¬¬¬¬Закашњела рецензија: ФРАНЦЕ БЕВК ЖИВИ!

(Владимир Арсенијевић: Мексико; Ренде, Београд, 2000.) Ова рецензија је толико возова пропустила, да је постала до извјесне мјере бесмислена. Написана је својевремено за штампани часопис по имену „Бука“, али га је уредништво оцијенило као неподесног за објаву. Данас, осим свијести о стварном карактеру дјела које се рашчлањује, односно краткорочности истог, може бити изразито занимљиво видјети […]

недеља, март 6, 2016 / 08:06

(Владимир Арсенијевић: Мексико; Ренде, Београд, 2000.)

Ова рецензија је толико возова пропустила, да је постала до извјесне мјере бесмислена. Написана је својевремено за штампани часопис по имену „Бука“, али га је уредништво оцијенило као неподесног за објаву.

Данас, осим свијести о стварном карактеру дјела које се рашчлањује, односно краткорочности истог, може бити изразито занимљиво видјети шта је то прије једно деценију и по било опасно и забрањено за објављивање у Републици Српској. Негдје вјероватно и данас необјављиво.

Франце Бевк живи!

Оно што у дјелу насловљеном “Мексико, ратни дневник” можете прочитати, јесте лојална визија свијета, некога ко жели да са мање царинских компликација путује на Запад.

Пише: Дани(ј)ел Симић

То је онај вид зељастих изданака, који је поздрављен од стране богатих, па ако неки писац не жели више да гладује, треба само да се прихвати овог вида нормативне поетике.

В. Арсенијевић, читатељству до сада познат романима “У потпалубљу” и “Анђела”, означен је као припадник самопрокажене “генерације икс”. “Млађих писаца из Београда” чији романи налазе мотивационо оправдање у дванаестогодишњој владавини, данас у Хагу утамниченог, Жртвеног Прасета.

Мексико као оријентир

Дјело је састављено из три повезана дијела: Ка Мексику, Мексико, Џевдет и ја. Не ради се ни о каквом рату у латинској Америци, већ је, напротив, ријеч о ваздушној варијанти Косовског боја, реинкарнираног 610 година касније. В. Арсенијевић у овом случају не поступа ни близу онако како су на тај исти историјски догађај реаговали (многи ће рећи да је поређење неумјесно) деспот Стефан Лазаревић, Његош, Јован Јовановић, Милан Ракић, односно многи други класици српске књижевности, више или мање временски удаљени од догађаја.

Посао критике, која треба да контекстуализује дјело, је потпуно излишан, јер се ово дјело читаво састоји од контекста свог настанка. Издање је, очито, најбоље схватити као џепни приручник за писање дјела у рату, уколико се задесите на страни означеној као српска. Уколико не поступите тако, излажете се опасности да вас прогласе за примитивног великосрпског националисту, и, сасвим сигурно, не продају вам књиге ван граница ваше земље.

Наиме, основна црта овог дјела могла би се исказати овако: У јесен 1998. године В. Арсенијевића зове Башким Шеху, и нуди му једногодишњи плаћени боравак у Мексико Ситију, будући да је “писац изложен репресији”. Он објеручке прихвата понуду, али тада почиње она позната агресија. Онда наше горе лист пише у средњем дијелу о том истом догађају, називајући га, наравно, рат. Потом бјежи од могуће мобилизације, илегално прелазећи у РС, те из Сарајева некако стиже у Мексико. Тиме се завршава тај дио, и отпочиње посљедњи у којем се налази путешествије другог азиланта, Џевдета Бараја из Ораховца, који је опет пристигао преко своје матичне државе, Албаније.

Смјелост у признању егоизма

То би, дакле, била потка око које се лијепе, како испуњавајуће ријечи, тако и логичка питања читалаца. Једно од главних, је однос патриотизма и истинољубља? Велико је двоумљење, шта је патриотизам у писца данас. Многе ствари на свјетском нивоу, су се толико измјениле, да већину њих не зовемо њиховим правим именом. Тако су се Башким и Владимир досјетили, да Слобо није владао диктатуром, него демократуром; али нијесу домислили како да именују нејасно, понајвише потрошачки орјентисаног скрибомана.

Некада је, бар у интелекталним круговима, писац важио за продуховљено биће, које одгонета и плови на смјеши осјећаја који чине његову средину. Данас је утолико бољи, уколико смјелије признаје сопствени егоизам. Не треба сметнути да се овакав вриједносни систем глобално бодује само код сиромашних народа, јер је патриотизм још увијек на цијени код оних који имају атомску бомбу, или бар авиоиндустрију. Само, невоља је што есенцијалну потребу за домољубљем немају они, већ ми.

В. Арсенијевићев патриотизам се своди на цитат: “ствари су, у овој земљи, толико језиве да их заиста нема смисла чинити горим него што то већ јесу.” Али већ након четири странице “ратног дневника” признаје да је по питању пута у Мексико био: “себичан у свом задовљству, потпуно незаинтересован за несрећу масовних размјера на Косову.”

