких трилера, мало домаћинских љубића и понешто за спремање туршије.

Додуше, чудо једно наслова и комплета могло је да се види на штанду приједорске књижаре "Носталгија". Жалио сам што нисам премијер или барем министар.
Сасвим одличне су биле те споменуте панел-дискусије, јер су, у форми интерактивне "наставе", детерминисале нека важна питања и још важније проблеме у култури Републике Српске.

Да би сајам био бољи примијенити сљедећи рецепт: смањити цијену квадрата (највећу у региону) и дати озбиљним људима да се баве организационим пословима. Шачица вриједних, окружена псеудобуржујским лешинарима, и не може боље од овога.