Пиши шта се плаћа

Како сви ми, па и В. Арсенијевић, знамо да је Слобина репресија над писцима будалаштина, питање је зашто је “Међународни парламент писаца” на челу са Башкимом Шехуом позвао баш њега да се љешкари у Мексику годину дана, не некога од вас који ово читате?

Није то због тога што је В. Арсенијевић просјечан писац, а ви нијесте. Прави разлог његовог спонзорисања је у томе, што се у његовој реченици којој претходи “амблем Милошевићевих проклетих деведесетих”, он потпуно слободно, без остатка и оне његове врсте патриотизма говори о: “крвавом каруселу, који се врти и сече, врти и сече, од Вуковара и Дубровника, преко Сарајева и Сребренице, до Дренице и Ораховца.” При том се он не осјећа ни мало информатички ретардиран, заборављајући да је ЗНГ прва припуцала на ЈНА, да се и из Дубровника пуцало, те да је једини заиста оштећен објекат у њему – православна црква. Искључује да су, поред Сарајева, били опсједани и гранатирани цијели рат и други српски градови. Добој, Брчко, Теслић, Шамац… и још многи у којим Си-Ен-Ен није одсиједао.

Превиђа да су поред тог српског рудника сребра из средњег вијека, постојали бар једнако бешчасни и крвави покољи у Добровољачкој улици, Тузланској колони, Кравицама, Купресу, Мркоњић граду, Книнској Крајини, западној и источној Славонији, које није упутно спомињати.

О томе се шути, као и о томе да су два косовска топонима из В. Арсенијевићевог карусела много више инсценације, истините колико и плес за призивање санкција, зван Маркале. (То је рекао Јасуши Акаши, а не ја).

Нејака плећа за крупан залогај

Он ово све не зна, иако се упиње да покаже да је рат ужас и да смо сви једнако криви (чак и тамо гдје нијесмо). Чини се да је овај пут узео исувише велики залогај, да га оглође хемијском оловком. Не постоји ни најмања жеља, да се озбиљно позабави стварним узроцима било којег од наведених ратова, сваљујући сву кривицу на оно олигофрено сироче, Слободана Милошевића. Како су истом почеле испливавати хладњаче, то ће пиће на његов рачун потрајати.

Циљ је да се множе и камарају писане странице у којима ће овако бесмислени и једнострани рингишпили – бити чињеница. Потребно је да се изговоре небројено пута, како би сви заједно, и вртуљак сам, заборавили да су лаж.

Дакле, ако сте мислили да је соцреализам мртав, грдно сте се преварили. Већина се сјећа обавезних “Прича о Титу”, у којим је до боли истицано сеоско Брозово поријекло, а свако ко је био богат, био је и бескарактерно ђубре. Сви смо прокљувили да учитељице дају бољу оцјену, ако и ми на томе инсистирамо у својим радовима. Тако се у школским радовима Титу, његовој породици знало десити да, (поред тога што нијесу имали шта да једу и пију), гнусни капиталисти ту и тамо ускраћују и ваздух. Е, па Франце Бевк живи! Ватрено и добро плаћено. Разлика је само у господару.

Предложак за писце у рату

По овом обрасцу, уколико, не дај Боже, Србе утјерају у још који рат, са Бугарском напримјер, ви се одмах бацате на посао. Експресно ископате неког Бугарина да се са њим дописујете, и зачас постанете велики пријатељи. Сјетите се макар неке епизоде, неког вашег рођака или познаника, који је осамдесетих ишао на сајам вотке у Пловдиву, и распалите о толеранцији, и томе како је рат бесмисао.

Навучете мало на заједничко словенско поријекло и сродан језик (не заборавите Ћирила и Методија, православље које овај пут спаја), и пљунете који пут на предсједника своје државе, војску, полицију и остале трице (без важности ко је тренутно на власти). За то вријеме морате обавезно сједити код куће и избјегавати мобилизацију, или се правити да је избјегавате, уколико сте неспособни за вршење војне службе.

Најбоље је да покушавате избјећи “у нормалан, цивилизован свијет, далеко од Балканских вјетрометина”. Сјећајте се тада неких ваших пријатеља који тамо перу суђе, ал謬 им је зато супер. На послијетку, успијете да умакнете, и тада почнете да контрастирате до боли, емотивно се уносећи, о томе из каквог сте пакла дошли. Све то вријеме се правите, да не видите да се ови са друге стране не понашају као ви.

Човјек нам је дао рецепт, па ви сад видите.

Кроз оба преостала дијела Мексика се наставља овај клише који би, да мјестимице није жалостан, био потпуно смијешан. Кад се развеселите најпрозривијим дјечијим фолирањем за извансрпске уши, прелазите у озбиљне примједбе.

Свет, Скандал, Пинк

В. Арсенијевић посједује невјероватно велику потребу да покаже са ким се све чуо и видио, као да гостује на Пинку у некој од трачерских емисија. Слика Београда под бомбама је толико профилтрирана, да је бљутава. Не само да се батрга покушавајући да заметне на чијој је страни, већ ту страну пречесто мијења, не заборављајући ни једног тренутка да не пређе границу у критиковању НАТО-а.

Примитивизам је демолирање амбасада западних земаља, при чему није јасно ко је у том случају цивилизован. Није се запитао како би изгледало велепосланство СРЈ, у Риму, Берлину, Лондону, Паризу, Мадриду, Будимпешти, Загребу, или Вашингтону, да их Срби касапе бомбама свако вече, а они то не могу да спријече. Онај пад невидљивог Ф-117а, који је у Србији одјекнуо са одушевљењем и надом, само што није узнемиравање недужног пилота.

Толико је изанђала та митологизација квазибеоградског квазикосмополитизма, и квазичовјекољубља, да на махове постаје умоболна. У дијелу са Џевдетовим доживљајима, када српска полиција успоставља контролу над Ораховцем, за В. Арсенијевића је он “освојен” или је “пао”? Тако о рату, могу писати само они који га никада нијесу искусили. Они, којима несрећа других, служи за лично богаћење.

Част и истина су веома растегљиве категорије, али сви из ове економски мотивисане клапе, се одреда труде да буду Ремарк, иако Србија има везе са Трећим рајхом, само колико му је била (за разлику од неких других) љути непријатељ. Имбецилно је деценијско инсистирање на шовинизму и фашистоидној мисли, у граду који све то вријеме има улице које се зову Августа Цесареца, Загребачка, Сплитска, Зеничка, Сарајевска, Џорџа Вашингтона или Рузвелтова. У земљи која још увијек има новчанице на два писма, табле државних институција на безброј језика (гдје год националних мањина има), гдје дјеца у музичком тобогану државне тв пјевају хитове Дорис Драговић и Харија Варешановића.

Дебилно је, али то се продаје!

Због тржишта, очекивано је да у животу, и својој књизи, В. Арсенијевић иде у Сарајево, а не у Бању Луку. Оба града, да подсјетимо, имају међународни аеродром са којег се може умаћи, али је ламентирање над донираним оријентализмом, опште мјесто постјугословенских капитал-реалиста. Игром случаја, имао сам прилику да за вријеме агресије на Србију будем и у Београду, и у Сарајеву. Читајући Мексико, запитао сам се искрено, да ли је ријеч о истим мјестима и времену, или сам ја душевно оболио?

В. Арсенијевић је успио пронаћи Џевдета, да му приповједа о његовој личној трагедији; али му 1995. године није ни пало на памет, да пронађе неког Симу Матавуља, који би му потанко објаснио како је било стајати го на Олуји. Симе нијесу слали у Мексико, већ на тракторској приколици у нови миленијум.

Баш му је лоше

Није ми било баш јасно како је то лоше човјеку из Србије у 1999. години; а који има свој стан, рачунар, који за нелегални излет до Бијељине (дезертерство) може издвојити 400 марака, којем је исувише прљав хотел од 40, па он плаћа неколико ноћења онај гдје је исто 280 марака. Онај који може платити авионску карту до Будимпеште, без проблема ући у Словенију, и онда одјездити у Мексико…

Такав појединац, просјечном грађанину земље коју брани, изгледа богат, слободан и недодирљив, као и Слободан Милошевић. Поред елементарног непознавања технике, географије, историје; када вам В. Арсенијевић прича о војсци и догађајима у њој, то је једнако увјерљиво као да вам Јелена Карлеуша, објашњава зазор вентила на мотору са електронским убризгавањем. У том случају више је него излишно позивати се на лош стил, или, барем, потпуно произвољно-неписмену, примјену етимолошког правописа.

Уколико укрстите В. Арсенијевићев спонзорисани живот и агресију НАТО, добијете најновије могуће циклусе “Досијеа Икс” и “Симпсонових”; у којима Хомер води опсежну истрагу, јурећи за Човјеком метиљем. У читавом дјелу, нема ништа о осјећају књижевности, о стварању кроз писање. Овдје су писци предузимљиви људи, који су себи пришили те титуле, и оне им без ваљаног разлога, служе само да лагодније живе од осталих.

За крај, могу још само рећи, да је В.Арсенијевић право дијете Слободана Милошевића; које је након Фројдовског оцеубиства – остало импотентно.
 



0 КОМЕНТАРА

  1. Mene zanima ko je vodao naše novinare po Amerikama pa su nam perjanice BL novinarstva oduševljeno slali selfije s’ one strane bare. Posle tih slika mnogi su naši portali okrenuli ćurak.

  2. “Искључује да су, поред Сарајева, били опсједани и гранатирани цијели рат и други српски градови. Добој, Брчко, Теслић, Шамац”

    Srpski gradovi – Doboj i Teslić?

    Opsjedani?

    😛

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *